Predsednica Fonda za političku izuzetnost i članica savetodavnih tela Ministarstva inostranih poslova i Vlade Republike Srbije pričala nam je o tome kako se obrazuju političari, otkrila pogubnost sindroma kiselog grožđa, poverila zbog čega ceni svog prijatelja Jorgosa Papandreua i zašto istinski veruje u demokratiju i prosperitet zemlje u kojoj živi
Dvodnevna Ambasadorska konferencija održana u palati Srbija na Novom Beogradu bila je prilika da se svi naši ambasadori sretnu sa najvišim državnim rukovodiocima kako bi dobili smernice za svoj rad u ovoj godini. Počasni gost iz sveta bio je premijer Grčke Jorgos Papandreu.
Očekuje nas uzbudljiva spoljnopolitička godina. Zato je ovaj susret bio izuzetno važan. Njemu je prisustvovala i gospođa Sonja Liht kao posmatrač, kao članica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, kao članica Saveta za evropske integracije Vlade Republike Srbije, kao predsednica Fonda za političku izuzetnost i kao osoba koja je od svoje mladosti aktivna u politici. Dobitnica je bojnih priznanja i nagrada za svoj rad i angažovanje na razvoju demokratije i ljudskih prava, između ostalih i Ordena legije časti Republike Francuske.
Iznela nam je svoja zapažanja sa dvodnevnog skupa u Beogradu, održanog treći put, i zaključke o tome šta smo uradili i kako bi trebalo dalje.
– Ambasadorski skup je korisna institucija, prilika da se naši ambasadori sretnu jednom godišnje, da razmene iskustva, uspostave prisnije poslovne veze i imaju mogućnosti da čuju i razgovaraju sa državnim vrhom, da saznaju šta naša država procenjuje, šta je postignuto, koji su prioriteti. Svim zemljama je diplomatija značajna, malim posebno, a još više onima kao što je Srbija koja se godinama suočavala s ozbiljnim problemima. Kredibilitet zemlje je bio gotovo sasvim uništen. Graditi ga iznova, u teškim globalnim uslovima, nije nimalo lako. Predsednik Tadić je naglasio da, bez ugleda, zemlja teško može da se izbori za bilo koji spoljnopolitički prioritet, a time i za unutrašnji razvoj. Meni je bilo zanimljivo što je prošlogodišnjim prioritetima – kvalitetnije približavanje EU, očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje, razvoj regionalne saradnje – dodat i četvrti, a to je ekonomija odnosno pridobijanje više investicija nego do sada.
Koji nam od ta četiri spoljnopolitička prioriteta ide najbolje a koji nešto manje?
– Stvari su dinamične. Danas je predsednik rekao jednu stvar koja me je zapanjila: da je bio jako skeptičan povodom odmrzavanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, verovatno zato što je znao mnogo više nego mi, obični građani. Rekao je da nije verovao više od pet odsto u mogućnost odmrzavanja i – desilo se. Dakle, stvari se događaju. I gore i bolje od naših očekivanja ali nikako mimo nas. Očigledno da je ono u šta je uloženo mnogo napora donelo određene rezultate pa je došlo i do vizne liberalizacije i do odmrzavanja Sporazuma i do predaje kandidature za članstvo u EU. Kad čovek malo prekopa po arhivama naših medija samo par meseci unazad, naići će na mnoge neverne tome koje su govorile da se to nikad neće desiti a kad se desi kažu to u stvari nije ništa. Razumem da ljudi kad čekaju nešto dugo i kad se to dogodi ne mogu da budu previše oduševljeni jer su se malo istrošili u tom iščekivanju. Sa druge strane, bojim se da je naš mentalitet takav da jako brzo kažemo da nešto ne može da se uradi, da tražimo krivce za to oko nas, nikad u sebi, a kad se, ipak, uradi imamo potrebu da to minimiziramo.
To vas brine?
– Političke izjave koje minimiziraju uspehe me ne brinu. To je sindrom kiselog grožđa: ako nismo mi to uradili onda ništa ne valja. Više me brine reakcija građana jer čak i tamo gde možemo da se radujemo zbog postignutog, nismo spremni da sebi to dozvolimo ili da to dozvolimo onima oko sebe. Što se vizne liberalizacije tiče, mislim da svi zajedno moramo da budemo svesni još jedne činjenice, da to nije zauvek dato, da država i institucije moraju jako da paze, da se tako ozbiljna olakšica ne primi zdravo za gotovo i da ne popustimo u bezbednosti, sigurnosti, vladavini prava jer to može i da se promeni. Ne verujem da hoće, ali stalno treba insistirati na jačanju institucija i procesa koji dovode do članstva u EU, ne članstva radi već nas samih radi. Nekim zemljama se desilo da nisu dovoljno ojačale institucije pa se suočavaju sa ogromnim problemima korupcije, i to ne samo Bugarska i Rumunija već i neke starije članice EU.
Da li nam te planove kvari pitanje Kosova?
– O tome je dosta govoreno na ovoj konferenciji. Predsednik je možda eksplicitnije nego ranije objašnjavao zašto je stav prema Kosovu stvar našeg specifičnog procesa približavanja EU i da je to pitanje izuzetno značajno za vraćanje našeg kredibiliteta. Znam ljude koji veruju da je to gotova stvar, ali su to verovali i ranije, pa je Srbija dobila podršku većine zemalja sveta. Razgovarala sam sa jednim brojem svetskih pravnika koji smatraju da je proces pred Međunarodnim sudom pravde izuzetno značajan, jedan od najznačajnijih procesa u međunarodnom pravu.
Bilo bi lakše da tog problema nema?
– Naravno da bi nam bilo lakše, ali pogledajte kako problemi nastaju preko noći, evo između Hrvatske i Slovenije, kada to niko nije očekivao. Mi smo jedno trusno područje i tu problemi mogu da izniknu u trenutku. Nekima se čini da je problem između Grčke i Makedonije najmanji mogući na svetu. Jorgos Papandreu, jedan od po mom dubokom ubeđenju, najozbiljnijih političara Evrope, koji je odrastao s politikom i koji je pokazao da je moguće izboriti se za drugačiji etički pristup politici, pričao je o početku razgovora sa Ismailom čenom, ministrom spoljnih poslova Turske. Tada ga je deo grčkih medija optuživao da je izdajica, svašta je o njemu pisano. On je istrajao u hrabrom procesu i desilo se da su dve zemlje uspostavile mnogo bolje odnose nego što se mislilo da će biti rezultat tih razgovora. Dakle, može se. Kada čovek kao Jorgos Papandreu kaže da je problem imena mnogo složeniji nego što se na prvi pogled to čini i da ga mnogi doživljavaju kao odnos prema iredentizmu, onda shvatite da ono što meni i vama izgleda kao minorni problem, onima koji su unutra izgleda kao problem koji se ne može prevazići.
Kako prevazići ovaj naš?
– Očigledno je da će status Kosova kao problem biti dugo sa nama. Bez obzira što Srbija možda nikada neće priznati ono što bi Kosovo želelo i što kosovska strana možda neće priznati ništa drugo nego da su nezavisna država, to ne bi smelo da nas spreči da uspostavimo neku, pa čak i institucionalnu saradnju. Jer, ako nam je zaista stalo do ljudi, a nadam se da jeste, onda mora da se iznađu mehanizmi da svakodnevni život ljudi ne bude ugrožen tim problemom. Kako na kreativniji način pristupiti tome nego do sada, pitanje je za stručnjake, ali je važnije da se bude drugačije, a ne kao do sada ili – ili pristupom, s obe strane.
Ipak je bio prebrz način na koji su to pitanje Marti Ahtisari i deo međunarodne zajednice hteli da reše?
– U to sam ubeđena. Razgovarala sam sa vrlo uticajnim ljudima iz sveta, stručnjacima i političarima, svi koji o tome ozbiljno razmišljaju kažu da je proces bio prebrz, ali istovremeno mislim da je dosta i sa naše strane urađeno da se taj proces završi onako kako se završio, jer se bojim da je naša strana bila previše kruta. Olabavljena je na kraju, ali tada je već bilo kasno. To nigde ne vodi. S jedne strane imate maltene celu međunarodnu zajednicu, a ni Rusi nikada nisu rekli da ne treba pregovarati, a vi nećete da razgovarate i to je uvek gubitnička pozicija.
Iz toga ste izvukli neke zaključke?
– Bojim se da je ceo poslednji balkanski sukob pokazao da je naša politička elita nedovoljno bila spremna, pre svega ona iz doba Miloševića. Na arogantan i intelektualno ograničen način pogrešno je odigrala sve poteze. Sad možemo da kažemo koliko je pogrešila međunarodna zajednica, ali u toj priči nije stradala ona već mi. Lako je sad krenuti oni su bili krivi… Slažem se, i na međunarodnim skupovima često im kažem, posebno kad me neko isprovocira, podsetim ih na sve što su oni radili pogrešno. Onda su došle demokratske promene koje su pred jednu intelektualno i politički slabašnu elitu postavili ogroman zadatak: kako izgraditi novu politiku a sačuvati državne nacionalne i ljudske interese ovog društva. Ono što me i danas brine, je što u mnoštvu onih koji su se busali u svoje patriotske do onih koji se busaju u svoje građanske grudi, opšti interes nikako ne uspeva da prevlada parcijalni interes. Imamo ogroman zadatak pred nama a svako gleda šta će ko da ušićari u toj situaciji.
U odsudnom trenutku svako je hteo svoju kneževinu, kao u vreme Kosovskog boja?
– Jeste, ta nespremnost da se ozbiljnije koncentriše na državni interes je neverovatna. Ja se bavim praktičnim stvarima i dugi niz godina ne ulazim u tu vrstu debata o identitetu kojim sam se bavila sedamdesetih i osamdesetih kada to nije toliko bilo prisutno u javnosti. Kada su svi počeli da pričaju o tome, odustala sam. Dakle, pitam se na šta misle ti koji pričaju o identitetu. Vrlo često isti ti ne haju za institucije i ovo može da zvuči bogohulno ili kao da govorim iz svog parcijalnog pogleda, ali mislim da nije tako.
Zašto parcijalnog pogleda?
– Pomenuću kuću Politika. Neko bi mogao da pomisli da sam luda što sam prihvatila mesto predsednice Upravnog odbora. Uradila sam zato što u sebi imam mnogo onoga što zovu srpskim inatom, iako očigledno nije samo srpski. Zato što sam bila zatečena koliko su ljudi koji toliko pričaju o identitetu bili spremni da bez ikakvog otpora posmatraju kako je jedna od najbitnijih institucija za identitet ovog naroda i države puštena da propada. Kuća Politika je jedna od institucija na kojima počiva taj identitet. Pa nisu Filip Višnjić i Kosovski boj jedini identitet ovog naroda. Valjda činjenica da je pre više od sto godina neko uspeo da napravi tako ozbiljan dnevni list nešto znači? Ako to nije identitet onda ništa nisam razumela i ne znam o čemu govorim. Ako Mokranjac i Paja Jovanović nisu identitet onda ne znam o čemu pričam.
Politika je puštena da propada?
– Bila sam zapanjena kad sam dobila statistiku iz nekoliko poslednjih godina o tome ko je dolazio a ko nije na sednice Upravnog odbora. Ostala sam zapanjena kako su ljudi sebi dozvolili da sede u tom odboru, da odgovaraju za budućnost te kuće, a onda uopšte nisu dolazili. To me pogađa, možda zato što sam prvi put u jednoj takvoj priči a sigurno ih ima još u ovoj zemlji. Došla sam do zaključka zbog koga se i vraćam na pristupanje EU kao prioriteta spoljne politike jer to znači jačanje institucija, edukaciju ljudi, jačanje našeg obrazovanja, nauke, kulture i to nema alternativu, inače ćemo nestati. Mnogi ne razumeju do koje je mere ovo turbulentno vreme, do koje mere je ceo svet međuzavisan. Kažu da će zbog klimatskih promena, velikih migracija, borbe za resurse najteži trenutak će nastupiti negde oko 2050. Godine. Moj unuk Jovan će tada imati 45 godina on će biti čovek u punoj snazi, naša deca će tada živeti, a možda i neće, zavisi od nas, i svaka osoba na javnoj sceni to mora da učini jasnim i svaka politička elita mora time da se bavi.
Možda ste zbog toga osnovali Fond za političku izuzetnost, kada ste videli da je naša politička elita slaba?
– Samo zato. Bila sam predsednica Fonda za otvoreno društvo koji je nastavio da radi, ali ja sam otišla iz njega. Do 2000. taj Fond je mogao da radi samo na margini, samo sa onima koji su bili spremni da preuzmu rizik da rade sa Fondom jer je on viđen neprijateljskim očima, jer ni na koji način nije mogao da sarađuje sa državom. Posle 2000. mi smo vrlo ozbiljno krenuli u programe kao što je reforma pravosuđa, administracije, obrazovanja, ja lično sam najviše bila angažovana na pravosuđu. Osnovan je Centar za edukaciju ljudi u pravosuđu i Fond je tu igrao aktivnu ulogu. Posle tri godine sam shvatila da su institucije slabe jer su urušene i zato što su ljudi koji tamo rade iz nekog drugog vremena i bez političke volje, da nam treba mnogo snažnije vođstvo na svim nivoima.
Kako Fond za političku izuzetnost obrazuje političare?
– Mi smo jedna vrsta alternativnog obrazovnog programa, pokušavamo da budemo deo nečega što je danas postao globalni fenomen a zove se učenje kroz ceo život. U današnjem svetu ne smatra se da je završetak neke škole završetak procesa učenja. Društvene nauke i politika ne razlikuju se od medicine i prirodnih nauka u brzini promena. Nastojimo da onima koji se bave politikom obezbedimo jedan korpus znanja, ponekad sasvim praktičnih, zavisno od programa. Recimo, poslednje dve-tri godine radimo dosta na ulozi žene na promeni bezbedonosne paradigme. Ili, prevedeno na svakodnevni jezik: Savet bezbednosti je doneo rezoluciju 1325 pre deset godina i nekoliko potonjih koje su pravno obavezujuće za sve članice UN a koje usmeravaju zemlje na to da više uključuju žene u reforme bezbednosti, mirovne operacije itd. Radili smo sa jednim brojem ljudi i institucija uključujući Ministarstvo odbrane koje nam je partner u ovom poslu kako bismo pripremili parlamentarce, ljude iz civilnog društva i administracije za novi pristup bezbednosti koji je rodno mnogo senzitivniji nego što je bio. Ministarstvo odbrane je apsolutno bilo spremno da čuje tu novu potrebu.
Imate još konkretnije programe?
– Tri godine smo radili projekat sa članovima parlamenta za sprovođenje strategije za smanjenje siromaštva odnosno šta poslanici mogu da urade da se kompletna politika zemlje u odnosu na jedan od najtežih problema na sistemski način razmotri, smanji i pomogne siromašnima. Njih dvadesetak iz različitih stranaka prisustvovalo je seminarima, putovali su po Srbiji, regionu, EU, upoznavali se sa njihovim programima. Bili su fascinirani iskustvom Portugala u organizovanju Banke hrane. Mi smo završili program, a oni su ga nastavili sa željom da se u Srbiji stvori jedna ozbiljna Banka hrane. Jedna grupa je bila u Severnoj Irskoj gde su videli kako lokalni centri rade pomažu siromašnoj deci, samohranim majkama …
Na vašem sajtu se mnogo toga može pronaći, od organizacije Fonda do donatora i savetnika, sve je tu, transparentno. Kako ste došli do toga da sasvim lako kažete to sam ja, što kod nas nije odlika institucija, firmi, pa i pojedinaca?
– To je iskustvo i istinska vera u demokratiju. Demokratija nije savršena ali od nje boljeg sistema nema. Ona zahteva transparentnost, da na pošten i otvoren način radimo poslove inače ne možemo da privučemo ljude. Ovo nudimo, izvolite, da li hoćete ili nećete da učestvujete? Nije narod slučajno smislio izreku u laži su kratke noge. Vi možete da izigravate, spinujete, lažete jedno vreme a onda ljudi vide u čemu je stvar. Verujem da građani imaju potencijal za demokratiju i učešće u političkom životu, ali im se na pošten način mora reći o čemu je reč. Kod nas su ljudi izgubili poverenje u javno delovanje i politiku. Povlače se u sebe a to je najgori put, tako se stvari ne mogu menjati. A ovom svetu i našem društvu promena je neophodna. Nadam se da je naš Fond jedan mali korak u tom pravcu. Kad god kažem da edukujem političare, ljudi se iznenade:Stvarno, ma nije moguće da njih neko može da edukuje! Da ne može ovo ne bih radila.
Pa, ko bi od naših političara mogao da ponese epitet politički izuzetan?
– Taj naziv je bukvalni prevod sa engleskog, ali ideja nije da je neko izuzetan već da mi težimo ka tome. E sad, koliko se ljudi zavitlavaju sa tim imenom, neću ni da pričam! Mnogo! Mislim da je biti političar najodgovorniji posao u zemlji i da mora da radi u opštem interesu. I još nešto – mora da ume da proceni da li je za to sposoban ili ne. Ja nisam sposobna da igram balet, a možda bih najviše na svetu to volela! Ili da budem operska pevačica, ali apsolutno niti imam glasa niti mogu da igram. Mora da bude i dobar čovek. Ne može mizantrop koji ne voli ljude i svoju okolinu, kome nije stalo do budućnosti ljudi, da obavlja taj posao. Izuzetan je Jorgos Papandreu, koji jeste moj prijatelj, ali zavolela sam ga jer sam odavno videla da ima te osobine i zato mu se i dan danas divim. Ima dosta takvih, neću da poimence pominjem naše, da ne bude posle zašto ovaj jeste ili nije, ali mislim da i Barak Obama teži tim ciljevima, da ostavi neki izuzetan rezultat, mada će to zavisiti i od teškog nasleđa koje mu je ostavljeno.
Da li Vas je neko razočarao? Znam za Tita…
– Ma, to je bilo kad sam bila dete. Nisam ja previše očekivala da bih bila previše razočarana. Volela bih da naša politička elita bude bolja i da se, ako baš hoćete jedno ime, ugleda na Dragoljuba Mićunovića. Mislim da je on pokazao kako se može na visoko moralan način voditi politika. Ima tu mnogo elemenata, ali ne mogu ni političari da budu mnogo bolji od društva kome pripadaju.
Plakali ste kada je Tito izneverio studente, pa opet kada se Jugoslavija raspala, devedesete su bili burne i za vas, šta vas drži i gura dalje, kako uspevate da ne posustanete?
– Ja verujem u to što radim, tako sam vaspitana, a imam i jednog sjajnog životnog partnera, mog supruga Milana, koji se u svakoj teškoj situaciji nađe pored mene da mi pomogne. Morate nekog da imate. Imam jednu divnu porodicu koju volim i koja mi znači mnogo. Ali, od svega je najvažnije vaspitanje, vrednosti koje steknete dok se socijalizujete.
S godinama se čovek menja, rekli ste, od liberala obično postane konzervativac. Vama se to nije desilo?
– Dobro, možda sam ja i nezrela i nikada nisam u pravoj meri uspela da odrastem, ne znam. Nemam dobar odgovor na to pitanje. Uvek mi je bilo stalo do budućnosti društva u kome živim, planete na kojoj živim, nikada nisam uspela da se svedem na svoje usko okruženje. Ja imam svoje veruju a ono glasi treba se boriti za bolje sutra i sa takvim stavom prema životu nemam razloga da budem razočarana. Taj stav mi je doneo jako mnogo satisfakcija i ljudi to prepoznaju. Nadam se da sam uradila nešto da bi ljudi bolje razumeli nevladine organizacije i civilno društvo.
Civilnom društvu dajete prednost u odnosu na političke partije?
– Verujem u građanski aktivizam. Bez učešća građana nema demokratije, kao ni bez partija, koje nisu ni idealne ni savršene. Što se mene tiče, ne pripadam ni jednoj stranci jer mislim da jako teško prihvatam autoritet. Osim autoritet mog muža!
