Ono sto se danas dogadja u Raskoj oblasti moralo bi da zabrine svakog dobronamernog coveka, a ne samo Srbe u Srbiji i svetu. Ipak, dobija se utisak da smo mi, Srbi, krajnje nezainteresovani za sudbinu naseg naroda na tim prostorima. Kosovski sindrom, izazvan muslimanskim (islamskim) fanatizmom, danas se siri poput zlocudnog tumora ka severnim srpskim prostorima. Pred takvom posasti, Srpska i Jugoslovenska Vlada ne samo da zabijaju glavu u pesak, vec, cini se, trude se da takvu islamsku metastazu zdusno podrze. Setimo se samo obecanja koja su data „jugu Srbije“(naopako imenovanje dela sopstvenog organizma, kojim se ozvanicila amputacija Kosova i Metohije), kada se „promovisao“ mir u okolini Bujanovca. Dokle ce takav „mirovni sporazum“ funkcionisati, sigurno da nije tesko predvideti. Rat ce dole, zahvaljujuci nasoj neodlucnosti i smusenosti, iznova krenuti onog casa kada Srpska Vlada prestane da ispunjava zahteve islamskih terorista. Srbi masovno napustaju te prostore, jer nemaju mnogo izbora. Osecaju se odbacenim i napustenim. Vide da im majka Srbija nece priteci u pomoc i zbog toga, sasvim prirodno, u najvecem ocaju, napustaju svoja ognjista. Srpska tragedija se nastavlja nesmanjenom zestinom i u ovom milenijumu, a srpske vlasti sve to posmatraju mutnim, pihtijastim pogledom tek probudjenog, hronicnog pijanca. Velika je novina i to, sto se danas takvom „mamurluku“, najvecim delom pridruzio i serbijanski puk, izmoren decenijskim zamlacivanjima i hipnotizerskim trikovima njihovih ras-srbljenih vodja. Ipak, bez obzira na cinjenicu da je takvo rastakanje srpskog uma logicna posledica, decenijama duge, srpske neodgovorne (zloguko pohlepne) politicke elite, danasnja indiferentnost nasih umnih sila (koje se jos nisu globalno obezglobile), pred jekom samrtnih zvona vlastitom rodu, tesko da se moze ikako objasniti. Verujem da je krajnje vreme da shvatimo, kako svoju dusu necemo spasti time sto cemo tvrditi da je neko drugi kriv za nasu propast. Buduci dogadjaji u Srbiji mogu se dosta lako predvideti. Planovi onih koji nas zatiru (a takvih ima i na Zapadu i na Istoku i u Srbiji) lako su citljivi, krajnje otvoreni, neskriveni. Trenutno je u toku novo izmaranje srpske nacije, neprestanim premestanjem napetosti iz jednog dela zemlje u drugi. Cekace se najpovoljniji momenat za aktiviranje ratnih bubnjeva, potom nova satanizacija Srba i, na kraju, jos jedno „potapanje“ dela srpskog organizma i njegovo stavljanje pod protektorat. Da li ce od nas ista ostati do kraja ovog veka, veliko je pitanje. Apel, protest, bolje reci, vapaj Srba iz Raske oblasti, ocigledno, nece dobiti nikakav odgovor od onih kojima je s pravom upucen. Da Srbijom danas vlada marionetski rezim jasno je svakome ko imalo moze da razmislja. Stoga bi bilo neophodno da se sve srpske umne snage na planeti ozbiljno organizuju, te da pokusaju da daju odgovor na pitanje: kako sacuvati zivu glavu? Nama preti najstrasnija nesreca, koja, uopste, moze da snadje jednu naciju, a to je – duhovna smrt! Takvo „umiranje“ je uzelo ogromne razmere u svesrpskom, moram da kazem, krajnje smusenom umu. Mi „pevamo“ dok nam nestaje jezik, tradicija, kultura, drzava. Sve to vidimo, a opet cutimo, valjda uljuljkani slatkim obecanjima „milosrdnih andjela“, nikako ne shvatajuci da bogat nikada ne bi bio bogat ako bi, bez racuna, pomagao sirotinju. Najveci deo casnih Srba reci ce kako se vise nista ne moze uciniti, zaboravljajuci da je glavni smisao covekovog postojanja i opstajanja, u stvari, borba, teska i surova, u kojoj samo najsposobniji opstaju. Oni koji u toj borbi izgube i nestanu, zasluzili su takav kraj po nekakvoj, samo Bogu znanoj istini. Dakle, sem nesposobnosti, nema drugog opravdanja za konacan poraz. Izgubljena bitka je samo epizoda, a rat se zavrsava onog casa kada „ratnik“ nestane. U istoriji jos niko nije dobio rat, a izgubili su ga samo oni kojih vise nema. Jasno je da nasu sudbinu, velikim delom, odredjuju velike sile, tokovi svetskog kapitala, kao i nasa presudna istorijska uloga u stvaranju svetske civilizacije, prvenstveno kroz nas srpski jezik. Antisrpska zavera nije proizvod nase paranoje. Ona uistinu postoji, ali i za to bi se naslo leka kada bismo konacno otvorili oci i sagledali svet u kome zivimo bez samosazaljenja i zavaravanja. Onima koji danas koriste islam kao oruzje protiv Srba, isto ce se vratiti kao bumerang, a vec se pomalo i vraca. Poznato je da islamska religija sputava slobodnu misao, da je netolerantna ( u Kuranu jasno stoji „da dve vere ne mogu ziveti zajedno“ i takvo nacelo se vidi u svim islamskim zemljama) i da ce uciniti i najgora zlodela da bi ostvarila svoj davnasnji san o islamizaciji citave planete. Dakle, dogovor je nemoguc sa takvom „meduzom“. Humanisticke ideje tu nikako ne mogu proci. Upitace neko: pa sta da se onda radi? Necemo valjda opet u rat? Necemo mi u rat, ali rat ce, kad-tad, doci po nas i zateci ce nas sasvim nespremne i bespomocne. Svetu, pre svega Evropi, treba ukazivati na tu „stoglavu neman“. Nije tacno da mi ne bismo mogli da alarmiramo javno mnjenje u Evropi i da izmenimo iskrivljenu sliku o Srbima, koja se, poslednjih decenija, formirala u glavama prosecnih Evropljana. Ali mi u tom pravcu nista ne preduzimamo, vec nasuprot, i sami dolivamo ulje i prinosimo grane na vlastitu lomacu, priznavajuci i nepostojecu krivicu. Stvar je toliko jednostavna, da ja nikako ne mogu da poverujem dda to nikada necemo uraditi. Potrebno je ujedinjenje svih srpskih institucija (bolje reci informativno povezivanje) u zemlji i svetu, stvaranje jedinstvene srpske „umne glave“, u kojoj bi se sabrala sva danasnja srpska pamet, pazljivo planiranje i odobravanje promisljenih aktivnosti na kulturno-politickom planu, kao i finansijsko organizovanje, bez koga se, nazalost, nista od svega ne moze ostvariti. Sta cekamo? Postoji li igde barem jedna srpska ustanova, koja bi pozelela da razbije „mrtvoo more“ i ozivi srpski duh?
