Poziv Radio Beograda upućen stanovništvu moglo je da čuje 86.080 porodica u Srbiji koje su imale radio-aparate. Ako su bile budne. Ali, uskoro je i Radio Beograd sasvim zamukao, a Beogradom su se razlegali samo vrisak i eksplozije.
Na našu prestonicu udarila je takva vazduhoplovna sila kakvu svet nikad pre toga nije ni video. Samo u prvom naletu učestvovalo je 234 bombardera i 110 lovaca.
Prema planu „Poduhvat br. 25“, o kojem je već bilo reči i u kojem je do u tančine razrađen plan napada na našu zemlju, nemačke vazduhoplovne snage imale su sledeći raspored: kod Beča i Bečkog Novog Mesta 280 borbenih i 26 izviđačkih aviona, u Koruškoj i Štajerskoj 300, na aerodromima kod Sofije u Bugarskoj 414, kod Segedina, Pečuja i Kapošvara u Mađarskoj 324, a na italijanskim aerodoromima bilo je još 200 aviona spremnih za napad na Jugoslaviju.
Samo 340 borbenih aviona moglo je da suprotstavi jugoslovensko vazduhoplovstvo čitavoj gorepomenutoj neprijateljskoj sili.
Geringov razlog više
Iako su Nemci raspolagali sasvim preciznim podacima o snazi jugoslovenskog vazduhoplovstva, ili možda baš zbog toga, oni su pridavali izuzetan značaj napadu na Beograd i Jugoslaviju. Potvrđuje to i činjenica da je, neposredno uoči napada, lično maršal Herman Gering pristigao u Bačko Novo Mesto da bi izbliza pratio i nadgledao operacije. Imao je možda i razlog više. Nemački bombarderi nosili su i zastrašujuće smrtonosne tovare spontano nazvane „Geringovo tajno oružje“. I dobro obavešteni nemački novinari, u svojstvu ratnih dopisnika, koji su pratili maršala Geringa, stigli su onda kad je već otkucao očekivani čas za napad na Jugoslaviju.
U naoružanju jugoslovenskog vazduhoplovstva bilo je 158 modernih aviona bombardera „blenhajma“, „dornijea“ i „savoja“. U lovačkim vazduhoplovnim jedinicama nazazilo se 102 savremena aviona, a među njima su bili domaći IK-3, nemački „meseršmit“ 109 E , engleski „harikeni“ i, uz njih, još 40 zastarelih lovaca „hoker-fjurija“, IK-2 i „avija“. Tome treba dodati i 120 zastarelih aviona koji su pripadali Armijskom vazduhoplovstvu i služili su uglavnom za izviđanje. Bili su to „bregei“ i „potezi“. No, ne treba zaboraviti ni oko 1.500 do 2.000 školskih aviona, koliko se pretpostavljalo da ih je bilo u sastavu vazduhoplovnih jedinica.
Branioci Beograda, piloti stacionirani na zemunskom aerodromu, nisu još ni završili doručak kad je u trpezariju banuo kapetan Ristić. Kratko je saopštio kapetanu Milošu Žunjiću, komandiru 102. eskadrile, da iz Mađarske nadiru dve grupe neprijateljskih aviona, a jedna iz Rumunije.
Tajac. Nedovršen zalogaj. Rat?
Komandir je utrčao u sobu dežurnih pilota.
Nema pometnje. Mehaničari već zagrevaju mašine. Piloti trče prema svojim avionima. Uskaču u kabine. Jedan od njih ne stiže da zakopča letačku kapu…
Uzletali su jedan za drugim. Po parovima. Komandir Žunjić poleteo je prvi u pratnji narednika đorđa Stojanovića. Za njima poručnik Dušan Borčić sa pratiocem Edom Bamfićem. Slede ih kapetan Gogić u pratnji narednika Milisava Semiza. Zatim Sava Poljanec sa pratiocem narednikom Dušanom Vujičićem… Uzleće i kapetan Mihailo Nikolić sa pratiocem Boškovićem, narednik Vladimir Puzić sa pratiocem Milanom Jelićem…
Piloti 51. lovačke grupe vinuli su se da brane nebo otadžbine. Uzletele su tri eskadrile – 102, 161. i 162. sa ukupno 16 lovaca. Bilo je deset „meseršmita“ 109 E i šest lovaca jugoslovenske proizvodnje IK-3.
– Leteli smo u pravcu istoka. Ništa se još nije ni naslućivalo – pričao je svojevremeno jedini preživeli pilot 102. eskadrile, pukovnik avijacije u penziji Mihailo Nikolić. – Dan je bio vedar. Sunčan. Samo je izmaglica nešto sužavala horizont. Ukazuje se Dunav. Most. I već prve neprijateljske formacije. Odjednom se nebo zacrnelo. činilo mi se da ih je na stotine. Lete premaBeogradu. Dva aviona s našom trobojkom munjevito su im se približavala.
