Osamdesete su počele Titovom smrću, a nastavljene novim talasom i odličnim filmovima. U ovoj deceniji svet je zapljusnula sida, a Srbiju i Jugoslaviju nacionalizam. Narod je bio bombardovan reklamama Vožd je stigao“, skrivenom porukom da je Milošević stigao na Gazimestan
Osamdesetih godina se u Jugoslaviji činilo da je sve idilično. Razbibrigu nisu mogle da pokvare ni povremene nestašice, a ni nestanak struje. Kada je iste te struje bilo, a bilo je, iz gitara je praštao novi talas, a iz bioskopa filmski hitovi.
U svetu je situacija kompleksna. Godine vladavine levičara najednom su prekinute. Pojavila se pošast sida i ona je bila okidač za povratak porodičnim vrednostima. Razuzdan seksualni život i prepuštanje narkoticima smatrani su uzrokom nove smrtonosne bolesti. Nose se naglašene naramenice i pantalone-šalvare u kojima nestaje ženski seksepil. Pojavljuje se prvi video-spot na MTV-ju i to za pesmu Video Killed the Radio Star“ grupe Bagls“.
U Jugoslaviji će ova decenija uknjižiti osvajanje velikih sloboda u štampi. Pamti se omladinski list Polet“, iz čijeg embriona je nastala današnja kuća EPH sa izdanjima Jutarnji list“ i Globus“. U Beogradu će tiraž magazina Rok“ prelaziti cifru od 150.000, a u istoj deceniji duhove će uzburkati ljubljanska Mladina“.
Ipak, početak osamdesetih pamtiće se najviše po Titovoj smrti. Plakanje Hajdukovih i Zvezdinih fudbalera na splitskom stadionu Poljud“ u trenutku kada je spiker saopštio vest o Brozovoj smrti, mimohod kraj njegovog kovčega u skupštini i sahrana u Beogradu slike su koje su najveća asocijacija na 1980.
– Uvid u dokumente CIA ukazuju na to da je još od šezdesetih u SAD postavljano pitanje šta će biti s Jugoslavijom kada umre Tito. Strah od budućnosti Jugoslavije posle Tita bila je sveprisutna i u SFRJ, i Titova smrt jeste početak definitivnog kraja Jugoslavije. Ja, međutim, osamdesete ne bih nazvala decenijom osvajanja slobode, koja je možda jedino bila prisutna kroz popularnu kulturu, već decenijom uspona nacionalizma i decenijom koja je iznedrila Miloševića. To je ono što je pobedilo i novi talas – opisuje turbulentni početak osamdesetih Radina Vučetić, asistent Odeljenja za istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Profesor na FDU Aleksandar S. Janković smatra da je većina običnih Jugoslovena mislila da je Tito besmrtan.
– Celokupna država je upala u stanje manične depresije jer se paranoično očekivao i udar sa strane i potpuno urušavanje sistema. I desilo se ono što je bilo najgore, predsedništvo sa osam predsednika, i svake godine po jedan predsedava. Što kaže Karis Korfman u filmu Nešto između“ Srđana Karanovića: Ovde ne možeš pošteno ni da ubiješ predsednika jer ih imate osam!“ Osetio se prozukao dašak slobode, ali i kreativnosti koji su ljudi iz Zagreba, Beograda, Ljubljane i Sarajeva umeli da iskoriste. I pored nestašica i restrikcija struje, čini se da je postojao neki čudan konsenzus energija. Plesno vreme, a Jura Stublić iz grupe Film“ je rekao da posle svakog plesnog doba dolazi rat. I bio je u pravu. Osamdesete su vreme sumraka idola, okretanja nekim neviđenim individualnim i kreativnim slobodama. Decenija ogavne mode, ali velikih i plemenitih ideja.
U deceniji koju su obeležili novi talas, odlični filmovi i erupcija omladinske štampe pojavio se Slobodan Milošević.
– To su paralelni tokovi koji nisu imali dodirnih tačaka. Popularna kultura nije imala nikakve šanse pred naletom nacionalizma u politici, i kiča i šunda u kulturi. Volimo da se setimo Paket aranžmana“, Idola“, Šarla akrobate“, Električnog orgazma“, Bajage…, ali su osamdesete i decenija Knjige o Milutinu“, aktivizma“ Dobrice ćosića, bujanja nacionalizma, Osme sednice, turneje“ moštiju kneza Lazara… Milošević, naravno, nije došao na talasu novog talasa, ali ni na talasu posela, već na talasu pomenutih zbivanja u režiji srpske elite – smatra Radina Vučetić.
Janković smatra da pojava dobrih filmova i muzike nije u suprotnosti sa dolaskom na vlast političara iz konzervativnog miljea.
Kako smo preduhitrili Džejn Fondu
Osamdesete su i godine u kojima svet počinje da se bavi kultom tela. Olivija Njutn Džon snima spot u teretani, a Džejn Fonda će aerobikom zapaliti svet. Dina Kurbatvinski-Vranešević priča kako je njen bend Laboratorija zvuka“ proročki predvideo histeriju zdravim životom na svom albumu Telo“.
– Album Telo“ o snažnom, zdravom, mišićavom muškom telu, ali i prelepo oblikovanom, neodoljivom, zavodljivom ženskom telu je u stvari konceptualni album gde su na A strani ljudske vrline (vežbanje, ishrana), a na B strani poroci (alkohol, žene i varanje na kartama) koje svako od nas u sebi nosi. Shodno svemu i omot je bio proizvod celokupnog konceptualnog dela, ali i veliki šok za tadašnju Jugoslaviju. Peđa Vranešević je čak smislio i reklamni plakat i slogan za prodaju albuma: U prodaji je telo“. Ali to je već bilo prejako i nije dolazilo u obzir da se nešto tako javno izgovori. A pogledajte danas kakvi su reklamni spotovi?! Ništa bez zgodnog tela – priseća se ona.
Album Telo“ izdat je godinu dana pre nego što je Džejn Fonda aerobikom zaludela pola planete. S pravom se može reći da je Telo“ preteča današnjeg stila i načina života.
– Kako to da je u deceniji u kojoj je vladala Margaret Tačer bilo toliko dobrih albuma u Britaniji? Milošević je bizarna pojava koja se pojavila iz miljea birokratije. Hitler je dugo govorio o miru. Miloševiću nije mnogo trebalo da mu se desi Gazimestan i da kaže neke veoma opasne stvari. Novi talas nije bio dugog daha. Počeo je Rajinom i Pajkićem u SKC-u, a završio se kada su Idoli“ snimili čokoladu“. Sve ostalo je inercija – priznaje Janković.
Jugoslovenski rokenrol je uspeo da zainteresuje svet. Slavni engleski nedeljnik NME dolazi u Beograd i Zagreb da bi napravio priču o tadašnjoj muzičkoj sceni. Novosadski bend Laboratorija zvuka“ čak nastupa u Londonu. O tome priča Dina Kurbatvinski-Vranešević, nekadašnja članica ove grupe, a danas pomoćnik generalnog direktora RTS-a:
– Na Bijenalu u Zagrebu Laboratorija“ svira i uspostavlja odlične kontakte sa menadžerima grupa Gang Of Four“ i Classix Nouveaux“ i počinje rad na multimedijalnom projektu Uzjahati konje Svetog Marka“. A 1984. godine, pet večeri uzastopce, naš bend nastupa u londonskom teatru Instituta savremenih umetnosti i dobija pozitivne kritike.
Partija dopušta da Dinastija“ otpočne svoj jugoslovenski život. Ova sapunica stiže u nameštaj (stilski nameštaj đorđević), pesmu Rokera s Moravu“, film Žikina dinastija“.
– Partija je tako pokazivala Zapadu koliko je liberalna, puštajući otvoreno propagiranje kapitalizma u zemlji samoupravnog socijalizma, a na širem planu bio je to samo deo opšteg trenda amerikanizacije celog sveta. Dinastija“ je bila pogled u ekstremni kapitalizam. Dovoljno je pogledati samo špicu serije (kuća Karingtonovih, ergele konja, Aleksis koja pije šampanjac u kadi punoj mehurića…). Dinastija“ je, pored uvida u jednu (nerealnu) sliku kapitalizma, jugoslovensku javnost prvi put suočila sa homoseksualizmom – objašnjava Vučetić.
Janković dodaje da, da nije bilo Dinastije“, ne bi bilo ni Boljeg života“, a ni Žikine dinastije“:
– Televizija je želela aktuelnost. Dinastija“ je bila u to vreme najveća serija. Ulice su bile prazne kada se prikazivala. Partija već tada nije imala nikakvog značaja na zbivanja u SFRJ.
Serija Bolji život“ postaje fenomen.
– Bolji život“ postao je fenomen zato što nije bio pokušaj preslikavanja Dinastije“ i Dalasa“, nego što je bio slika tadašnjeg života u Jugoslaviji, gde u nekim propalim firmama jedu paradajz i paštetu na pauzi i ogovaraju sistem. S druge strane, ova serija je bila početak odvraćanja pažnje“ milionske publike od onoga što je dolazilo. Lakše je bilo smejati se Gigi Moravcu nego suočiti se sa tim da se približava definitivni raspad zemlje, čije se društvo u seriji izvrgavalo kritici. Serija Bolji život“ je označila kraj jednog društva (to je i poslednja serija emitovana na JRT) i početak nove sapunizacije“ Srbije koja je imala za cilj da posle sramnih dnevnika RTS-a uljuljka narod u svetove Giga Moravaca, Šojića i ostalih srećnih ljudi“.
SAPUNIZACIJA
Serija Bolji život“ je označila kraj jednog društva i početak nove sapunizacije“ Srbije koja je imala za cilj da posle sramnih dnevnika RTS-a uljuljka narod u svetove Giga Moravaca, Šojića i ostalih srećnih ljudi“
Danas se, međutim, sa određenom vrstom nostalgije gleda na ovu seriju. Porodica Popadić je čak i sa Gigom Moravcem bila urbana porodica, a danas našim životima, kada su serije u pitanju, dominiraju Radašin i opskurni likovi poput đoše i Špica – opisuje najpopularniju domaću seriju i prilike Radina Vučetić. – U filmu se izdvajaju sjajna ostvarenja Slobodana Šijana, Srđana Karanovića, Gorana Markovića i Gorana Paskaljevića. Tu pre svega mislim na antologijske filmove čije replike svi mi znamo napamet – Ko to tamo peva“, Maratonci trče počasni krug“, Davitelj protiv davitelja“, Balkanski špijun“, Varljivo leto ’68″… Slavu jugoslovenskom filmu donosi i Emir Kusturica filmovima Sećaš li se Doli Bel“ i Otac na službenom putu“. Tako posmatrano, to je decenija zaista vrhunskih ostvarenja. Međutim, to je i decenija uspona pitkih“ filmova Ljubi ljubi, al’ glavu ne gubi“, Kakav deda, takav unuk“, Žikina dinastija“, Tesna koža“… Partizanski spektakli uzmiču pred Bojem na Kosovu“, koji možda i postaje paradigma filmskog završetka osamdesetih i svega onoga šta nas je čekalo početkom devedesetih.
Velika razlika između osamdesetih i sadašnjeg vremena jeste činjenica da je ondašnja vlast, tačnije Savez socijalističke omladine, davao prestižnu nagradu Sedam sekretara Skoja Pankrtima“, Buldožeru“, Šarlu akrobati“, a rokenrol je stigao čak i na slet. Danas smo svedoci nepostojanja kulturne politike, pa možda i zato ništa ne postoji izvan Granda“ i Pinka.
Radina Vučetić se slaže da je situacija u kulturi osamdesetih bila ružičastija“.
– Ako se osvrnemo na jugoslovenski socijalizam, koji sad mnogi pokušavaju da ocrne, najčešće bez argumenata, moramo da budemo svesni toga šta je partija činila za kulturu i koje vrednosti je ona promovisala. Partija je promovisala rokenrol, avangardu, modernizam. Naravno, ne uvek iz pukog altruizma i ljubavi prema kulturi, već često iz vrlo pragmatičnih razloga. Moramo biti svesni i zabrana i pritisaka koji su postojali sve vreme jer jedino tako možemo da dobijemo pravu sliku te zemlje. Međutim, nesporno je da je tada postojala kulturna politika, a danas ne postoji. Našim javnim prostorom danas dominiraju Farma“, Veliki brat“ i Grand produkcija“, a dve vodeće kulturne institucije od nacionalnog značaja – Narodna biblioteka i Narodni muzej – ne rade. Zemlja bez nacionalne biblioteke i muzeja je, nažalost, naša realnost.
