Na pitanje mnogih prijatelja o tome gde je najbolje u ovom trenutku investirati novac, Deni Giljen, poslovni covek iz Cikaga, skoro potpuno ozbiljno odgovara: „Uložite u uživanje“. Naravno, nece pri tom zaboraviti da ih podseti da je uživanje i pravljenje novca, ali ce više misliti na stvarno opuštanje, zadovoljstva po kojima se život pamti.
– Ne možemo cekati da se život desi, nego ga moramo živeti, sada i ovde, ispunjeno, bez obzira na kolicinu novca kojim raspolažemo. Jednog dana on više nece imati nikakvu vrednost – objašnjava svoj stav ovaj trgovac nekretninama koji vec 20 godina uspešno gradi svoju karijeru.
Deni Giljen nije oklevao ni pre 20 godina, kada je kao ekonomista stigao u Cikago iz Jugoslavije, voljan da nastavi postdiplomske studije i ogleda se u uzbudljivim vodama ekonomije kapitalizma. Primenjujuci veštine i pronicljivost coveka rodenog u Nikšicu i školovanog u Tuzli i Beogradu.
Pouke recesije
Stagniranje u americkoj ekonomiji, koje se veoma izražava na promet nekretnina, objašnjava staloženo i racionalno, poucen ranijim iskustvima.
– Najviše volim objašnjenje recesije u kome se kaže da je ekonomija kao drvo koje raste, širi se, stvaraju se nejake grane, koje ce onda u toj stagnaciji istruliti i opasti, a onda se drvo vratiti ponovo punom razvoju. To su logicni procesi i tokovi koji se po pravilu ponavljaju. Ja nemam strah od tih promena, jer ako svi mi pogledamo odakle smo krenuli i gde smo stigli, moramo biti zadovoljni. Moramo živeti život i uživati u njemu, inace ništa ne bi imalo smisla.
– Ja nisam ni na pocetku imao nekih teških momenata, jer sam u Cikago stigao kod svog strica, koji je u to vreme držao kafanu „Stari Beograd“. Nisam morao da radim najgore poslove, stanovao sam kod rodaka, upisao studije i našao neki svoj put. Iako, sada se secam, kada sam stigao ovde, ljudi su me pitali šta znam da radim. I kada sam razmislio, shvatio sam da stvarno ne znam da radim ništa od fizickih poslova, niti znam neki zanat. I tada sam znao da cu se baviti ekonomijom i prometom nekretnina. I odmah mi je to dobro krenulo, napustio sam postdiplomske studije i shvatio da cu tim poslom zaradivati mnogo više nego naukom. Prvu kucu prodao sam 1983. godine jednom Rumunu iz naše zemlje, a i kada sam 1988. godine otvorio svoju firmu, prvu kucu sam prodao našem Rumunu, takode. Secam se i prve velike kuce koju sam prodao i tog zadovoljstva pravljenja prve velike kolicine novca. Jer, na kraju krajeva, svi smo ovde, uglavnom, došli iz ekonomskih razloga i zato mislim da se moramo izboriti za dobar ekonomski status. Danas sa uspehom posluje njegova firma „Investors DNG“, uvek u velikim projektima kupovine i prodaje stambenih zgrada, kuca i stanova. U vlasništvu ima 31 zgradu, sa više od 500 stanova. U poslu narocito analizira psihologiju naših ljudi, koji su odgajani i rasli pod drugim suncem, daleko od ove zapadnjacke nemilosrdne pragmaticnosti.
Rat najbolnije što se desilo
Od pocetka se bavio humanitarnim radom, ucestvovao u velikim akcijama, pomagao ljudima i pomagao zemlji, ali nerado o tome govori, tvrdeci da je dovoljno radom receno onda kada se moralo raditi.
– Rat u Jgoslaviji je najbolnija stvar koja se nama desila i ja sam to veoma teško licno preživljavao. Mi smo bili posveceni i preokupirani, stavljajuci svoje živote i poslove potpuno na stranu, verujuci da možemo pomoci i da znamo kako. Onda se javio i entuzijazam u akcijama, kao što je bila prenošenje moštiju velikog Jovana Ducica, kada smo svi dobili zracak nade da lepše vreme dolazi. Takve stvari mogu da ispune srce potpuno.
I on razmišlja o novoj državnoj zajednici, naglašavajuci da ljudi koji tamo žive mogu doneti najbolje odluke.
Kod kuce najopasnije
Deni Giljen odlazi u otadžbinu bar dva puta godišnje, ali ne veruje da bi se tamo mogao za stalno vratiti.
– Moji roditelji i sestra žive u Lazarevcu i najteže mi je pala ta nesigurnost kojom su svi tamo okruženi, taj strah u kome ljudi žive. Logicno, mi bismo trebali da imamo strahove kada odlazimo od kuce u tudi svet, ali, ironijom sudbine, sada nam je najopasnije u našoj sopstvenoj kuci.
– Nisam ja osudivao Crnogorce što su imali ideju za otcepljenje, jer su i oni u jednom trenutku bili razocarani, jer ako su oni bili spremni da poginu za tu zemlju, oni su spremni i da glasaju za tu zemlju. Ja i ne opravdavam tu ideju, ali umem da je shvatim kao prirodnu potrebu da se nade izlaz iz krize stare savezne države. Nije mi baš prijala tvrdnja da su Crnogorci teret Srbiji i da ce Crna Gora umreti od gladi, jer je daleko od istine. Ali mislim da je formiranje nove državne zajednice bila neminovnost i da ce sada vreme pokazati kuda cemo dalje. Velike je posledice ostavio prethodni režim, ali narod ce umeti da proceni i odluci.
Boljke dijaspore
Deni Giljen ozbiljno analizira i stanje stvari u dijaspori, razocaran što se retko okupljamo svi zajedno i oko dobrih ideja. – Velika boljka dijaspore je da se, nažalost, na mnogim važnim mestima nalaze pogrešni ljudi, uz neke casne izuzetke. LJudi ne znaju posao koji rade, nisu ni kvalifikovani ni sposobni, ali to je i slika u našoj državi, pa stanje u dijaspori uopšte ne cudi. Mi ne umemo ni da formiramo, ali ni da izrazimo nacionalni interes. Mi ni u obracanju medijima i javnosti ne govorimo konkretno o onome na cemu radimo, uvek su prisutne emocije i negativna energija, i cesto se toga postidim. To je posledica pogrešnih ljudi na pogrešnim mestima. Ne vidim da ce se stvari još dugo menjati, nažalost ne umemo da ucimo od drugih. Osim toga, mi ovde ne možemo mnogo uraditi ako vlasti u našoj zemlji ne budu efikasnije, naša prica nece ostaviti ni tragove.
Lavovi za Beograd i Cikago
Sa svojim prijateljem, skulptorom Bobanom Ilicem, vec je saradivao na izradi skulptura lavova koje su postavljene u beogradskom zoološkom vrtu i cikaškom Linkoln parku. Ceni i voli umetnost, poseduje bogatu kolekciju umetnickih dela, prepoznaje vrednosti i pomaže da ih i svet vidi. Sa ponosom govori o svojoj bogatoj kolekciji LP ploca, u kojoj je muzika iz šezdesetih i sedamdesetih godina sa naših prostora, ogorcen zbog pada muzickog ukusa naših ljudi i totalnog gubitka kriterijuma.
I dalje planira akcije za pomoc matici i svom rodnom kraju, pozivajuci i druge da se ukljuce i oplemene život našim ljudima.
– Svaki covek bi voleo da ucini nešto za svoj rodni kraj, za svoju zemlju, a ja znam da su se do sada i istrošili i razocarali. Zato mislim da bismo morali da napravimo listu prioriteta, spisak škola, zdravstvenih ustanova, biblioteka kojima je pomoc neophodna, kako bi svaki naš covek znao gde je novac otišao. Deca su naša buducnost, zato im moramo obezbediti kvalitetnije škole, kupiti kompjutere, ali i napraviti strategiju prikupljanja i upucivanja sredstava ili opreme. Moja ideja je da u Beogradu pokrenemo akciju za uredenje parkova, u saradnji sa umetnicima, gradskim vlastima, projektantima, ljubiteljima prirode. Možemo da izgradimo memorijalne parkove, po ugledu na ove americke, u kojima je i klupa donacija, i jedan lampion, i neke druge sitne stvari, ali koje unose velike promene. O tome cemo razgovarati i nadam se da ce realizacija biti moguca. Nažalost, naši ljudi su mnogo puta razocarani i ne žele da budu prevareni, nikada više. Treba otkloniti njihove sumnje i uveriti ih u ispravnost akcije koja se vodi.
