Da bi došao do grada i države u kojoj trenutno živi, Mateja Sela (25) je prešao tri kontinenta. Krenuo je iz Beograda – Evrope, preko Amerike i Azije, kako bi se vratio natrag u Evropu, ali ovog puta ne u prestonicu Srbije.
Pre nego što je odlučio da napusti Srbiju, Mateja je išao u Zemunsku gimnaziju. Slučajno je naišao na oglas za Koledž ujedninjenog sveta (UWC) i aplicirao za stipendiju, piše “Danas”.
Koledž ujedinjenog sveta je sistem nezavisnih škola i obrazovnih programa, čija je misija „stvaranje obrazovne snage koja će ujediniti ljude, nacije i kulture za mir i održivu budućnost“. Ova organizacija je osnovana na principima nemačkog pedagoga Kurta Hana, ona nudi dvogodišnje rezidencijalne programe i stipendije za ljude od 16 do 19 godina života, i ističe širinu nacionalnosti koje učestvuju u njenim programima.
Prema njegovim rečima, prvenstveno zbog bolje edukacije i želje da nađe obrazovanje koje će mu omogućiti da kritički misli i da ispuni svoj potencijal – što ovde nije moguće, odlučio je da napusti Srbiju. Njegov plan je bio da ode u Singapur ili Norvešku preko stipendije.
Komitet Srbije, koji čine đaci koji su završili ovu srednju školu, bira ko će gde od učenika otići, a Mateju su poslali na Koledž Ujedinjenog Sveta u Mostar, zbog čega je on jako zahvalan, jer je mnogo toga naučio.
„U Mostaru sam bio okružen ljudima iz skoro 70 zemalja, usled čega sam razvio kritičko mišljenje. Kada živiš sa ljudima iz celog sveta ti moraš da se adaptiraš, to me je dosta promenilo“, kaže Mateja.
Dok je bio u Mostaru, saznao je mnogo toga o regionu, istoriji, kao i stvari koje se ne uče kod nas u školi.
Između prve i druge godine pružila mu se prilika da sa 19 godina predstavlja Srbiju na UN konferencijama u Šri Lanki, Ženevi i Južnoj Koreji, koje su bile najbitnije konferencije za uključivanje mladih u donošenje odluka nakon 2015. godine.
Nakon Mostara, dobio je punu stipendiju na Middlebury koledžu u Americi, kako bi završio osnovne studije i na Univerzitetu Oksford proveo je semestar baveći se istraživanjem na Kibl (Keble) koledžu.
Po završetku istih aplicirao je za posao u svojoj sadašnjoj firmi u Njujorku, ali zbog vize ili pak zbog njihove političke klime, nije mogao da ostane. Firma za koju je aplicirao – ThoughtWorks, poslala ga je u Hamburg gde se kao programer bavi globalnim softverskim savetovanjem koje rešava probleme tehnologije. Pre nego što je krenuo da radi za sadašnju firmu, morao je da provede određeno vreme na treningu u Indiji.
Prema njegovim rečima, ništa od ovog ne bi dobio da nije bilo tih stipendija.
Kao odgovor na pitanje kako se snašao u Nemačkoj, kaže da nije imao problema jer je njihova kultura slična našoj, a pogotovo ljudi.
“Najteže je bilo na početku, kada prvi put čovek ode iz Srbije, nedostaju mu roditelji, porodica, prijatelji, ali nakon nekog vremena se adaptira i bude mnogo lakše“, smatra Mateja.
Ono što mu je pružila Nemačka, a nije mogla Srbija, bio je „čist vazduh“, kao i „okruženost ljudima iz celog sveta jer je Nemačka postala dosta imigraciona zemlja… prija mi ta različitost mišljenja, ljudi i kultura na jednom mestu“.
Ta multikulturalnost u Srbiji nažalost ne postoji.
Navodi kako mu plata nikad nije bila presudna, već osećaj „finansijske slobode, jer je super kad možeš da sačuvaš malo, što je u Srbiji manje moguće“.
Mateja je bio deo organizacije protesta ispred srpskog konzulata u Hambrugu u znak podrške protestima u Srbiji, a pomoć su mu pružile kolege iz firme tako što su ga uputile na medije koji će pristati da pišu o tome.
„Ja sam došao do te ideje u petak, a u nedelju je bio protest. Imao sam dva dana da sve organizujem, a ljudi iz firme koji su imali iskustvo u organizovanju protesta su mi pomogli“, ističe Mateja.
On kaže da je cilj protesta bio da se skrene pažnja medija u Nemačkoj, jer su ljudi imali pogrešno mišljenje o tome šta se dešava u Srbiji.
Nemački mediji su o protestima izveštavali samo o restrikcijama kretanja usled širenja korona virusa kao glavnom razlogu za protest.
Zbog toga što je odlučio da organizuje protest, dobio je od nekih sunarodnika iz Srbije, negodovanje a ne podršku.
„Mislim da je uticaj srpskih medija ovde vrlo vidljiv, to medijsko slepilo se širi u dijaspori“, smatra Mateja i dodaje da to pokazuje činjenica da naši ljudi u Nemačkoj nisu upoznati sa situacijom u Srbiji, ali i to da postoje kanali za širenje dezinformacija našom dijasporom.
Nažalost, protest koji je organizovao nije uspeo da skrene pažnju medija, ali je uspeo da prosledi pismo od 50 potpisnika Ministarstvu spoljnih poslova Srbije.
Ističući razlike između života u Srbiji i života u inostranstvu, opisao je svoj trenutni zivot.
„U Srbiji sam bio okružen nekim stvarima za koje su svi mislili da su normalne. Mislili smo isto, imali smo neki balončić u kojem svi živimo. I onda, kada odeš iz Srbije shvatiš koliko nismo centar svetske političke scene, jer taj balončić pukne kada odeš i ti si jednostavno ogoljen, bez identiteta. Ovde mogu da kreiram svoju stvarnost i ličnost van tog konteksta. To mi je doprinelo da mogu da razmišljam na drugi način, da razvijam svoju empatiju prema ljudima koji se razlikuju od mene. Znači, mogu da sednem za sto sa ljudima različite političke orijentacije, da pričamo, da čujemo jedni druge – mogu da čujem, ne moram da se slažem. Mislim da dosta toga nedostaje kod nas jer ljudi ne žele da čuju priču od druge strane“, ističe on.
Odgovor na pitanje da li će ostati ili se vratiti, traži procenjujući doprinos koji bi mogao da da društvu:
„Najviše razmišljam o tome koliko mogu da doprinesem društvu u Nemačkoj, ali u Srbiji ima mnogo toga što može da se uradi u socijalnom smislu. Vratio bih se u Srbiju da promenim nešto – ne bih se bavio politikom, već aktivizmom. Aktivizam ima veći uticaj u Srbiji nego ovde jer ovde – ljudi žive super. Imaju sistem koji je na mestu, ne moraju da razmišljaju o mini hidroelektranama, da li će preživeti sledeći mesec, dok se u Srbiji dosta toga može popraviti.“
O tome koliko mu nedostaje domovina kaže sledeće: „Srbija mi nedostaje kao ideja onoga što sam imao u detinjstvu, nedostaje mi druženje, briga. Način na koji mi komuniciramo je dosta drugačiji nego kod ljudi na Zapadu“.
