Nadvijenog nad bukvarom srpskog jezika, dok mu uciteljica pokazuje nove reci i proverava domaci zadatak, zatekli smo Žan Fransoa Alara, Kanadanina koji je odlucio da se nastani u Srbiji. Zgodni mladic od 25 godina, sa probušenom obrvom ležerno obucen, neprestano se smeje dok mu objašnjavamo koliko su gradani koji su culi za njegovu odluku zacudeni.
Kaže da je oduvek želeo da dode u Srbiju, jer se od svojih roditelja, koji su vozili uglavnom „jugo“ i devojke sa kojom je jedno vreme bio u vezi tako puno lepih stvari cuo, da se zaljubio u Srbiju, iako nikada nije krocio na tlo te nepoznate zemlje. Kada je konacno došao, osecanja povezanosti su se samo produbila i odlucio je da svoj život provede upravo u – Srbiji.
– Do svoje 17 godine živeo sam u Kanadi sa majkom i sestrom. Bio sam dobar decko, dobar ucenik i bilo mi je muka od svega. U Kanadi je sve organizovano i klaustrofobicno: završiš koledž do 25 godina, radiš do 55 i umreš od srcanog udara u 65 godini. Najviše se vodi racuna ko koliko ima novca, a sreca nije u novcu. LJudi su otudeni, tamo se dugogodišnji prijatelji vidaju iskljucivo kada zakažu nedeljama unapred. Svako sa sobom uvek nosi mali planer – objašnjava Žan.
Zato je odlucio da spakuje kofere i pocne da putuje. Prvo je otišao u Francusku, jer je taj jezik najbolje znao u to vreme. Odatle je otišao u Englesku, a zatim prokrstario Evropu, Južnu Afriku… U svakoj zemlji je radio sve što mu se ponudilo: u programerskoj firmi, postavljao satelitsku opremu, mobilne telefone, za šankom i kao konobar, pa cak i kao stjuard vozica u Euro Diznilendu. Cim bi sakupio novac zaputio bi se dalje.
– Nisam iz bogate porodice koja bi me finansirala, tako da sve što sam želeo sam sam postizao. Posle tri godine vratio sam se kuci da pokušam ponovo tamo da živim. Mislio sam da ce možda sve biti drugacije, da sam se promenio. Nije bilo tako, pa sam ponovo otišao – priseca se.
Dok je boravio u Kanadi pocelo je bombardovanje Jugoslavije, pa je bio u prvim redovima gradana koji su izašli na ulice da bi protestovali protiv NATO. Tako je upoznao mnogo Srba i oduševio se nacinom na koji žive, prijateljstvom koje gaje i još više se zainteresovao, ali se ipak prvo zaputio u Australiju.
– Radio sam kao konobar i barmen i cesto cetovao preko Interneta. Tako sam upoznao jednu devojku iz Hrvatske koja je živela u Nemackoj. Dogovorili smo se da se vidimo i ubrzo smo bili u vezi. Upoznao sam njene prijatelje Srbe i svi su mi pricali o divnim doživljajima iz Beograda. Ali da sam pokušao da je nagovorim da zajedno doputujemo, ona bi odbila – kaže Žan.
Posle raskida u maju Žan je odlucio da definitivno dode u Beograd. U septembru se napokon obreo na kaldrmi srpske prestonice u kojoj nije znao nijednog coveka. Imao je novca za šest nedelja i, ukoliko ne pronade posao, morao je da se vrati kuci. Ali za manje od mesec dana je pronašao posao kao nastavnik francuskog i engleskog, uklopio se, upoznao puno prijatelja i odlucio da ostane.
– Tražio sam zemlju u kojoj cu se osecati i živeti onako kako želim. Moja vrsta ljudi, moja vrsta atmosfere, stil života, odnos prema ljudima. To sam našao ovde, posle 40 zemalja koje sam proputovao. Beograd je grad kakvog nigde nema. LJudi toliko prijatni, druželjubivi, brinu i razgovaraju jedni sa drugima. Nisu optereceni samo time kako ce što više zaraditi. Ni moja plata nije velika, ali za 250 evra mogu da platim stan, hranu i izadem uvece ili u bioskop sa prijateljima. Šta više da poželim – smatra Žan.
Uz smeh kaže:
– Stidljiv sam. Devojkama ne prilazim prvi, vec cekam da one ucine prvi korak. Zato mi je teško da ovde nadem devojku. O vencanju ne razmišljam, tek mi je 25 godina, ali kada do toga dode, nece biti bitno da li je Srpkinja ili nije. LJubav ne bira.
U buducnosti Žan planira, osim da postane pevacka zvezda, da postane pravi Srbin, postane državljanin, nauci savršeno da govori jezik i shvati našu kulturu. Ali, svaki put naglašava, njegov san je ostvaren jer – živi u Srbiji.
Necu „pobeci“
Kada sam prvi put došao u svoju tipicnu prizemnu srpsku kucicu na Karaburmi, ljudi su me cudno gledali. Gazda mi je objasnio da misle da sam špijun. Posle nekog vremena su verovali da sam kriminalac koji se krije u Jugoslaviji. Zatim su prosudili da sam samo glup i rekli da cu posle tri meseca da odem glavom bez obzira. Ostao sam više od tri meseca, rekli su da cu posle šest meseci pobeci. Prošlo je šest meseci, pa su rekli „za godinu dana“. Uskoro ce proci i ta godina, a ja cu i dalje biti tu. Ja sam prvi imigrant u Srbiji.
Srecan sam i ostajem – tvrdi Žan.
„Sine, pazi na mine“
– Kada sam rekao majci da idem u Srbiju, pitala je da li još traje rat – opisuje Žan reakcije svojih najbližih. – A kada sam joj u telefonskom razgovoru saopštio da sam odlucio da živim ovde, posavetovala me je: „Sine, pazi gde hodaš, da ne nagaziš na minu!“
