Na dobijenu lozinku „Štrafgeriht“ niže komande postupale su po dobijenim naređenjima iz operacije „Poduhvat br. 25“. Mehaničari na aerodromima su zagrevali letelice, piloti su se pripremali za pohod. I dok su oni već leteli prema cilju, sve nemačke radio-stanice počele su oko šest sati da emituju „Hitlerov proglas nemačkom narodu“:
„U duhu istinske konsolidacije Evrope, nastojao sam od dana preuzimanja vlasti da, pre svega, uspostavim prijateljske odnose sa Jugoslavijom. Ja sam namerno zaboravio sve ono što se nekada dogodilo između Nemačke i Srbije. Pri tome sam ne samo pružio ruku nemačkog naroda srpskom narodu, nego sam se trudio da, kao pošteni posrednik, pomognem da se prebrode sve teškoće koje su postojale između jugoslovenske države i pojedinih naroda koji su u savezu sa Nemačkom… No, tek što su se vratili u Beograd, ministri koji su potpisali ovaj ugovor (misli se na potpisivanje Trojnog pakta sa Nemačkom, primedba autora feljtona) jedna vojna klika, koja je večito organizovala vojne udare i sastojala se od britanskih plaćenika, izvela je protivudar…
Radio prekida program
Radio Beograd je tek tada prekinuo program ozbiljne muzike. Spiker koji se oglasio i sam je bio zbunjen:
– Pažnja, pažnja!
– Neprijateljske formacije su nad Beogradom. Naša prestonica je proglašena otvorenim gradom. Neprijateljske formacije zasipaju bombama nezaštićeni grad.
– Pažnja, pažnja!
– Poziva se stanovništvo da u miru siđe u skloništa protivavionske zaštite.
Pošto sam sada ponovo morao da doživim da su moja osmogodišnja nastojanja prijateljstva propala, odlučio sam da za ponovno uspostavljanje snošljivih odnosa i jednog poretka u ovom delu Evrope, zasnovanog na demokratskim principima, a u saglasnosti sa shvatanjima mojih saveznika, dalje zastupanje nemačkih interesa poverim onoj snazi koja je jedina u stanju da zaštiti pravo i razum. Nemački Rajh se od danas ujutru nalazi u ratu protiv beogradskih uzurpatora… Nemačka vojska odložiće oružje tek kad beogradski zaverenički krug bude srušen. Vojnici Jugoistočnog fronta, došao je vaš čas! Pokažite snagu nemačkog oružja…“
Dotad nesaglediva i neviđena vazdušna armada nadirala je dok je etrom odzvanjao govor vođe Trećeg rajha, kojim je pred nemačkim narodom, i pred svetom, tražio opravdanje za zločinačku akciju.
Radio Beograd je i dalje emitovao samo ozbiljnu muziku. Predsednik vlade, armijski general Dušan Simović stajao je pred ogledalom i brijao se u svojoj kući u Puškinovoj ulici u Beogradu. U vili broj trinaest i svi ostali bili su na nogama. S razlogom. U topčiderskoj crkvi je, odmah posle jutarnje liturgije, trebalo da bude venčanje predsednikove kćeri Olgice.
Beograđani su još spavali tog ranog nedeljnog jutra. Nešto oko šest sati predsednik vlade ispratio je svoju kćer. Sa kućnog praga, kako dolikuje, buduću nevestu, koja je bila sva u belom, prihvatili su kum i stari svat. Ta dva gospodina, i sami svečano okićeni ruzmarinom, bili su dr Dinko Cvitanović i Branko Vujnović.
Pred crkvom je već čekao mladoženja, inženjer Branko Šain Miletić.
Onoga momenta kad su mladenci zakoračili prag Topčiderske crkve, sirene su oglasile prvi vazdušni napad na Beograd…
General Simović nije ni stigao da se spremi za polazak u crkvu. Sirene su se začule u Puškinovoj dok je oblačio generalski mundir. Izišao je iz kuće onako nezakopčan. Vraćajući se u hol, promrsio je jetko:
– Rat. Bombardovanje!
