Dok je leteo prema neprijatelju kapetan Mihailo Nikolić primetio je da ga zaslepljuje sunce i da neprijateljski avioni nadiru baš iz tog zaslepljujućeg snopa. Sinulo je namah iskusnom pilotu da je to vešta, iako podmukla, taktika napadača. Zato je i procedio kroz zube:
– Boga mu, pa oni su i sunce okrenuli protiv nas!
No, nije ga to uplašilo. Naprotiv. Sa svojim pratiocem već se spremao da uleti u okršaj.
Ovako je o tome svojevremeno svedočio Mihailo Nikolić:
– Ispred nas se ukazala formacija „štuka“. Letele su onako u klinu. Po sedam u grupi. Sve u pravilnom poretku. Sa svojim pratiocem našao sam se naspram njih. Nisam ni primetio kad su nas pre uočili neprijateljski lovci. Već zaklokotaše rafali. Ostajem bez pratioca. No, šta je, tu je! Dodajem gas i ulećem u sredinu formacije bombardera. Odmah se razmakoše u stranu. „Štuke“ bi da se izmigolje i uteknu. Hvatam jednu. Prvo kratak rafal. Onda još jedan… Bombarder se propeo. Zatim počeo da tone… Okrenuo sam avion i ugledao drugu grupu. Probam da se i njima približim iz najpovoljnijeg položaja. čini mi se da jednog već imam. Pucao sam. Najedared se i moja kabina strašno zatresla. Pokuljao je dim. Nešto opet prolete pored mene. Izgledalo mi je da je to nemački lovac.
Dvostruki pobednik u prvom borbenom okršaju, Mihailo Nikolić, uspeo je da spusti svoj oštećeni avion i da, ranjen, stigne do bolnice. Već sutradan odvažni pilot bio je ponovo na svom aerodromu.
Pouzdana rekonstrukcija
Prema svedočenju, koje je ostalo zabeleženo u dnevniku đorđa Kešeljevića, prvu četvorku koja je poletela sačinjavali su kapetan Milisav Velikić u pratnji narednika Iva Rehaka i kapetan Milutin Grozdanović sa pratiocem Milošem Aleksićem.
Na osnovu dokumenata, koje je pune četiri decenije prikupljao potpukovnik Andrija Pavlović, može se danas pouzdano rekonstruisati čak i to kojim su redom uzletali naši piloti u susret neprijatelju: prvi su poleteli kapetan Marković i major đorđević, a za njima poručnik Vasa Kolarov i narednik Dragoljub Milošević. Potom su se vinuli kapetan Božidar Ercigoj i narednik Zvonimir Halambek, zatim poručnici Jovan Kapešić i Otmar Lajh, pa poručnik Bojan Presečnik i narednik Vladimir Gorup, onda kapetani Krsta Lakićević i Radoslav Stamenković, da bi iza njih uzleteo i kapetan Svetozar Konstantinović.
I sreća odista ume da odabere one najodvažnije. To se s pravom može reći za izuzetnog pilota Savu Poljanca, koji je naočigled mnogih svojih drugova oborio dva neprijateljska aviona, ali ga je proslavilo nešto drugo. Bila je to prava predstava na nebu veštog akrobate.
Kad su ga neprijateljski lovci pritisli sa svih strana zasipajući ga vatrom, Poljanac je, iako ranjen, počeo da glumi mrtvoga pilota. Ni municije nije više imao. Iznenada je počeo vešto da parašitira, što je napadačima izgledalo kao da pogođenom avionu i pilotu nema spasa. Gotovo su digli ruke od njega. Poljanac je s tim i računao. čim su ga začas izgubili iz vida, iskoristio je gužvu i pobedonosno okrenuo na sletanje na zemunski aerodrom.
Beograd su branili i piloti Trideset druge lovačke grupe Šestog puka koji su bili stacionirani na aerodromu Prnjavor kod Krušedola u Sremu. Ali, oni su stupili u borbu nešto docnije, jer je i nemačka formacija, koja je išla iz Mađarske preko Bogojeva i duž Dunava, stigla u njihovu zonu borbenog dejstva nešto kasnije. No, čim su je uočili izviđači, obaveštenje je namah stiglo i do aerodroma na kojem su u pripravnosti čekali branioci glavnog grada.
