Pilot Živica Mitrović je, patrolirajući toga jutra kad su Nemci započeli svoj drugi napad na Beograd, ugledao ogromne stubove dima. Bez poziva i bez komande promenio je kurs. NJegov pratilac u lovačkom paru bio je rezervni potporučnik-pilot Bojović.
Kapetan Živica Mitrović dobro je znao šta mu valja činiti. Jurnuo je punim gasom. Prema Beogradu. Pratilac je jedva uspevao da održi rastojanje. A nadomak grada ukazao se zastrašujući prizor…
Rojevi nemačkih bombardera besomučno su istresali tovare bombi. Stubovi dima sukljali su u nebesa.
Pred slikom propasti i poniženja Živica Mitrović se našao usamljen i, uz svog pratioca, jedini iz čitavog Drugog lovačkog puka da brani čast Beograda, svojih drugova i svoju.
Kao vođa lovačkog para juriša sa svojim pratiocem na grupu od tridesetak „štuka“ i „meseršmita“ iz njihove pratnje.
Gotovo u magnovenju Živica Mitrović odvaja neprijatenjsku „štuku“. Jasno je gledao kako se sunovraćuje. Najbolji polaznik pilotske škole bio je precizan kao svojevremeno na ispitu. Na njega i na njegovog pratioca već besno kidišu neprijateljski „meseršmiti“. Moćniji i brži od njegovog aparata. Živica im vešto izmiče. Vuče se preko Dunava.
Utom snažniji nemački napadači odvajaju njegovog pratioca. Za tren oka je avion potporučnika Bojovića bio pogođen. Pilot je teško ranjen. Pokušava ipak da se spase spuštanjem na zemunski aerodrom. Izgleda uzalud. Kabinu je već zahvatio plamen. U poslednji čas Bojović je uspeo da iskoči padobranom.
Ironija sudbine
Pilot Živica Mitrović imao je dvadesetdevet godina. Za njega je rat trajao samo nešto duže od pola sata. Pa ipak i to je bilo dovoljno za ovog izvanrednog pilota da načini herojski podvig u kojem ga je snašla junačka smrt. I kao što samo sudbina ume ponekad da se nespretno umeša, tako se na ovaj veličanstveni podvig gotovo i zaboravilo, posle rata, a punih jedanaest godina kapetan Živica Mitrović počivao je neznan i pod tuđim imenom na groblju u Krčedinu.
<đŽ>ivica ostaje sam. Prema pravilu dužan je da se izvuče iz okršaja. Ali, za Živicu Mitrovića nije bilo ni jednog pravila svetijeg od časti. Takav je bio oduvek: odvažan, ponosit i pomalo svojeglav…
Toga jutra 6. aprila 1941. godine posmatrali su žitelji sremskog sela Krčedina kako se u pravilnom poretku vraćaju sa juga avioni označeni crnim krstovima. Kao jata tamnih ždralova. Ođedared je pred njihove oči prosto sunula grupa aviona raštrkana kao besni roj. Nekoliko letelica vrtelo se poput lišća na vetru, jezivo se strmoglavljujući, i ponovo se propinjući k nebu. Tako je sve išlo dok iz aviona ne bi suknuo gust dim, posle čega bi se survavali u ambis. Jedan, drugi, treći.
Prema tvrđenju Mila ćurgusa, pukovnika Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva u penziji i Živičinog ratnog druga, koji je sakupio sve podatke o ovoj borbi odmah posle rata, nad Krčedinom je Živica Mitrović oborio još dva nemačka „meseršmita“. Očevici iz Krčedina pripovedali su mu da su Mitrovićev avion napadali čitavi rojevi neprijateljskih. Ali, on ih je dugo vijao, izbegavajući napade veštim akrobacijama i ponovo se ustremljujući u napad. U toj borbi, u kojoj je Živica hrabro uleteo u boj protiv tridesetak neprijateljskih letelica, oborio je dva „meseršmita“, koji su docnije pronađeni u krčedinskom ataru i na adi kod Kovilja preko Dunava.
Kapetan Živica Mitrović je najzad i sam pao u svom zapaljenom avionu, na mestu koje se zove Miletin Salaš.
Mile ćurgus, s razlogom ističe kako je hrabri pilot Mitrović prevalio pod borbom put od Beograda do Krčedina dugačak oko 70 kilometara. S obzirom da je na mestima, na kojima je imao svedoke, uspešno obarao neprijateljske avione, može se prepostaviti da je usput oborio još neki. No, na žalost, za to nema oka za svedoka.
