Opalo interesovanje stranih firmi za kadrove iz Srbije i Crne Gore
Evropljani neće znalce opšteg smera
Trbuhom za kruhom Srbi su u inostranstvo počeli da odlaze još u 19. veku, i to u Ameriku. Ostaće zapisano da su prvi srpski doseljenici stigli posle više meseci plovidbe, kao i da su odmah na američkom tlu izbičevani, jer se mladoj američkoj naciji nije dopalo da im neko otima posao.
Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka Srbi su mahom odlazili u Nemačku, Austriju i Švajcarsku. Uglavnom se radilo o nekvalifikovanim radnicima, koji ionako nisu mogli da nađu posao u svojoj zemlji. Sa devedesetim i sveopštom bedom, a posebno sa velikom inflacijom i prosečnom platom od jedne do dve marke, dileme više nije bilo, iz zemlje su odlazili svi – nekvalifikovani, kvalifikovani, fakultetski obrazovani, naučnici…
Veliku želju za odlaskom u inostranstvo prvo su iskoristile agencije za zapošljavanje, posebno uviđajući da samo kod studenata njih 70 odsto želi to da uradi. Manipulacija je bilo dosta, a pojavila se i trgovina ljudima.
– Da bi se izbegli problemi prošle godine donet je zakon po kome inofirma koja traži kadrove u Srbiji za rad u njihovim ofisima u inostranstvu, mora da zaključi ugovor sa nekom agencijom za zapošljavanje. Ta agencija zatim dostavlja kopiju ugovora Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalnih pitanja i tek onda ovde traži radnu snagu koja odgovara stranoj kompaniji – objašnjava Dragan čandrlić, direktor „Hila“ za Srbiju, firmom koja se bavi konsaltingom u oblasti kadrova.
U razvijenim zemljama radna snaga je roba, a njena vrednosta zavisi od sposobnosti, znanja, diplome, radnog iskustva… Koliko onda zaista vredi srpska radna snaga?
čandrlić tvrdi da je danas teško plasirati srpskog stručnjaka na inostrano tržište, posebno ako se zna da kod nas fakultetski obrazovani ljudi nisu usko stručno obrazovani.
– Primećuje se da, recimo, Rumunija, Bugarska, Mađarska, češka, Slovenija… imaju više obučenih kadrova za zapad nego Srbija – kaže predsednik „Hila“.
On objašnjava da je problem u našem obrazovnom sistemu gde nema uske specijalizacije, za razliku od obrazovanja na zapadu gde znanje stečeno na Fakultetu odmah možete da primenite u radu.
– Naši ljudi su univerzalci, a to se na zapadu ne traži, već usko stručno znanje. Pored toga na zapadu se fakultet završava u 21-22. godini, a već u 25-26. većina njih ima radno iskustvo. Kod nas se fakultet kasno završava, kasno se počinje sa radom, a radno iskustvo ovde ljudi mogu da kažu da ga imaju tek od 35. godine – iznosi čandrlić.
Po njegovim rečima, „Hil“ ima ispostavu u 35 zemalja, ali u našoj zemlji vrlo retko dobija upite firmi koje traže naše kadrove za poslove u inostranstvu.
– Iako se misli da se ovde puno traže programeri, to nije baš tako. Naime, inostrane firme shvatile su da se njima više isplati da programere zaposle u Srbiji koji onda rade za strano tržište. Većina kompanija koje se bave programiranjem ovde otvaraju ispostave i zapošljavaju mlade programere. Pošto redovno pratimo štampu i sve oglase, primećujemo da u poslednjih godinu-dve mnogo nisu traženi ni lekari i farmaceuti – navodi čandrlić.
On kaže da je „Hil“ do sada imao upite za arapske zemlje, gde su se tražili inžinjeri i vrhunski varioci za naftne platforme, ali da se nisu usudili da traže kadrove za te poslove, pošto im je to bilo sumnjivo.
– Ne želimo da pošaljemo čoveka negde a da nismo sigurni da bi bio plaćen – objašnjava čandrlić.
„Hil“ za sada traži kadrove za inostrane firme, ali uglavnom za one koje su stacionirane u Srbiji.
