Na Beogradskom sajmu knjiga, na štandu Ministarstva za dijasporu Srbije, usred raskošnog programa srpskih pesnika i pisaca iz celoga sveta, veliko interesovanje je izazvala antologija stranih pesnika sa Beogradskih međunarodnih susreta pisaca (1964 -2004), Ostaci svetlosti. Izdavač: Udruženje književnika Srbije, Biblioteka Beogradski međunarodni susreti pisaca, 2005, a priređivač Moma Dimić. Opsežna antologija, preko šest stotina strana, donosi pesme oko tristo pesnika koji su u vremenskom rasponu od četiri decenije gostovali u po-gostoprimstvu-i kulturnoj- tradiciji sve poznatijem i sve voljenijem Belom Gradu. Pesnici kao Tagore, Bunjin, Lorens Darel, Samjuel Beket, Robert Grejvz, Vislava Šimborska, Sol Belou, Vilijam Sarojan, Angas Vilson, Gream Grin, Josif Brodski, Amrita Pritam, Alberto Moravija, Ginter Gras, Ismail Kadare, Laš Gustavson i bezbrojni drugi ostavili su za sobom zvezdani trag misli i emocija, družili se s drugim pesnicima u čarobnom i uvek živom domaćinu – gradu i poneli sobom čežnju da se vrate. Mnogi su se vraćali, a sada će ova antologija ostati da odzvanja njihovim glasovima.
Ova izuzetno vredna knjiga okuplja značajan broj domaćih prevodilaca od kojih su mnogi i sami pesnici i pisci: David Albahari, Mira Alečković, Dragoslav Antić, Svetozar Brkić, Krinka Vidaković-Petrov, Eduard Dajč, Milovan Danojlić, Moma Dimić, Zlatko Krasni, Desanka Maksimović, Mirjana Matarić, Grozdana Olujić, Aleksandar Petrov, Adam Puslojić, Borislav Radović, Stevan Raičković, Jara Ribnikar, Isidora Sekulić, Števka Šmitran, Ana Šomlo i brojni drugi.
Veliki broj pesama peva o zagonetnom i čarobnom gradu Beogradu, njegovim lepotama i istoriji, dragim mestima i još dražim ljudima. Tako Mihail Špajer (1950) iz Nemačke svoju pesmu „Razgovor pod suncobranima“ posvećuje Zlatku Krasnom u Kafeu „Plato“ 2004, a pesmom „Beogradska materija 1“ ukazuje veliko poštovanje i ljubav prema svemu što taj grad znači: „otisci prstiju na Ljubinim crtežima“, „s Dunava se dižu isparenja“, „tvrđava se sama ozaruje“, „grad kao hleb“, „najstariji platan u gradu“, „muzika Mokranjca“, „radnik u Dositejevoj…ima svoj mobilni“. Beogradu posvećuje pesmu i Janis Mavros, iz Grčke, i Abelardo Martin (1947) iz Španije: „Tebi Beograde koji živiš između nostalgije za prošlošću i samoće nakon poslednjeg razlaza.“
Filip Tanselen (1948) iz Francuske zaustavlja jedan trenutak u maju 1999. na jugu Srbije, u jednom malom selu: „dvoje dece različite dobi sede sasvi mirno jedno prema drugom skoro nasmešena od sad bez prestanka na sred puta ispred tenkova kao dva bića od svetlosti sazdana pod tenkovima sada .“
Srbiji je posvećena pesma „Srbija u Kembridžu“ Melani Rin (1957), a „Balkanskoj braći“ pesma Aleksandra Navrockog (1940) iz Poljske. Srbima su posvećene dve pesme: Adrijana Pauneskua (1943) iz Rumunije, „Balada za mir na ulasku u bolnicu“ („Suverenoj zemlji Smak spremaju i taj zločin Srbi već udišu – njima sada ikone streljaju: žele da ih s kontinenta zbrišu“) i „Pismo srpskom Bratu“ („Hej Srbine, brate, sve do neba boli me taj kroj mapa na Istoku“). Kineski pesnik Gao Hong Bo (1951) naslovio je svoju dirljivu pesmu „Porušenom novosadskom mostu“, a Li đing (1933) napisao pesmu „Jugoslavija 1991. je velika piramida postavljena naopačke“. čang Sjanghua (1939) piše o aprilskim kišama i bombardovanju Beograda i Jugoslavije. Grk Epaminonda Konstandakopulos (1959) pesmu „Razaranje“ posvećuje Srbiji iz 1999. Vjačeslav Kuprijanov (1939) iz Rusije u pesmi „Bombe slobode“ kaže:“ Sve je teže s neba posejati slobodu…Piloti se NATO-a žale na nepogodu: baciš bombu, a ipak ne vidiš eksploziju…Lako je ubijati sa licem programera…A mrtvima je lakše – bez srama, samo odu.“
Bari Kalahan (1935) iz Kanade opeva Kosovo u istoimenoj pesmi koja počinje „Slobodno me zovite Miloš“ i u kojoj uspeva da „prenerazi“ Sultana Murata: „prosekoh mu želudac i ostavih da zjapi od grkljana do mošnica,“ da na kraju završi: „Slobodno me zovite Miloš.“
Erih Frid (1921-1998) i Gerald Bizinger (1936) , obojica iz Austrije, posvetili su po jednu pesmu Vasku Popi, takođe Žan Pjer Faj (1925) iz Francuske. I Tadeuš Ruževič (1921) iz Poljske posvetio je svoju „Vršačku elegiju“ Vasku Popi.
Piter Rasel iz Velike Britanije (1921-2003) piše o Vršcu, a Piter Finč (1947) „Mark Strend u autobusu za Vršac“. Euženio de Andrade (1923) iz Portugalije stvara „Vršački madrigal“ u kome voli „crvene karanfile oktobra“, vino i kišu „koja je ovog vrelog oktobra njuškala oko mojih nogu,“ ali najviše „vruć hleb sa korom koje moje oči videle nisu.“ Madrigal zato nije šak ni za njemu dragog Vaska Popu, nego za „vršački hleb, na beloj salveti, na sredini brda.“ Julijan Kornhauzer (1946) iz Poljske za Vršac kaže:“ Grad kojeg nema…postoje samo stepenice/ kamenje što diše/ izrasta iz zelenila/ iz meke zemlje i tradicije/ kupa se u vinu/ veruje u beskraj / vodi u reči/ ljudsku muku i brzu odluku/ za stisak ruke koji traje…“ I Lase Sederberg (1931) iz Švedske peva o Vršcu, i Žan Pjer Faj (1925) iz Francuske, a Herardo Mario Golobof (1939) iz Argentine u pesmi „Književna opština Vršac“ kaže:“Taj grad će se iz snova pomoliti u budućnost…A sutra, pesnici sveta prepoznaće se u njemu.“
Nikita Stanesku (1933-1993) piše o Srbima („Srbi“) i posvećuje pesmu („Kako završava jedna vojska“) Srbi Ignjatoviću. Razvan Vonku (1969), takođe iz Rumunije, u pesmi „Ja, kradljivac“ kaže: „Vratio sam se iz Beograda s hlebom i knjigama, sa likovima prijatelja urezanim u koru moje duše.“ Prekrasno dočarava atmosferu Skadarlije, ispunjenu „živim i govorljivim knjigama: Vuk, Njegoš, đura, u jednom od uglova i Desanka (sa osmehom zacelo). Vazduh je mirisao na hleb i vino…“.
Bernar Noel (1930) iz Francuske posvećuje „Zapise iz Bagdale“ Dušanu Matiću. Maris čaklajs (1940-2003) iz Letonije peva o „Kuli srpskih glava“, a đeo Bogza (1908-11993) u „Haiku“ kaže „Zašto rastu tako visoko jablanovi u Srbiji? Da bi se duboko, najdublje , pred Desankom poklonili.“ Pesma je nastala u Brankovini, na grobu Desanke Maksimović. Desanki Maksimović posvećena je i pesma „Stanište“ Kajoko Jamasaki (1956) iz Japana i Kodži Nakano (1925-2005) koji na polju kraj Kragujevca razmišlja o ubijenoj deci. Oni bi, da su preživeli, upravo bili istih godina kao pesnik. „Ta deca koju su ovde ubili, nisu se razlikovala od mene,“ kaže on i završava sa: „Stajah na mestu gde su me već jednom ubili.“ Karel Jonker iz Belgije, pred humkom streljanih u Kragujevcu 1941. godine, ispevao je snažnu i dirljivu pesmu „Deca s glasovima cvrčaka“ prepunu sitnih dečjih želja: „klavira čas…ili džemper beli. čokolade parče, na primer,…pismo od tate…knjigu da čita…da spava s majčinim poljupcem u kosi…“ Ta deca sada sanjaju večno-dugi san. „Sva streljana deca s glasovima cvrčka, postala su cvrčci s glasovima dece.“
Ričard Bernz (1943), koji jeste iz velike Britanije, ali živi i predaje na Univerzitetu u Beogradu, oženjen Beograđankom, napisao je pesmu i posvetio je Desanki Maksimović, a toliko je raspevano srpska u iskonskom smislu te reči („Za dodolu“), da je postala i ostala nezaboravna od autorovog izvođenja te pesme u toku Beogradskih međunarodnih susreta na dalje.. Za pohvalu je sjajan prevod/prepev Vere V. Radojević koji ništa ne oduzima jezičkom bogatstvu teksta. Kad je reč o prevodu, ova knjiga je neiscrpno vrelo uživanja i studija. Nju će čitaoci (oni srećnici koji su došli do knjige, jer će se brzo razgrabiti) prečitavati i analizirati i iz ugla pesništva i prevodilaštva. Priznanje se mora odati i izdavaču i priređivaču, a pogotovu divljenje pesnicima i prevodiocima za njihov kreativno-profesionalan rad.
Na promociji o knjizi su govorili Adam Puslojić, Zlatko Krasni, Dragan Mraović, Moma Dimić i Frejzer Saderlend (Kanada), koji je, između ostalog, izjavio: „Žao mi je što mi sudbina nije dodelila da budem Srbin,“ a u Antologiji je zastupljena njegova nasmešena i razigrana pesma u kojoj se tobože ljuti na svoje „balakanske prijatelje“ i kaže „Nisam ih ja bombardovao. Naprotiv, oni su mene bombardovali na žurki, pivom, šljivovicom i votkom.“
Pošto je „uvređen,“ odlučuje da odsad leži na kauču i bulji u tavanicu. Kao dete koje se duri, zaključuje „biću Kanađanin“, iako to zvuči daleko dosadnije.
Antologija Ostaci svetlosti trajno će nas sećati na vreme Ive Andrića, Miloša Crnjanskog, Desanke Maksimović, Oskara Daviča, Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Miodraga Bulatovića, Danila Kiša i drugih velikana kojima možemo da zahvalimo za pokretanje Beogradskih (ranije Oktobarskih) međunarodnih susreta pisaca 1946. godine. Zahvalnost ide i Udruženju književnika Srbije što je tu tradiciju uspešno sačuvalo uprkos rata i raznovrsnih ozbiljnih teškoća, nastavljajući tako „oblikovanje duha jedne tradicije,“ po rečima Ivana V. Lalića.
