Goran Paskaljevic: Poruka mog novog filma glasi: žrtvovali ste jednu generaciju. Kroz film joj se se vracam, danas, u jednom malo opuštenijem vremenu, kada se javlja optimizam, i samo to beležim i konstatujem.
Novi dokumentarno-igrani film Gorana Paskaljevica „Beograd, jedna nova generacija“, cije se snimanje nakon tri meseca ovih dana privodi kraju, pocinje filmskom rekonstrukcijom bombardovanja dva mosta kod Ostružnice, a završava scenama kad brod, na kome se akteri filma nalaze, odlazi od porušenih skalamerija ostavljajuci ih kao deo dekora prošlosti koju bi trebalo što pre zaboraviti, ali i prevazici. Sat vremena filma o mladim ljudima Beograda, njihovom nacinu života i idejama koje ih vode ka buducnosti, za koji je muziku napisao Vasil Hadžimanov, narudžbina su francusko-nemacke televizije „Arte“, a bice prikazan tokom tematske veceri o Beogradu u centralnom delu planirane emisije na jesen.
Da li je ovo strogo dokumentrani film, kao oni koje ste pravili po povratku sa Akademije u Pragu, pocetkom sedamdesetih, za Drugi kanal TV Beograd?
– Ovo jeste dokumentarni film, ali ima strukturu igranog. Sve licnosti su autenticne. Tu je grupa maturanata koju pratimo, njihove pripreme za završno matursko slavlje u „Hajatu“, dok šetaju Beogradom, kupuju skupu garderobu, a u rano jutro slavlje nastavljaju na beogradskom splavu „Blejvoc“.
Jedna od glavnih protagonista, Branislava Podrumac, devojka od devetnćst godina koja studira opersko pevanje, traga za etno temom u kojoj bi se iskazala pre nego što napusti zemlju i ode u Milano, u „Skalu“, koja može da odgovori njenim ambicijama. Srece Bojana, perkusionistu „Vasil Hadžimanov benda“, itd.
Sve je zaista autenticno, ali ima strukturu igranog filma.
Urednici „Artea“ videli su nemontirani materijal i kažu: „Hej, ovo izgleda kao pravi holivudski film.“
U vašem filmu „Bure baruta“ kao lajtmotiv provlaci se pitanje: ko je kriv? Da li je ovaj dokumentarac pokušaj rehabilitacije novih generacija koje trpe sudbinu zemlje skrajnute na marginu novog veka?
– Film „Bure baruta“ oslikavao je stanje duha pre nekoliko godina, a ovaj dokumentarno-igrani film bi trebalo da pokaže stanje duha, iskljucivo mlade generacije, jer više poverenja u svoju – nemam. Mislim da je ona istrošena. Ovo bi trebalo da bude optimistican film. To su isti mladi ljudi kakvi žive i na Zapadu, samo su bogatiji za jedno gorko iskustvo koje ih je ucinilo zrelijim. Neki od njih su dosta i propatili. Branislava je došla iz Hrvatske, iz Darde, imala je svoje probleme devedesetih tamo, kao i njena porodica, ali ta prošlost nije u prvom planu. Skoro svi akteri rado bi ostali ovde, ali neki od njih pakuju kofere iz licnih razloga. U njenom slucaju to je ambicija! Dina Mijovic, drugi lik iz dokumentarca, Branislavina prijateljica, vratila se iz Kanade mada ima državljanstvo, kandaski pasoš, dobila je posao i stan u Torontu. Vratila se da bude sa svojom bakom jer smatra da je život ovde kvalitetniji. Na ta dva antipoda gradim film.
Na kojim lokacijama ste snimali?
– Snimali smo, recimo, koncert Vasila Hadžimanova u Studentskom gradu, na kome su se zaista po prvi put i sreli perkusionista Bojan i Branislava. Snimali smo scene na Novom Beogradu, ali uglavnom smo silazili na reku: Ada Ciganlija, Ušce, Kalimegdan, kafici, sav onaj moderni Beograd koji se uprkos svemu razvio i živi. Hocu da pokažem strancima, kojima je ovaj film i namenjen, do koje je mere njihova predstava o Beogradu pogrešna. Urednici „Artea“ bili su ovde pre neki dan, i ostali zapanjeni Beogradom, njegovim mladim ljudima, splavovima, opuštenim životom ovde…
Nisu li i vaši filmovi doprineli njihovom pogrešnom utisku o Beogradu jer ste, podvrgavajuci kritici prethodni režim, neminovno iznosili na videlo mracne strane života u Srbiji krajem dvadesetog veka?
– Samo sam slikao stanje duha pred kraj Miloševicevog režima kad se ovde uvukla mržnja i strah, kad je svako mogao da te ubije na ulici i da ne odgovara za to, ukoliko vas bez ikakvih argumenata proglase „izdajnikom“. Setite se, recimo, napada na mene u listu „Politka“, da, ne samo na mene, na Milenu Dravic… Dakle nikada nisam ja stvarao nekakve „slike“, ni crne, niti bele…
Ali ste bili uporan kriticar onoga što se dogadalo…
– Nisam mogao da se pomirim i stopim sa režimom zasnovanim na nacionalistickoj euforiji koji promoviše pojedince kako bi se oni besprimerno i bezocno obogatili na tudim žrtvama – a bilo je mnogo žrtava. Nacionalizam je kraj ljudskog mišljenja! I ja volim svoju naciju, ali ne tako da bi ona bila „iber ales“. A zna se šta je ta ideologija proizvela. To se i kod nas dešavalo.
Ne zaboravite, jednog trenutka smo u Srbiji zašli korakom u nešto vrlo mracno, u fašizam! Na kraju filma „Bure baruta“ mladi covek koga ni zbog cega gone, strada razapet kao Hrtistos. To je bila poruka: žrtvovali ste jednu generaciju.
Kroz ovaj dokumentarni film vracam se toj generaciji danas u jednom malo opuštenijem vremenu, javlja se optimizam, i samo to beležim i konstatujem.
Cesto ste svoju generaciju krivili za težak desetogodišnji period u kome se zemlja našla pocetkom devedesetih?!
– Moja generacija je kriva za sve što nam se dogodilo, a pod njom podrazumevam one ljude izmedu trideset pet i šezdeset pet godina. „Mi“ smo birali Miloševica barem dva-tri puta. „Mi“ smo za Srbiju najcešce birali ono najgore. Zašto? To ostaje i dalje enigma. Zašto smo do te mere politicki nepismeni, nije mi jasno.
Insistirali ste uvek kako je demokratija proces koji traži vreme. Da li se ovde nešto promenilo dve godine nakon pada režima?
– Srbija se oslobodila straha. To je cinjenica. U ovom trenutku potreban je jasan, realistican ekonomsko-politicki, a ne samo politicki program. U tom svetlu vidim i ove predsednicke izbore navijajuci iz sveg srca za Miroljuba Labusa. Ovde, medutim, još uvek traje borba za vlast, stari ili novi lideri, bez obzira, izlaze pred narod programima tipa: „ja cu Srbiju za petnćst dana da izvedem iz krize, poteci ce med i mleko!“ To su besmislice. Samo u postepenom približavanju Evropi, prilikom cega se necemo „prodati“ nego nametnuti sopstveni identitet, možemo postati demokratska zemlja. Ne zaboravite, siromašan covek je najugroženiji. Njegov identitet je najugroženiji. Stvari se ne stabilizuju onako kako bismo to želeli. Opet se politicki delimo, a ljudi iz starog režima koji su se posle 5. oktobra zavukli u mišje rupe sad polako, pošto nisu kažnjeni za pljacke koje su napravili ovom narodu, izlaze na svetlo dana. Pare naravno imaju i pocinju polako da kupuju svoje pozicije priklanjajuci se jednima ili drugima. Bojim se da je to nešto što može da nas dovede u novu stagnaciju, posebno što se ovo trusno podrucje tek sleže.
Ono što su Cesi uradili pre skoro petnćst godina nazvali smo podsmešljivo „plišanom revolucijom“, a pogledajte našu „revoluciju“?! Jeste njihova bila „plišana“, ali je bar izvedena do kraja! Pogledajte kako Cesi danas lepo žive, a nisu se „prodali“ Zapadu.
