U prošlu subotu, 17. decembra, srpska zajednica Sidneja oprostila se od Duška Timarca.
Porodica, prijatelji i poštovaoci ispratili su na večni počinak jedinstvenu i svestranu umetničku dušu, čoveka koji je se svojim aktivnostima zalagao za očuvanje srpstva i srpske kulture i tradicije na Petom kontinentu i ostavio neizbrisiv trag kao pozorišni glumac, recitator, voditelj na BEO radiju i dopisnik “Vesti“.
Naš Dule se upokojio 2. decembra, posle duge i teške borbe sa opakom bolešću. Po sopstvenoj želji, biće sahranjen u otadžbini, u porodičnoj grobnici na Paliću kod Subotice, a opelo je održano protekle subote u crkvi Svetog Nikole u Blektaunu.
Opelo su služili protojerej-stavrofor Nenad Đurašinović i jerej Nemanja Mrđenović, a izraze saučešća uputio je i prota Branko Bosančić iz Vulongonga, koji nažalost nije mogao lično da prisustvuje.
Posle opela, o Duletu je govorio otac Nemanja Mrđenović, koji je bio njegov prijatelj skoro dve decenije. Retko se desi da sveštenik bude vidno ganut na parastosu, a upravo se to desilo ocu Nemanji. Jednostavno je zastao i reči nisu mogle da krenu.
Posle kraće pauze, nastavio je i u svom obraćanju je naglasio da je Dule za sobom ostavio veliki zalog, pravi bedem podignut vrednim radom i uključenošću u zajednicu. Naglasio je i da generacije koje dolaze treba da se sećaju i nose na ramemima Duletov doprinos u zajednici.
O životu i delu Duška Timarca verovatno najbolje je zapisao glumac Sergej Kožul, njegov veliki prijatelj i kolega sa scene pozorišta “Pilipenda“, čovek s kojim se poznavao u dušu.
“Duško je rođen 1955. godine u selu Babići podno Kozare. Od svog dolaska u Australiju, 2004. godine, bio je aktivni član zajednice i organizovao je mnoge dugađaje poput Krajiških večeri, Vidovdanskih akademija, večeri poezije i pozorišnih predstava. S obzirom na to da je poreklom bio s Kozare, a banijski zet, Timarac je svojim radom nastojao da objedini umetnike s prostora Krajine nastanjene u Sidneju, koji bi svojim talentom iz oblasti muzike, folklora i recitovanja prikazivali kulturu krajiških Srba i sa istom upoznale nove generacije Srba na australijskom kontinentu“, napisao je Sergej Kožul.
Posebno poglavlje Timarčevog života bio je projekat “Pilipenda“.
“Njegova aktivnost u zajednici se još više produbljuje kada je 2009. kao jedan od osnivača, pokrenuo rad pozorišta ‘Pilipenda’ u Sidneju. Kao član pozorišta, Duško je debitovao ulogom u Kočićevom ‘Jazavcu pred sudom’, oživljavajući lik Doktora, a posle je igrao i u Nušićevom ‘Sumnjivom licu’. S pozorišnom grupom Duško je obišao mnoge gradove u Australiji, a njegov recitatorski talenat je obogatio programe mnogih kulturnih večeri, na kojima je govorio stihove Dobrice Erića, Veselina Dželetovića, Nikole Korice i mnogih drugih autora srpske, rodoljubive poezije“, zabeležio je Kožul.
On je naročito istakao Duletov doprinos u očuvanju srpskog jezika i identiteta daleko od otadžbine.
“U razgovorima s narodom insistirao je na tome da srpska omladina rođena u Australiji mora imati priliku da kroz kulturna dešavanja čuje i vidi ono što su nam preci ostavili, a to su naš srpski jezik i srpski indentitet koji se prenose kroz kulturu. Nesebično je davao sebe u svemu što je radio, nastojeći da srpska zajednica bude bogatija na polju kulture. Duško Timarac će nedostajati svima nama, njegovom pozorištu, i svim onim kulturno-umetničkim dešavanjima kojima je prisustvovao. Otišao je jedan od nas“.
I zaista, Dule Timarac je bio jedinstven. Neponovljiv. Imao je neuništivu energiju i želju da upozna ljude, da dođe do novih saznanja. Probijao je sve barijere sa svojim jedinstvenim pristupom svim generacijama.
Kao novinar je uvek imao svoj čvrst i nepoklebljiv stav. Intervjuisao je mnoge poznate ličnosti iz Srbije koje su gostovale u Sidneju, ali i obične ljude iz naroda, kakav je i sam bio.
Nije se ustručavao da sagovornicima postavi pitanja koja zanimaju zajednicu, a bio je uvek spreman i da pohvali dobre stvari, ali i da ukaže na ono što treba promeniti ili ispraviti – za dobrobit svih i za bolje sutra srpskog naroda u Australiji.
Počivaj u miru, dobri naš Dule.
Takav je bio naš “Đedo“
Duško Timarac je živeo u Sidneju poslednjih osamnaest godina. Dovoljno za jedno punoletstvo rada u ovdašnjoj srpskoj zajednici i neizbrisiv trag u njenom kulturnom i nacionalnom razvoju.
Iza njega ostaju brojne Vidovdanske akademije i druge priredbe u srpskim crkvama, organizacija krajiških, banijskih i drugih večeri, kao i predani rad na očuvanju srpskog kulturnog nasleđa, kroz godine rada na radijskom programu i mnogobrojne napisane stranice u srpskim glasilima u Australiji. Kao kruna i Srpsko pozorište “Pilipenda“, koje se rodilo iz njegove žrtve.
Duško je uspeo je da poveže ne samo različite profile ljudi unutar zajednice, već i istaknute kulturne i nacionalne pregaoce širom sveta. Njihov zajednički rad dao je divne plodove koji se vide danas i obećavaju da će se decenijama nadvijati nad svakim dobrim delom našeg naroda u dijaspori.
Duško je prepoznao sličnost srpskog izbeglice u svetu sa svojim praobrascem, Pilipom Baklinom i njegovim opiranjem “carskoj vjeri“. Tako je i Duško, koji se od rođenja svog unuka Lazara ponosio titulom “Đedo“, čitav svoj život u rasejanju posvetio plemenitom trudu da inspiriše mlađe generacije da se sabiraju i opiru asimiliaciji.
Duškov nenametljivi karakter i duboko utemeljenje u svetosavskom identitetu, okupili su oko sebe sličnomišljenike iz svake sfere našeg društva. Svaki od njih bio je uveren da se Duško nikome i ničemu ne predaje koliko njihovoj zajedničkoj priči.
Tako su ga glumci doživljavali kao svoga, koji se nekad “pozajmljuje“ i Krajišnicima za posela; Krajišnici su ga opet videli kao svoga, koji nekada pomaže glumce, a nekada novinare; novinari su ga doživljavali kao svoga koji se najbolje razume sa Crkvom, a sveštenici opet kao svoga koji se pozajmljuje školama i profesorima i tako redom…
A, onda smo svi sreli na njegovom opelu i bilo nam je jasno da svi imamo isti osećaj. Za svakoga je bio autentičan čovek, “pitkog karaktera“, kako ga je opisao jedan od njegovih najbližih prijatelja. Bio je čovek koji je svakoga voleo istim žarom i znao tu ljubav i da primi.
Sahrana će se obaviti u otadžbini, tako da će naš voljeni “Đedo“ da počiva u srpskoj zemlji, kod svojih najmilijih, ispunjavajući i svoj poslednji Njegoševski zavet: “Đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine!“.