Dučićevski patriotizam i njegoševsku filosofiju duboko u sebi nosi svaki normalan Srbin Nema poštenog obogaćivanja preko noći, to je uvek ili špekulacija ili kriminal Zapad svoje zločine projektuje na nas i pripisuje ih nama Učinimo isto što su u ovakvim iskušenjima činili naši pradedovi, dedovi i očevi.
Ova duboka misao oca Mitrofana Hilandarca (koju možete pročitati i u našem „Poučniku“ na str. 27) kao da je svojevrsni životni i filosofski moto porodice Galeb. Prezime Galeb u sebi nosi pticu koja je, prema drevnoj simbologiji, „posednik svetlosti dana“ i čija „svetlosna barka“ učestvuje u osvajanju vatre. Možda se baš zbog tog letača iznad voda pred pripadnicima ove stare hercegovačke porodice, iz sela Cerovac u zaleđu Dubrovnika, otvarala druga strana okeana.
Božo Galeb je preko velike vode, u Ameriku, krenuo 1913. Mnogi Primorci i Hercegovci u to teško vreme svakojakih nevolja i oskudica dižu sidro i odlaze u pečalbu, brodovima koji su isplovljavali zauvek. Božo, međutim, nikada nije prekinuo veze sa rodnim krajem. Naprotiv, kao da ih je daljina učinila jačim. Stariji Trebinjci još pamte prvo sanitetsko vozilo koje je posle Drugog svetskog rata Trebinju darovao Božo Galeb.
Godine 1958. Božo je u Ameriku dozvao i posinio svog bratića Slobodana, tada osamnćstogodišnjaka. Poučavao ga je u najboljem duhu narodne viteške vertikale i dučićevskog patriotizma. Slobodan je 1966. završio Matematički fakultet, a zatim i Mašinski fakultet, smer hidraulika, u San Hozeu. Magistrirao je 1967.
Bavi se, u sopstvenoj firmi, proizvodnjom asfalta, projektuje puteve, gradi objekte niskogradnje i privredne objekte. Ženi se Margaretom Vilson, s kojom dobija Tomu, Lepu i Pegi.
ZLATNA NIT
ZADUŽBINARSTVA
Slobodan Galeb nije prekinuo ni jednu zavetnu nit svoje porodice i svoga naroda. Istrajavao je i na zadužbinarstvu, koje mu je i u porodičnoj i u narodnoj tradiciji. Pomagao je i gradio, svojevremeno je najviše novca, nepovratno, dao za Zajam za privredni preporod Srbije. Kao član Društva Hercegovaca u Americi učestvovao je u sakupljanju 300.000 maraka za pomoć bolnici na Banjici, odmah posle bombardovanja Srbije 1999.
Nikada, međutim, Slobodan nije zaboravio pouke i velike neostvarene želje svog strica-poočima Bože Galeba, koji je umro u SAD 1986, gde je i sahranjen. Mnogim sećanjima bio je vođen i kada je obnovio staru porodičnu kuću u Cerovcu, koju su ustaše opljačkale i srušile 1992. Poštujući želju svog strica, Slobodan Galeb je nedavno u Trebinju, našoj i Dučićevoj prestonici srpske Hercegovine, predao na upotrebu narodu kao zadužbinu novoizgrađeno krilo gradske bolnice. Prelepo zdanje-legat, na kojem sada stoji ploča „Zadužbina Boža Galeba“, obuhvata 800 kvadratnih metara korisne površine i u njemu su smešteni Očno odeljenje, Odeljenje za transfuziju krvi, Spomen soba sa bibliotekom i internet-pulom, kafe-restoran. Ispred zdanja Galeb je uredio bolnički park u hercegovačko-mediteranskom stilu, sa fontanom i kamenom iz rodnog Cerovca.
„Njemu sve pripada, mom stricu Božu. Ja sam to samo sproveo. On mi je zamijenio oca, koga nisam imao, on je dao pravac. Striko, hvala ti za sve“, rekao je tom prilikom, u emotivnom obraćanju brojnim uglednim zvanicama, Slobodan Galeb. „Meni je uvijek na srcu dobrota mog naroda. Sve ovo je dar mome narodu, najboljem narodu na svetu. Zašto? Odgajan sam i vaspitavan na filosofiji i moralnoj snazi Njegoševoj.“
Prisutnima su se obratili i Marin Kvaternik, ministar zdravlja Republike Srpske, Mihajlo Mijanović, načelnik opštine trebinjske, dr Slobodan Prtilo, direktor Opšte bolnice u Trebinju.
U pismu koje je uputio u martu ove godine, Slobodan je tražio da u bolnici-legatu koju je darovao srpskom narodu nikome ne bude uskraćena pomoć i nega zato što nema to da plati. Da od prihoda koje ostvari kafe-restoran u bolnici budu kupovane stručne knjige, finansirano usavršavanje stručnjaka i održavan bolnički krug. Da ovaj deo Opšte bolnice bude izuzet iz eventualne privatizacije i trajno sačuvan kao legat.
„Naša trajna zahvalnost donatorima ogledaće se u domaćinskom odnosu prema ovoj zadužbini, u šta ne sumnjam“, rekao je Ministar zdravlja Kvaternik, a na isto su se obavezali načelnik Trebinja i upravni odbor, u kojem je jedan od tri člana predstavnik porodice Galeb.
„Sretno novo bolničko krilo, a porodici Galeb sve sretno i čestito bilo.“ Tim rečima je oficijelni spiker završio svečani program povodom otvaranja ove zadužbine.
UJEDINIMO VRLINE
„Moraš voleti svoj zavičaj i svoj rod, to je najviše što čovek nosi u sebi“, kaže Slobodan Galeb za „Ogledalo“, dvadesetak dana kasnije, u prestonom Beogradu. „Ljubav prema zavičaju i narodu rađa se u čoveku već samim rođenjem. Znam i osećam da svaki Hercegovac, i svaki pravi Srbin, nosi u sebi Dučićev patriotizam. Otadžbina je iznad života koji je prolazan, iznad malih i velikih sebičnih interesa, otadžbina je svetinja i njoj se sve mora staviti na raspolaganje.“
Svestan našeg duboko proživljenog iskustva Istoka, noseći u sebi neposredno iskustvo Zapada, Slobodan Galeb mudro zaključuje:
„Našoj zemlji će biti bolje kada od svih sistema i svih naših partija uzmemo najbolje i napravimo stvaralačku sintezu, ujedinjenje vrlina. Biće bolje kada ljudima na vlasti neizostavno prvo bude opšti interes, pa tek onda lični.“
Govoreći o svojim nedoumicama i bojaznima što ga ophrvavaju kad dođe u maticu, Galeb veli:
„Zaista se ne zna da li je ovo država. Ko može da nam kaže da li je Kosovo još u sastavu Srbije? Mi u dijaspori ne možemo da shvatimo da Srbija može ostati i živeti bez Kosova. Kad je Svilanović na jednoj tribini u dijaspori rekao: ,Kosovo je izgubljeno’, cela dijaspora je skočila. Ima li taj čovek mandat da u ime srpskog naroda bilo gde i bilo kome kaže tako nešto. Neka s tom rečenicom izađe na izbore, pa će videti da li će dobiti ovlašćenja koja sada uzurpira.“
Lepša strana svih naših priča su naša deca. Tako je i kod Slobodana Galeba. S ponosom priča o svojoj deci, koju je, naravno, vaspitao u duhu dučićevskog i njegoševskog patriotizma.
„Moj sin Toma video je dobrotu i lepotu naroda odakle mu je otac. Odgajan u tom duhu, on je potpuno spreman da jednog dana nastavi ono što su pradedovi, dedovi i otac radili. Nimalo ne sumnjam u to. Svi njegovi prijatelji u Americi znaju ko je on, odakle potiče i poštuju ga kao Srbina.“
