Po pravilu se
ne osvrćem. Nemam vremena. Osvrtanje zahteva pogled iza, a ja imam mnogo posla
ispred. Ono može biti i opasno, jer dok gledam pored čega sam prošla, ne vidim
u šta mogu da upadnem. Nije što se plašim da upadnem u nešto, nego me više mrzi
da se izvlačim iz koječega. Nije to samo da se izvučem, već obično upadnem u
nešto štrokavo. Da bih se oprala, moram da napravim pauzu, da preispitam sve
okolnosti: zašto sam bila tako smotana; da li je bila smotanost ili pogrešna
procena; da li sam se saplela ili sam verovala; kome i zašto sam verovala; kakav
sam interes imala (ups!). Mnogo je to pitanja.
Nemam zbog
čega da se osvrćem. Pazim kud’ idem i trudim se da za sobom ne ostavljam đubre.
Uglavnom uspevam da za mnom ostanu lepi tragovi, da oni koji su sa mnom prešli
deonicu puta, rado naiđu na poneki trag mog negdašnjeg prisustva, da im ne
zasmrdi lukavstvo, da ne zapnu za tešku reč koju sam nesmotreno bacila pored
staze. Ako bih bila neobazriva, dešavalo bi se da me neko s’ pravom pozove i
zatraži da mu pomognem da počisti nešto što sam zaprljala, jer on možda ne može
da nastavi svoj put zbog moje prljavštine. Mnogo bi to posla bilo vezano za
prošlost.
Ne želim da se
osvrćem. Tamo ionako nema ničega. Sve se nalazi ovde i sada. Obrisala bih sve
što me podseća. Šta će mi stare fotografije, pesme, filmovi i posvete? Ništa od
toga ne pripada meni. Neki ljudi su prošli, otišli, i ostavili za sobom tragove
o svom privremenom boravku u mom životu. Pa to više nije moj život.
Neću da se
osvrćem! Možda ugledam neke poznate oči, čiji je sjaj nekad bio blizak i drag,
čije sam trepavice mogla da zamislim u svako doba dana i noći. Možda me te oči,
iz zamagljene daljine iza, pogledaju tužno i sasvim neopravdano pomislim da sam
tu tugu ja ostavila. Možda neka ptica iza mene zalepeta krilima i stvori lažni
zvuk jedne pesme koja je svirala po celu noć sa starog gramofona koji je tada
bio nov. Možda vetar nanese prašinu, i ako se baš tada osvrnem, ona će mi
upasti u oči, neću jasno videti od čega je prašina i pogrešno ću zaključiti da
su to neki moji smrvljeni snovi. I onda bi mi krenule suze od prašine u očima,
ali bih mogla da upadnem u zabludu, da sam zaplakala.
Ne smem da se
osvrćem. Ako bih to činila, stvorila bih naviku. Moglo bi da se dogodi, da se
samo zbog loše navike jednom tako nepromišljeno osvrnem i da mi u stomak uleti
strah, za koji bih malodušno pomislila da je nastao onda, u onom izmišljenom
prostoru iza, dok sam savršeno precizno sve postavljala na pravo mesto. I onda,
šta? Mogla bih da se pokolebam u vezi sa osvrtanjem.
