Lepo se videlo: kapetan Miloš Žunjić. Eno ga kidiše na „junkerse“ koji su mu najbliži. „Žutoglavac“ se stresa. Kao da se ježi. Neprijateljski strelci se osoviše. Štekću i njihovi mitraljezi.
Unakrsna vatra nad mirnim koritom Dunava. Nadomak voljenog grada branioci su odvažno zametnuli krvav boj. Kapetan Žunjić prvi je stavio do znanja da otvoreni grad, Beograd, nije otvoren da bi ga neprijatelj bez krvi gazio. NJegov pratilac Stojanović juri neprijateljski bombarder. Već ga je načeo. Hita da ga dokrajči. Puca drsko i neoprezno. Odgovaraju mu strelci iz aviona sa kukastim krstovima. Kivni su. Sipaju rafale. Stojanovićev „meser“ uzdiže nos kao kad jelena pogodi tane. Iz zapaljenog aviona izvukao je živu glavu, ali je neprijateljski avion ostao na banatskoj crnici.
<đŽ>unjić pojačava gas. Propinje letelicu. Zaokret. Novi juriš. Sam je. Bez pratioca. Ali nema više kad da obraća pažnju što mu je rep nezaštićen. Primiče se neprijateljskom roju. Razdvaja ga silovito. Ulazi u rep jednoj teškoj letelici. Hvata je u krst končića. Odlučan rafal i… pobeda!
Iz pravca odakle Sunce izlazi doleću nove neprijateljske crne ptice. Žunjić manevriše. Sprema se za novi napad. Obrušava se na još jedan bombarder. Zasipa ga vatrom.
Možda je za momenat zastao. Možda je samo bacio pogled kroz kabinu da osmotri.
Po njegovom „meseru“ zadobovali su kuršumi kao što iznenadna prolećna kiša zaseca zemlju i ostavlja tragove u prašini.
Obliva ga hladan znoj. Ponire. Uzdiže se. Juriša. Kidiše. Razdvaja neprijateljske lovce. Očajnički se čupa iz čeljusti „žutoglavih“ nemani. Vatra i vatra. Seva sa svih strana…
Dim. Zakuljao je iz kabine… Vatra već prlji… Odbacio je kabinu…
Skok i kratak trzaj tela. Tim trzajem razvezala se bela kupola padobrana koji je lagano zaplovio…
Gađali su besomučno po kupoli padobrana sve dok telo nemoćnog pilota Miloša Žunjića nije obamrlo na konopcima…
Pilot je pao u Tamiš. Bio je mrtav. Odatle su ga izvukli meštani, koji su ga i sahranili, a tek posle oslobođenja brat je preneo njegove posmrtne ostatke da bi počivali na Novom groblju u Beogradu… Danas jedna ulica u Beogradu nosi ime pilota Miloša Žunjića.
Potporučnik Dušan Borčić bio je, valjda, jedini pilot koji je sa smeškom pošao u rat. Morao se grohotom nasmejati svom komandantu brigade, pukovniku Dragutinu Rubčiću, koji je sasvim izgubio prisustvo duha onda kad se čulo za neprijateljski napad, a njegovi piloti već hrlili prema svojim letelicama. (Tada se još nije znalo za njegovu izdaju. Docnije je ovaj izdajnik završio kao vazduhoplovni general u ustaškom zrakoplovstvu.)
Odvažno je uzleteo 30-godišnji potporučnik Borčić u odbranu Beograda. Smelo je grabio u visine. Ispod njega su lebdeli teški bombarderi. Strelovito se stuštio na njih. Lete prema Karaburmi. Ulazi u začelje potonje eskadrile. Oštar Dušanov rafal pogodio je neprijateljski „dornije“ kao neočekivani bič. Avion s kukastim krstovima čudno se naherio pre nego što se strmoglavio negde prema Dunavu.
Propinjući svoj IK-3 za novi juriš nije, valjda, ni imao kad da opazi kako juri pravo u susret zakasnelim nemačkim lovcima. Kao iskusan pilot Borčić je dobro znao da u vazdušnoj borbi lovac ne može biti cilj lovcu. Pa ipak, izbora nije bilo. Uleteo je smelo. Jedan neprijateljski avion zasuo je žestokom vatrom. Nije imao kad ni da zastane i da se obraduje pogotku. Nemački lovci već su zasuli njegov avion smrtonosnim rafalima…
