Povodom gostovanja pozorišne predstave “Hamlet iz sela Mrdusa Donja” u izvođenju srpskog amaterskog pozorišta “Teatar 10 sa Lukačem” iz Toronta, u prostorijama srpske crkvene zajednice “Sv.Petka” u Vindzoru.
U pravoj poplavi “profesionalnih” pozorišnih trupa iz Srbije koje pohode Vindzor i Kanadu zarad popunjavanja porodičnog budžeta, nudeći neretko tek jeftinu zabavu za narodne mase, desi se ponekad i pravi “organizacioni biser” vredan pomena, poput dolaska amaterskog teatra iz Toronta, “Teatar 10 sa Lukačem”, u selo Lakeshore pokraj Vindzora.
Organizatorima se ne može puno sta zameriti, osim da je, sa tehnickog aspekta, predstavu možda trebalo prikazati u pravom pozorištu, sa svim atributima koje takva institucija sa sobom nosi. Akustika pozorišnog prostora bi svakako pomogla da se dijalozi čuju razgovetnije i da se glumci “razmašu” u prostoru koji je građen sa tom namerom.
Rasveta, zavesa, vizuelna preglednost, pa čak i potpuni mrak između činova bi svakako upotpunio performans kakav je neophodan svakoj pozorišnoj izvedbi, pa i onoj amaterskoj.
No, to su ipak samo stvari organizacione prirode na koje bi svakako trebalo voditi računa sledeći put ukoliko organizator odluči da se upusti u neizvesne vode pozorišnih turneja na severno-americkom kontinentu, u kome svega ima sem poštenja, profesionalizma i ljudske etike.
Siguran sam da bi ovaj ansambl tek na pravoj pozorišnoj sceni pokazao koliko zaista vredi i koliko je zapravo danas tanka linija između profesionalnog i amaterskog pozorišta. Ona se ovom prilikom u nekim glumačkim varijacijama gotovo i nije primećivala.
O samom tekstu ne treba trošiti puno reči. Oni koji su iole “pismeni” znaju da se radi o vrhunskom tekstu iz bivše Jugoslavije koji je nastao u vreme “diktature proleterijata” i koji je lomio kičmu birokratsko-činovničkim cenzorima ideoloskog sistema bez kojeg, doduše i ne bi mogao biti napisan.
Zbog britkog jezika čamio je godinama u fiokama socijalistickih cenzora, a sam pisac Ivo Bresan “zaglavio” onako kako samo mogu “zaglaviti” disidenti svoga doba u komunističkim zemljama 20-tog veka.
Koliko je dramsko delo aktuelno i u današnjem trenutku, (kao i sama postavka predstave), govori dovoljno podatak da je, jednom delu publike, zasmetala scenografija predstave oličene u vidu komunisticke zastave sa uredno poredanim slikama ideologa tog vremena. Valjda se iz tog razloga, nakon predstave jedan od glumaca pristojno zahvalio na gostoprimstvu, i uzgred objasnio publici o kakvom tekstu je reč. Zašto je na sceni okacen Karl Marks, Fridrih Engels i “naš dragi i nikad prežaljeni Tito”, te da je to samo scenografija i omaž jednom, ne tako davno zaboravljenom vremenu.
Izgleda da “Omlet” jos uvek čuči u nama i da je tu pronašao svoje utočište. Kome smeta ova pozorišna scenografija i ko ne razume Bresanovog “ajduka”, sinoć je ocigledno pogrešio mesto. Lepo je jedan od aktera predstave “zamolio učitelja” da ako moze preradi tekst “Amleta” i da za njegove potrebe stavi u tekst, da: “…on objasni publici sta je i kako je…” jer, zaboga publika i onako neće shvatiti o čemu se radi.
Sve u svemu, “Teatru 10 sa Lukačem” sledi ocena 10 za dobro odigranu predstavu u prostoru koji i nije namenjen za tu namenu, te za hrabrost u izboru teksta koji se i u ovim vremenima, u dalekoj Kanadi pokazao aktuelnim. Organizatorima, mladoj srpskoj zajednici u povoju, sledi malo manja ocena, jer je propuštena prilika da ovaj ambiciozan ansambl pokaže svoj glumački domet u pravom prostoru, uz svaku pohvalu za ulazak u pozorišne organizacione vode, i da nastave u tom pravcu.
A publika, ko’ publika… Njima poruka da svakako ostave svog “Omleta” kod kuće kad god je to moguće. Njemu je zabranjen izlaz…definitivno!
Tekst i foto: Zoran Kljajić
