On nam je oteo Kosovo i Metohiju

Tek posle Brionskog plenuma 1966, Šiptari (tada je to bio politički prihvatljiv naziv) počinju bezrezervno da podržavaju Tita i partiju. Pressmagazin ekskluzivno objavljuje dokumenta koja pokazuju da je još tada, proterujući Srbe sa sastanka ali i sa Kosova i Metohije, Josip Broz tajno udario temelje za nezavisnu albansku državu u južnoj srpskoj pokrajini

U svim događanjima oko raspada SFR Jugoslavije zapad je vrlo pažljivo zaobilazio ime i delo Josipa Broza Tita. Nije im smetala njegova komunistička prošlost, zaboravili su da je Jugoslavija formirana 1918 a ne 1945 na vojnim uspesima srpske vojske. Da je pobedama srpske vojske Austrougarska proterana iz Bosne, Dalmacije, današnje Hrvatske i Slovenije – te da su se Srbiji pridružili narodi sa tih prostora stvarajući tako Jugoslaviju. Ako su Kraljevinu Jugoslaviju stvorila tri činioca Srbi Hrvati i Slovenci kako je Tito na štetu Srba stvarao nove kvazi nacija da bi 90-tih SFR Jugoslavija bila podeljena prema komunističkim granicama na šest federalnih jedinica.

Sobizorom da i danas na vlasti imamo direktne potomke komunista i sledbenike Broza nije logično očekivati da će Srbija i Srpski korpus u celini napraviti iskorak u pravcu vraćanja svog uticaja na Balkanu. To se može očekivati tek kada sa političke scene budu uklonjeni svi ostaci komunista i njihovih sinova – sa samo promenjenim šinjelima.

Tajno dogovori protivu Srba

U maju će proći tačno trideset godina od kada su Srbi sahranili jedinog čoveka u svojoj istoriji koga su prihvatili kao svog vladara, a da nije bio Srbin. Neizlečive jugonostalgičare nikada nije napuštala ljubav prema Titu, a posle dve decenije teške političko-ekonomske krize na zapadnom Balkanu“ (Tito se verovatno prevrće u grobu na ovaj izraz) popularnost druga Starog“ ponovo oživljava širom nekadašnje države sa šest buktinja.

Upravo zbog te nostalgije prema Titovim vremenima koja će u maju dostići vrhunac u Kumrovcu i Kući cveća, Pressmagazin prvi u Srbiji otvara pitanje kakvo je zaista nasleđe koje nam je ostavio Broz, i da li svi problemi koji nas danas opterećuju imaju korene u njegovoj politici.

U prvom delu naš najpoznatiji istraživač i autor najvećeg broja knjiga o J. B. Titu Pero Simić otkriva prema njemu u narodu najmanje poznatu činjenicu, a to je – da je upravo vrata otcepljenja Kosova otvorio najveći sin naših naroda i narodnosti“ i to još šezdesetih godina, kao jedno od osnovnih sredstava obračuna sa srpskim rukovodstvom i Lekom Rankovićem. O tome Pera Simić nudi brojna dokumenta, počevši od dokumenta iz Titove arhive da je neposredno pre čuvenog Brionskog plenuma, Tito održao tajni sastanak sa albanskim rukovodiocima sa Kosova, na kom – suprotno pravilima – nisu prisustvovali predstavnici CK Srbije.

U tajnom protokolu prijema kod predsednika republike, Simić pronalazi izvod o pripremi sastanka iz 22. juna 1966. na kom su pored Tita trebalo da prisustvuju predsednik pokrajinske skupštine Stanoje Aksić, predsednik pokrajinskog komiteta za KiM Veli Deva i predsednik pokrajinskog Izvršnog veća Ali Šukrija. Sastanku je prvobitno trebalo da prisustvuju i predstavnici srpskih vlasti iz Beograda, ali su njihova imena u Titovom kabinetu naknadno precrtana.

– Prema redovnom planu, taj sastanak je zakazan u Beogradu 23. juna, ali je Tito u poslednjem trenutku pomerio sastanak za sutradan na Brionima. Očigledno mu je bilo potrebno mesto gde bi vodio diskretnije razgovore, a Brioni su bili mesto za to. Zavedeno je i da stenografske beleške nisu vođene – kaže Pero Simić.

Međutim, na fotografiji koju je ekskluzivno dostavio Pressmagazinu, vidi se da je postojao mikrofon koji je beležio o čemu su pričali. – To govori da im nije odgovaralo da ostane zapis o tom razgovoru. Mislim da je prilično jasno o čemu su razgovarali, ako znamo da je u narednim danima na Brionima pripremana sednica za smenu srpskog rukovodstva – kaže Simić.

Leka Ranković je smenjen pod formalnim optužbama da je prisluškivao Tita, a za dokaze su uzeti i ozvučavanje nekih objekata koje je lično naredio Tito. Danas se već uzima kao istorijska činjenica da je Tito sklonio Rankovića zato što se osećao ugroženim, dok je komunistička propaganda kasnije sve nazivala obračunom s povampirenim srpskim naciponalizmom.

Od tada i u rečniku albanskih političara na Kosovu svi pokušaji jugoslovenske policije da spreči ilegalne aktivnosti albanskih separatista nazivaju se terorom Rankovića i velikosrpskih nacionalista“. Akcija jugoslovenske vojske koja je 1944. ugušila separatističku pobunu, baš kao i akcija oduzimanja ilegalnog naoružanja na Kosovu 1955/1956. koristiće se kao dokaz ugnjetavanje albanske manjine. Tada je već nebitno bilo što je te akcije odobrio sam Tito.

Inače, sve zaključke o deformacijama srpske državne bezbednosti na Kosovu zasnovane su na pojedinačnim tužbama, od kojih je najviše došlo iz sela Srbice, koje su partizanske snage još 1944. obeležile kao jedno od glavnih uporišta albanskih separatista. Pokrajinskom sekretarijatu je zamereno što je 1965. godine, dakle godinu dana pre smene Rankovića, zabeležio separatistička strujanja u pokrajini. A srpski republički sekretarijat za unutrašnje poslove je optužen zato što je kao neprijateljsko delovanje označio fizičke napade na Srbe i Crnogorce sa ciljem da se oteraju sa Kosova.

Tek posle Brionskog plenuma Šiptari (tada je to još bilo politički prihvatljiv naziv) počinju bezrezervno da podržavaju Tita i partiju, a Albanski vrh je poslao Titu pismo u kome se obavezao na sprovođenje odluka istorijske brionske sednice“. Februara iduće godine ponovo će ih primiti na Belom dvoru, a mesec dana kasnije odlazi u prvu posetu Kosovu. U tim prvim razgovorima na Belom dvoru 23. februara 1967. godine, arhivira se da je Titu u posetu došla delegacija Kosova i Metohije, a ne predstavnici pokrajinskog komiteta srpske partije. Što znači da je za Titov kabinet Kosovo već postalo nezavisan subjekt od Srbije.

Veli Deva je u tom razgovoru rekao Titu da su do tada širom pokrajine na Dan nezavisnosti Albanije 28. novembra redovno izbijali incidenti sa dizanjem albanske zastave, ali da se to prvi put nije dogodilo. Na taj način je Deva uveravao Tita da su posle Briona smireni i albanski nacionalisti. Albanac je, međutim, izdvojio samo ekscese do kojih je došlo u kafanama prilikom Srpske nove godine na šta je Tito odgovorio: – Ta pravoslavna nova godina je uperena protiv nas gore.

Kako je Tito u međuvremenu dao pomilovanje Rankoviću, Veli Deva je napomenuo Titu da je posle abolicije Rankovića došlo do opšteg straha i neizvesnosti“, jer su ljudi počeli da govore da je drug Tito oprostio Rankoviću.
Tito je na to odgovorio: Nisam oprostio Rankoviću. Tu su u pitanju mnogi razlozi, spoljnopolitički i drugi… Da smo Rankovića sudili i zatvarali, možda bismo doprineli da postane heroj. Sada se on sve manje pominje. To je teža likvidacija nego da je zatvoren, jer bi se u zatvoru osećao herojem…“

Kosovo nezavisan subjekt

U prvim razgovorima na Belom dvoru 23. februara 1967. godine, arhivira se da je Titu u posetu došla delegacija Kosova i Metohije, a ne predstavnici pokrajinskog komiteta srpske partije. Za Titov kabinet Kosovo je već postalo nezavisan subjekt od Srbije

Iz Titove arhive se vidi da se posle 1966. godine za svako pitanje o Kosovu zaobilazi vlast u Beogradu. Tito je tih godina razgovarao sa predstavnicima Kosova više nego sa čelnicima bilo koje republike. Od 1966. do 1971. registrovano je pet zvaničnih susreta, više nego sa predstavnicima Srbije i Crne Gore zajedno. U jednom od tih razgovora, u jesen 1968. Tito im je rekao da ne razume zašto Srbija onemogućava Albance da Kosovo i Metohiju prozovu socijalističkom autonomnom pokrajinom, kada to još nije opredeljenje za samostalnu državu“, čime je praktično nagovestio da osamostaljenje Kosova postoji kao započet proces.

U ličnoj arhivi gde su zapisani Titovi susreti sa albanskim vrhom sa Kosova, zabeležen je zahtev predsednika pokrajinske skupštine Ilijaza Kurtešija iz 1971. gde je pismeno zahtevao da sastanku ne prisustvuju drugovi iz Srbije, na šta je Tito kratko odgovorio: Saglasan. T.“ – I na sastancima na kojima su prisustvovali takozvani srbijanski funkcioneri, bili su običan ukras. Petra Stambolića je 1968. godine Tito na kraju razgovora pitao ima li šta da kaže, a Marka Nikezića će 1970. kada su Albanci predsednika pozvali u posetu, ironično da upita: Neće imati drugovi iz Srbije ništa protiv toga?“ – objašnjava Simić.

U Titovom arhivu nalazi se i poverljivo pismo koje je predsedniku republike poslao Fadilj Hodža, predsednik skupštine Kosova, gde se zahteva ustavno prekomponovanje pokrajine, tako da odluke republičkih vlasti u Srbiji ne obavezuju pokrajinu, kao i da Kosovo treba da ima sva prava kao ostale jugoslovenske republike

U ovoj svojevrsnoj prepisci sa Titom, drug Fadilj je u opširnoj argumentaciji objasnio“ da Kosovo treba da ima mogućnost da donosi svoje zakone, da u skladu sa tim ima svoj vrhovni sud, a onda se po logici stvari došlo i do pitanja pokrajinskog ustava. Hodža je objasnio Titu da treba imati obzira prema posebnostima pravnog sistema Kosova, u kome vlada specifično običajno pravo koje se ne sme ignorisati. Najveći deo Hodžinog pisma, ipak, bio je usmeren na zahtev da se iz imena pokrajine Kosovo i Metohija, izbaci termin Metohija, što je obrazloženo brojnim istorijskim argumentima najviše zasnivanim na periodu turske okupacije. A kako je rečeno, ionako svi ljudi sa Kosova nezavisno da li su iz Peći ili Prištine, sebe nazivaju Kosovarima.

– U šiptarskoj topografiji uopšte ne postoji pojam Metohije ni u užem opsegu… Samo se u dokumentima Oblasnog komiteta KPJ pre oslobođenja upotrebljavao termin Kosovo i Metohija“… u pogledu naziva AP KiM predlaže se sledeće: Da naziv AP bude Kosovo-Kosova“ što je adekvatniji naziv za teritoriju ove pokrajine i kao takav treba da bude zastupljen u ustavnim amandmanima… – piše Titu predstavnik albanskog rukovodstva. Tito je dakle, još pre četrdeset godina obavešten šta će albanska skupština da usvoji posle 1999. godine.

Ubrzo posle tog pisma, sastavljena je Komisija za proučavanje pitanja u vezi sa izmenama i dopunama Statuta KiM, gde je prihvaćen najveći deo zahteva Albanaca, a čak je i po pitanju mogućnosti naroda na samoopredeljenje ostavljena formulacija zaključeno je da ovo pitanje iziskuje dalje zajedničke napore u pravcu daljeg izučavanja i iznalaženja najadekvatnijeg rešenja“. Tada počinju i teške godine za Srbe na Kosovu. Osim što je nastavljen stalan pritisak na Srbe da se iseljavaju, organizovane su demonstracije u kojima su Albanci tražili svoju republiku. Tito je redovno dobijao pritužbe srpskih seljaka na razna proterivanja i ubistva, ali u Titovom kabinetu su ta pisma uglavnom cenzurisana. U jednom pismu čak stoji žalba na sina druga Fadilja Hodže, koji je u hotelu Božur“, u Prištini, tražio da mu se na poslužavniku donese jedna srpska glava. U tim pismima Srbi se žale svom predsedniku da ih lokalni albanski funkcioneri maltretiraju, a kome se ne sviđa kažu mu eno ti Šumadija“.

Međutim, izgleda da je Titu mnogo više prijalo podilaženje albanskih funkcionera. U jednom razgovoru sa njihovom delegacijom, u aprilu 1970. godine Fadilj Hodža je rekao Titu da dok on nije podržao Kosovsko rukovodstvo, narod na Kosovu nije imao majku i da su u njemu i Savezu komunista gledali svoju majku, i da je to velika stvar.

Pero Simić kaže da Tito nije reagovao čak ni na izveštaje SDB-a, koji su govorili o tome da albanski rukovodioci bezbednjacima na Kosovu imaju informacije da se pripremaju separatističke demonstracije: to nije vaša briga, mi odgovoramo za to. U Titovoj arhivi i danas se nalaze ti izveštaji lično slati njemu iz kojih se vidi da iako su dobijali tačne informacije o vremenu i mestu održavanja demonstracija, albansko rukovodstvo nije želelo da reaguje.

Ustav iz 1974. godine samo je formalizovao stanje u kome Srbija de fakto“ nije bila prisutna na Kosovu. Tito je zakotrljao točak istorije kada je Albancima na Kosovu dao sve. Onaj točak koji je samo ubrzao Milošević pošto je pokušao da im, odjednom, oduzme to sve.

Produžite putem kojim ste krenuli

Tridesetak godina posle smrti Tito u svim delovima bivše Jugoslavije doživljava svojevrsnu reinkarnaciju. Njegovo ime sve se češće izgovara, u svim republikama Titove slomljene države sve je više njegovih poklonika i obožavalaca svih uzrasta i zanimanja. Njegov lik je ugraviran na hiljadama znački i medaljona, na majicama i časovnicima, zastavama i grbovima, na vinima i rakijama. Šalovima i kapama, na tetoviranim ljudskim telima. Njegovu slavu od đevđelije do Triglava obnavljaju hiljade parola i grafita, ispisanih u njegovu čast, svakim danom sve je više kafića i restorana, klubova i udruženja koji oživljavaju Titov kult. Njegove nekad odbačene i prezrene biste i spomenici vraćaju se na svoja postolja, ulice mnogih gradova opet postaju Titove. Ruska spisateljica Nadežda Mandeljštam svojevremeno je govorila, aludirajući na Staljina, da su diktatori obično besmrtni do kraja života, a sad bi se moglo reći da Tito posle smrti postaje još besmrtniji.

Poseban kuriozitet predstavlja to što je među njegovim sve brojnijim obožavaocima sve više i onih koji nisu bili ni rođeni dok je Tito vedrio i oblačio Jugoslavijom. Svi se oni, i staro i mlado, i golo i boso, i dobro obezbeđeno i ušuškano, već mesecima spremaju da maja ove godine, kad se navršavaju tri decenije od Titovog odlaska, krenu u pravu invaziju na Beograd i Kumrovec. Mnogi će Titovoj Kući cveća“ i njegovoj rodnoj kući pohrliti i iz inostranstvu, a svoj dolazak su, kažu, najavili i mnogi jugovići koji žive na drugim kontinentima. Po svemu sudeći, biće ih mnogo više nego bilo koje godine od raspada Titove Jugoslavije. Više i od rekordne 2007, kada je samo Titov grob u beogradskoj Kući cveća“ posetilo više od 138.000 ljudi.

To pokazuje i Fejsbuk“, na kome je registrovano čak 500 grupa Titovih fanova, više nego što ih imaju svi bivši i sadašnji lideri svih naroda i država bivše Jugoslavije. Titomanija je slična onoj 1980, kada su mnogi Jugosloveni nudili Titu i najvitalnije organe samo da najveći sin naših naroda i narodnosti“ produži svoj život. Među njima je bio i 32-godišnji Živojin Pavlović Mićo, koji se lekarima javio iz daleke Australije, moleći ih da mu uzmu oba bubrega i presade ih drugu Titu. A dozvolio je da mu ugrade i njegovo srce, samo da drug Tito ozdravi“.

Pozivnice za identifikaciju sa Titom više ne ispisuje ni njegova bolest, ni strah od njegovog biološkog kraja, čak ni Titova ličnost i delo“, koje se srušilo kao kula od karata samo desetak godina posle njegovog kraja. Danas mnogo više priziva oskudica i nemaština, strah od sutrašnjice, teskoba i usamljenost jugoslovenskih naroda koji su od demokratije očekivali mnogo više nego što su dobili. Tita u život vraća i olaka potkupljivost i preterana pohlepa mnogih demokratskih vođa bivših jugoslovenskih republika, njihova povodljivost za bledim evropskim činovnicima, neuporedivo manji značaj i uticaj novih jugoslovenskih država u Evropi i svetu u odnosu na Jugoslaviju. I ništa manje surova tranzicija koja bogate preko noći čini bogatijima, a siromašne siromašnijima.

Među narodima i manjinama eks-Jugoslavije postoje, naravno, i ne male razlike u percepciji Tita i njegove države. Makedoncima je priznao naciju, Crnogorce je pretvorio u zaseban narod, muslimanima jugoslovenskog porekla omogućio je da etnički identitet otkriju u svom verskom opredeljenju. Slovencima je omogućio da u bivšoj jugoslovenskoj zajednici ostvaruju znatno veći uticaj od onoga koji im je pripadao, a sa Srbima i Hrvatima situacija je mnogo složenija. Hrvati mu nikako ne mogu oprostiti Blajburg, a Srbi imaju mnogo razloga da mu ne oproste koketiranje sa albanskim separatizmom na Kosovu i Metohiji.

Saglasno protiv Srba

U ličnoj arhivi gde su zapisani Titovi susreti sa albanskim vrhom sa Kosova, zabeležen je zahtev predsednika pokrajinske skupštine Ilijaza Kurtešija iz 1971, gde je pismeno zahtevao da sastanku ne prisustvuju drugovi iz Srbije, na šta je Tito kratko odgovorio: Saglasan. T.“

čini se da je on čak upalio i zeleno svetlo secesionisičkom pokretu kosmetskih Albanaca. U jesen 1968, uoči prvih separatističkih demonstracija na Kosovu i Metohiji, Tito je otvoreno podržao zahtev vođa albanskih komunista da se Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, po uzoru na jugoslovenske republike, nazove Socijalističkom Autonomnom Pokrajinom. Obrazloženje je bilo više nego indikativno: Sam naziv Socijalistička Autonomna Pokrajina JOŠ nije opredjeljivanje za samostalnu državu“!

Mesec i po dana kasnije, kada se na prvim separatističkim demonstracijama na Kosovu i Metohije, kroz glavni politički zahtev albanskih secesionista Kosovo – republika“ došlo do tog opredjeljivanja“, Tito je amnestirao vođe tog pokreta: Riječ je o jednoj grupi koja je nahuškala jedan manji dio omladine i studenata, koji su razbijali izlog, kao što to čine na Zapadu ili u gotovo svim zemljama. Malo ko nema takvih stvari. Šta sada tu treba dramatizirati?“ Godinu i po dana kasnije, aprila 1970, kada je bilo više nego očigledno da komunistički lideri kosmetskih Albanaca stoje iza zahteva separtista, Tito kaže: Produžite vi tim putem kojim ste krenuli!“ – navodi Pero Simić, čovek koji je dobar deo svog života proveo proučavajući lik i delo Josipa Broza Tita