Србски се народ до скора одликовао моралношћу и побожношћу. И Срби и Србкиње много су ценили свој образ, своју част и свој характер, и јако су поштовали црквене и народне светиње. Омладина је поштовала старије људе; а одрасли су људи имали поверења према својим свештеницима и према својим учитељима. Представници власти уживали су леп углед у народу; а владалац је сматран као идеал неумитне правде и узвишене доброте, те је свуда дочекиван са страхопоштовањем. Нарочито су се србске породице и задруге одликовале солидним животом тако, да су могле служити за углед другим народима.
Ну у новије време се то почело мењати на горе. У неким нашим крајевима уносе странци квареж у србске породице, те оне услед тога пропадају морално и материјално. У другим крајевима кваре народ чиновници, и то нарочито за време избора народних посланика. При том се често употребљавају назаконита и неморална средства, као присиљавање, подмићивање, лажна обећања, вређање и клеветање друге странке, итд. Овим се шири омраза у народу, и уз то се људи навикавају на несолидан кафански живот, који их одбија од домаћег рада. У таквим приликама дешавају се чешће и сукоби међу људима из разних странака. Поред тога, умножавају се и разни злочини, и тим се доводи у сумњу безбедност поштених грађана.
У варошима се људи више кваре него у селима. У њима има више прилика и више средстава за уживање сваке врсте. Али наши грађани не уживају много у уметностима и у забавама, која облагорођавају душу и побуђују људе на племенит рад; него се одају више страсним уживањима, која кваре естетички укус, вређају морална осећања, и слабе тело, те их тако онеспособљавају за опште корисне радове.
У нашим породицама нестаје оне чврсте дисциплине, која је пре владала међу свима члановима појединих породица и великих задруга. Верност у брачном животу, пожртвовање родитеља за своју децу и оданост чланова породице према својем дому као да бивају све слабији. Тим се смањује морална вредност србских породица, које су до сад давале најјачи отпор туђинштини.
У нашим пословним односима као да нема више толико солидности и толико узајамног поверења, као што је пре било. Некад су се међу србским трговцима и грађанима свршавали важни послови у четири ока и без писмених обавеза, па је ипак сваки држао реч и поштено вршио своје дужности. А сад као да не помажу много ни писмени уговори, обавезнице и менице. Пређе су се србске занатлије поносили својим радом, и често су помињали ову лепу изреку: занат је златан. А у новије време има доста занатлија, који остављају свој стручан рад, па траже општинску или државну службу, или друго неко занимање. На њихово место долазе странци, који и у србској трговини заузимају све више места.
Наша Црква као да није више она тајанствена привлачна сила, која је у прошлим вековима прикупљала србски народ у недељне и празничне дане, не само ради молитве, него и ради договора о заједничком раду у тешким приликама, нпр. ради договора о спремању устанка за ослобођење србске земље и србског народа. У неким крајвеима опада побожност и оданост народа према својој Цркви. Наши свештеници не раде све што треба, да се то спречи; наши учитељи не доспевају на то; а наши државни службеници као да се у опште слабо интересују за одржање вере и морала у народу.
Побожност и моралност су обично везане једна за другу, нарочито у маси народа. Страх од Божје казне уздржава људе од непоштена рада. А кад се у човека поколеба вера, те нестане богобојажљивости, онда се лако поремети и његов морални живот. Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај може лако поклизнути на путу који нас води к узвишеним моралним идејама.
Они који управљају нашим народом, треба да га чувају од кварења у моралном и религијском погледу; јер теже је лечити болест него чувати се од ње.
Др Војислав Бакић, „Српско родољубље и отачаствољубље“, 1910.
Др Војислав Бакић (1847-1929.) био је први представник научне педагогије код Срба. Од 1892. био је професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. Од 1869 сарађивао је у педагошким и књижевним часописима, неко време је уређивао лист Васпитач, и више од двадесет година радио у Главном Просветном Савету. Био је један од оснивача Српске књижевне задруге, и члан њене управе заједно са М. Милетићем, П. Ђорђевићем, М. Јовановићем-Батутом, и Љ. Јовановићем.
У народној библиотеци је сачувано једанаест радова др Војислава Бакића,: Наука о васпитању I-II, Београд, 1878; О механизму у школској настави, Сомбор, 1880; Поуке о васпитању деце у родитељској кући, Сомбор 1880; О карактеру и образовању карактерности, Београд, 1887; О васпитаном прилагођавању, Београд, 1893; Општа педагогика, Београд, 1897; О српским народним и просветним идеалима, Београд, 1898; Посебна педагогика са нарочитим обзиром на гимназијску методологију, Београд, 1901; Педагошко искуство, Београд, 1909, 1923; Србско родољубље и отачаствољубље, Београд, 1910; Морални живот у рату и миру, Београд, 1920.
