<đŽ>utoglavi „meseršmiti“ 109 F i, ispred njih 26, kao predvodnik, grdosija „meseršmit“ 110, nazvan razarač, bili su poslednja reč tehnike. Brzina im je bila za ono vreme fantastična: oko 600 kilometara na čas. Imali su po dva topa na krilima i, za razliku od starije verzije istog aparata, koje su nam Nemci svojevremeno prodavali, njihovi su imali još jedan top u osovini elise. Uz sinhronizovano gađanje kroz elisu, bilo je to izuzetno tehničko unapređenje.
Dva Milorada
Dva stuba gustoga dima supuštala su se za avionima što su se strmoglavljivali na zemlju.
Poručnik Milorad Tanasić, koji se sa svojim imenjakom vraćao sa izviđanja i tog momenta bio nad Režanovačkom kosom, imao je šta da vidi. Namah se upustio u neravnopravnu borbu. I onda, nemajući više municije, sudara se i on u vazduhu s jednim neprijateljskim lovcem…
Nasuprot neprijatelju na Režanovačkoj kosi je bilo 13 jugoslovenskih lovaca „hoker-fjurija“. Uz srčane i odvažne pilote koji su njima upravljali, ove letelice su imale samo dve prave odlike. Pilotska kabina bila im je tako bezbedna i jaka da su za njih govorili, razume se više u šali, kako su pravi leteći bunker. I druga dobra osobina beše to što se aparat ponašao u manevru kao prava vižlja. Sve ostalo, počev od naoružanja, sa samo dva laka mitraljeza, za koje nije bilo ni zapaljive mitraljeske municije, predstavljalo je goleme mane. Najveću, svakako, što je brzinom od 400 kilometara na čas, prema gotovo 200 kilometara bržem „meseru“, mogao da se poredi s njime kao što bi mogao kočoperni starac s mladićem.
Gologlava Režanovačka kosa bila je okupana blagim, ali jasnim ranim jutarnjim suncem. Svaki kutak letelišta činio se uočljiv kao na dlanu. Bilo je već oko pet sati.
Na aerodromu je tek buka neprijateljskih letelica bila stvarni znak za uzbunu. Piloti su odvažno potrčali prema svojim „hoker-fjurijima“.
Kapetan Vojislav Popović opet prvi. Uvek je bio takav. Prvi u svim pilotskim školama, na manevru, u trupi. A svugde omiljen jer se nije ustručavao da povede, niti se štedeo kad prednjači. I ovoga jutra bio je na čelu svoje 111. eskadrile. Za njim kapetan Konstantin Jermakov predvodi 112. eskadrilu. Slede ih poručnik Milutin Petrović, pa narednici Ratomir – Rale Milivojević i Veroljub Stojadinović. Pristiže i Jefta Arsić sa „hoker-fjurijem“ i Vojislav Milutinović na aparatu domaće proizvodnje R-100.
Dok su im hrabri branioci leteli u susret, neprijateljski avioni kao da su za momenat zastali. Prosto su se primirili na nebu. Onda su iznenada pošli u obrušavanje. Iz niskog leta počeli su da štepuju po avionima koji su još bili na pisti.
Seva i na nebu. Veštim manevrom kapetan Popović se upinje da priđe neprijateljskim lovcima. čini mu se da je sad momenat, baš kad je odvojio onog „žutoglavca“. Odsečan rafal i… pogodak. Ali uzaman. Neprijatelj je opet brži. Uz bok mu poručnik Petrović. Kidiše kao lav. I Konstantin Jermakov čini zaokret za novi juriš…
Gori na zemlji, a gori i na nebu. Topovi i mitraljezi sipaju vatru. Nemaca je više na našem nebu. Snažnijim i bržim letelicamama očas se sjate oko naših „hoker-fjurija“. Prosto ih zatvaraju sa svih strana i pritišću kao u kutiji.
Jedan je pogođen. Gine Jefta Arsić, narednik. Pada i Rale Milivojević. Smrtno pogađaju i Veroljuba Stojadinovića.
Komandir Vojislav Popović gleda kako se jedan za drugim ruše njegovi piloti. Hoće da ih osveti. Besomučno puca. Ođednom okidač skliznu u prazno. Pred njim, kao za inat, baš tada ona grdosija „M-110“, koju je toliko jurio. Ustremljuje se na njega. Sustiže ga. Onda svom silinom uleće u neprijateljsku letelicu.
Kapetan Jermakov je dugo odolevao. Dok je trajala borba, padaju i dva neprijateljska aviona. Pada, malo zatim, i kapetan Konstantin Jermakov.
Bila je to prva vazdušna bitka za jugoslovensko nebo u Drugom svetskom ratu. Mnogo godina docnije preživeli vojnici vazduhoplovci sa ovog aerodroma ispleli su svojevrsnu legendu. Prema njoj je kapetan Vojislav Popović oborio šest neprijateljskih aviona, da bi se tek sa sedmim sudario i samožrtvujući se našao junačku smrt.
