Dok razgovaramo u udobnoj atmosferi jednog cikaškog kafea, Aleksandar Zeljic otkriva svoju profesionalnu vezanost za projekte kojima se rešava socijalna integracija starih ljudi, predstavljajuci svoje arhitektonske ideje, umetnicku viziju i najvažnije elemente srpske tradicije i vrednosti porodicnog okupljanja i saživota.
Ovaj moderan, talentovan i veoma perspektivan arhitekta jednom takvom idejom sebi je otvorio i put u svet, prenoseci takvo rešenje i na drugu stranu okeana, uz osvojenu nagradu na konkursu Ujedinjenih nacija za projekat „Socijalne integracije“.
– Moje interesovanje za ovu problematiku je jednostavno objašnjivo jer smo uveliko suoceni sa problemima starih lica, njihovog života u poodmaklim godinama, integracijom sa socijalnom zajednicom i porodicom i medicinskom brigom o njima. Naravno, i u ovoj problematici Amerikanci su i u planiranju i u analizama daleko ispred nas Evropljana, pa otuda i njihovi mnogobrojni konkursi i zainteresovanost za razlicite ideje.
Ponovo u UN
U februaru cu ponovo biti na izložbi u UN. To sada finansira moja firma i ja uvek nastojim da uspostavim što bolje i važnije veze za projekte vezane za našu zemlju. Nažalost, ne nalazim neko interesovanje sa druge strane, niti podršku za ovo što radim. Sada je to uglavnom bazirano na mom entuzijazmu, ali necu odustati, jer znam da ce i naše društvo ozbiljno morati da se pozabavi problemima starih.
Ja sam kao student ucestvovao na konkursu UN 1999. godine, a još pre toga sam osvojio znacajne nagrade na raznim konkursima. U Budimpešti smo u februaru 1999. godine prezentovali svoju ideju, u konkurenciji ostalih istocnoevropskih zemalja, bazirajuci je na ideji naših prostora i naših stanovišta za integrisanje starih lica u široj zajednici. Meni je mnogo pomogao Fond za otvoreno društvo, koji je bio veoma zainteresovan za moj projekat, a znacajnu pomoc mi je pružila i organizacija „Otpor“. Put me ponovo vodio u Budimpeštu u septembru, kada sam usmeno odbranio svoj rad i dobio trecu nagradu u konkurenciji 25 radova. Nagrada je bila novcana i, što je još važnije, poseta UN i prisustvovanje izložbi svih nagradenih radova, uz prezentaciju projekta. Ponovo je u pomoc pritekao Fond za otvoreno društvo, koji mi je bio pokrovitelj i za štampanje projekta i za putovanje u NJujork.
Amerika kao izazov
Tada još nije razmišljao o ostanku u Americi, iako su izazovi bili veliki.
– Znao sam da u Beogradu nisam završio sa svojim obrazovanjem i da nameravam da se dalje usavršavam, ali nisam imao u glavi ostajanje u Americi. Naravno, taj dolazak u NJujork je bio pravo otkrovenje. Možda i nije baš najbolje prvo stici u NJujork, jer se svi u taj energicni grad veoma lako zaljubimo. Bio sam angažovan nekoliko dana na poslovima oko izložbe.
Saradnja sa Tiršovom
Mi smo u Cikagu pre dve nedelje imali susret sa predsednikom Upravnog odbora bolnice u Tiršovoj ulici u Beogradu Borisom Stajkovcem, sa kojim su ljudi iz firme u kojoj radim razgovarali o mogucnostima saradnje. Ja sam u mojoj firmi zadužen i za razvoj internacionalnog biznisa i zdravstvene zaštite. Moja firma je u asocijaciji sa Internacionalnom organizacijom bolnica, bavi se pronalaženjem investitora i finansijera. Mislim da ce ti razgovori uroditi plodom. Naravno, o detaljima razgovora cemo govoriti kasnije.
Moram da naglasim da se niko iz naše Misije pri UN u to vreme nije se interesovao za moj projekat, ali ja sam njih licno posetio i pokazao im šta ja to radim. Bio je to februar 2000. godine. Posetio sam i Kolumbijski univerzitet, ciji su profesori pisci udžbenika iz kojih sam ucio. Upisao sam tamo postdiplomske studije. Sve je za mene tada bilo veoma fascinantno. Tada sam bio i kod svoje rodbine u Cikagu, upisao sam postdiplomske studije i na državnom Univerzitetu Ilinoisa… Vratio sam se u Beograd, diplomirao na istom projektu sa kojim sam osvojio nagradu i u UN, i rešio da konacno dodem u Ameriku.
Temelji na srpskoj tradiciji
Zeljiceva ideja socijalnih integracija je generalno utemeljena na srpskoj tradiciji, ciji je centar života i zajednickog življenja porodicno ognjište, ne samo kao simbol okupljanja svih generacija, vec kao ideja obnavljanja zajednickog života i generacijske uzajamne brige i pomoci.
– Mnogima se dopala ta moja ideja oživljavanja starog ognjišta i porodicnog suživota. Ja sam citav projekat detaljno razradio i mislim da bi njegova realizacija bila veoma korisna i zanimljiva. Uz pomoc ljudi iz G17 plus došao sam do mnogih ideja i mogucnosti da sa urednim radnim papirima ponovo dodem u Ameriku. Ponovo je stigao i poziv iz UN za novu izložbu. Došao sam nakon toga u Cikago i u roku od 10 dana dobio ponudu za posao od firme u kojoj sam i danas, „Legat Architects“. Nije nimalo jednostavno snaci se u ovakvoj konkurenciji. NJihova arhitektura je na sasvim drugom nivou, ali dobro je, jer ja sam u kontaktu sa najnovijim stvarima, mnogo ucim i upijam svaku sitnicu.
Uklapanje u život Cikaga
Cikago je prilicno konzervativna sredina, pa i ja, kao i svi naši ljudi, imam taj proces prilagodavanja, kulturni šok, predefinisanje radnih navika… Ja sam i kao student radio, tako da mi to nije problem, ali muku mucim sa nedostatkom slobodnog vremena koje bih kreativno utrošio na istraživanja koja mene profesionalno zanimaju. Ja sam završio odsek za bioklimatsku arhitekturu, koja je u Evropi veoma moderna, a ovde u Americi tek dobija na popularnosti, i vec me angažuju na takvim prezentacijama. Za to mi treba malo više vremena, ali taj proces uklapanja tece i ja se nadam da cu se uklopiti u ovaj nacin razmišljanja.
Kod njih nema neplaniranog trošenja novca, sve je u skladu sa racunom i racunicom, i to odlicno funkcioniše. Meni se jako svida što postoji sloboda u istraživanju i korišcenju materijala. U arhitekturi i gradevinarstvu oni koriste materijale koji su tipicni za avionsku industriju ili jedrilicarstvo, ali ih lako prilagodavaju i apliciraju na forme za projekte u arhitekturi. Sa druge strane, ja u mojoj firmi imam mogucnost da usavršavam svoj projekat socijalnih integracija.
Vezan za Valjevo
O arhitekturi razmišlja kao o aristokratskoj umetnosti, potvrdujuci svoje umetnicke sklonosti i sasvim ocigledan talenat i u vajarstvu, i u grafickom dizajnu, i u izucavanju istorije i filozofije. Rado govori o svom rodnom Valjevu, uticaju svoje porodice, politickim opredeljenjima, supruzi Sofiji sa kojom utire svoje americke staze… Veoma je ozbiljan u nameri da realizuje neke svoje ideje u Srbiji i narocito u Valjevu, svestan koliko je mnogo energije potrebno za realizaciju bilo kakve kvalitetne ideje.
– Mi smo mnogo drugaciji od Amerikanaca, koji se okupljaju oko ideje i uvek žele da je prvi realizuju. Zato sam i došao ovde, jer me je naša sredina prilicno kreativno gušila. Svestan sam da je tržište za veliki broj naših arhitekata veoma malo i siromašno, a ja verujem da mogu više i bolje da uradim.
Zahvaljujuci ociglednom talentu, upornosti i originalnim idejama, Aleksandar Zeljic je u uglednoj projektantskoj firmi veoma brzo napredovao od pocetnih pozicija do projekt-arhitekte, koji sa menadžerom vodi projekat. NJegova firma je specijalizovana za izgradnju škola i bolnica, i to je i za njega poseban profesionalni izazov.
– U svim projektima i dalje nastojim da sacuvam i održim našu tradiciju i kulturu, prepoznatljivi suživot generacija, okupljenih oko ognjišta, da sacuvam deo te takozvane organske arhitekture, koja nas je sacuvala i koja može i danas da se kvalitetno primeni.
Nastojim da i u Valjevu radim na nekim zanimljivim projektima, oko kojih bi se okupili mladi, talentovani ljudi, koji ne nameravaju da posrnu na izazovnim i, nažalost, lako dostupnim putevima droge i sveopšte propasti. Nameravam da pokažem da mladi i dalje imaju razloga za borbu i kvalitetan život, svesni odgovornosti koju kao generacija nose. Ja sam otišao iz Valjeva, ali cu zauvek za moj rodni grad biti vezan. Kao i za to staro ognjište.
