Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila.
Ljudska rasa je stotinama hiljada godina živela u malim nomadskim grupama– bilo je oko 20 do 40 ljudi u grupi. Da ste živeli u to doba, verovatno biste sreli samo oko 200 ljudi tokom života. Čak i kada se završilo novo kameno doba i kada je počela pisana istorija, još uvek smo 4.000 godina živeli u selima i malim mestima. Veliki antički gradovi – Atina, Krit i Rim – bili su, prema našim današnjim standardima, mali. U vrlo stabilnom načinu života plemena i sela, očevi i sinovi su živeli i radili jedni blizu drugih.
Očevi, ujaci i dede učili su mlade muškarce svom poslu ili zanatu i, istovremeno, kako da budu muškarci. To je bilo dugotrajno šegrtovanje. Četrdesetogodišnjaci su još učili.
Stari muškarci i žene su predvodili zahvaljujući svom velikom znanju i iskustvu. Dečaci su čitavog dana, svakodnevno, bili okruženi muškarcima, koji su ih aktivno (i obično sa uživanjem) podsticali i učili.
Duboko su upijali ton, stil i manire muškosti od desetak dostupnih uzora, koji su, po potrebi, prema njima bili čvrsti i nežni. Na iznenađenje većine nas, sada se smatra da je život u lovačko-sakupljačkim vremenima bio udoban, čak i lagodan. Na primer, većina ljudi je mogla da zadovolji svoje potrebe za hranom i skloništem sa svega nekoliko sati rada na dan.
Očigledno smo se vratili unazad! Detaljno znanje i usavršene veštine ljudi, akumulirane tokom eona, i njihovo sistematično prenošenje svakom detetu ponaosob, omogućavalo je izobilan i prijatan život. Nije sve bilo savršeno. Prastare kulture su takođe imale svojih problema, ali su posedovale ravnotežu i veštinu očuvanja života koje su poštovane stotinama generacija.
A onda je bez presedana (u ekološkom treptaju oka) sve počelo da se menja. Prelazak na poljoprivredu, stvaranje gradova i dolazak Industrijske revolucije (pre samo šest generacija) koja je zauvek sve promenila. Seljaci su oterani kako bi se oslobodilo zemljište za gajenje vune, koja je bila unosnija od useva. Samo delić radne snage je bio potreban za uzgajanje vune. Gradovima je bila potrebna radna snaga – fabrički radnici, činovnici, rudari i fizički radnici. Mogli ste ili da se prilagodite ili da umrete od gladi. (Isti proces se i dan-danas odvija u Aziji i u drugim delovima sveta.)
Očevi su, prvi put u istoriji, radili daleko od sinova, ustajali su pre zore i vraćali se kad padne mrak. Uvedeno je školovanje – ne toliko iz humanitarnih razloga već zbog toga što je ustanovljeno da ono bolje priprema decu da postanu mirni fabrički radnici u devetoj ili desetoj godini. Prvi put u ljudskoj istoriji, sazrela je generacija dečaka koju nisu odgajili očevi u pravom smislu te reči.
Takav aranžman danas prihvatamo zdravo za gotovo. Očevi rade, majke odgajaju decu (ili ih daju u obdanište da ih podižu druge žene). Učiteljice vaspitavaju naše dečake. Dečaci mogu da biraju: da pristanu i budu mali dobri dečaci ili da prave probleme i budu nevaljali. “Nevaljali” stvaraju bande radi utehe i samozaštite, u potrazi za muškom energijom koje nisu ni svesni da im nedostaje.
Odsustvo očeva danas
Iz perspektive sinova, malo se toga promenilo u proteklih 150 godina. Očevi danas rade u čistijim, bezbednijim sredinama – ali efekat na porodicuje je isti. A može da bude i gori. Muškarac koji radi u kancelariji ima malo toga zajedničkog sa svojim sinom i često ne može ni da mu objasni čime se bavi. Tata “ide na posao”, gde prosto nestane u nekoj neshvatljivoj aktivnosti devet ili deset sati dnevno.
Sredinom 70-ih godina prošlog veka, kompanija za proizvodnju igračaka “Matel” htela je da pusti u prodaju porodicu lutaka nazvanu “Porodica Srce”. Prvo su ispitali modele, koji su se (prirodno) sastojali od majke, oca i dvoje dece. Mnoga deca koja su učestvovala u testiranju su uzela lutku oca i ostavila su je u stranu. Upitana: “A šta je sa ocem?”, deca su odgovarala: “On je na poslu”, i ostavljala su lutku netaknutu. Očev posao nije imao suštinu ili smisao, i retko je korišćen u igri. (Problem je, naravno, konačno rešen. Očevi-lutke su prodavane zasebno sa velikim mišićima, oklopima i puškom!) Robert Blaj kaže da “ukoliko otac boravi u kući samo sat-dva uveče, onda će ženske vrednosti, koliko god da su sjajne, često biti jedine aktivne vrednosti u kući”.
Otac od karijere ne pruža deci ushićenje, podučavanje, ni svoju suštinu, već samo svoje raspoloženje. A u sedam sati uveče, to raspoloženje je uglavnom nervoza i umor. Devojčice uče da budu žensko od mame – ali dečaci ne mogu da nauče da budu muško od nje, koliko god ona dobra mama bila. Feminizam je uzeo maha i razvio se posredstvom mreže žena koje su već bile vrlo vešte u pružanju verbalne podrške, u odnošenju sa ženama na intimnom nivou. U izvesnom smislu, njima je bilo lako da to izvedu. Muškarci nisu vešti u ophođenju jedni sa drugima, pogotovo ne sa onima iz drugih starosnih grupa. Gde bi uopšte mogli da steknu te veštine? U našem društvu postoje različiti stepeni odsutnosti očeva. Sa našom visokom stopom razvoda, možda trećina dece odraste bez oca ili s ocem koji je na mahove prisutan u porodičnom životu. Rezultati jedne studije su pokazali da, godinu dana nakon razvoda, oko 30 odsto očeva više nije imalo kontakt sa svojom decom!
Ranije smo rekli da se tinejdžerske bande sastoje od dečaka čiji su očevi odsutni ili su se emocionalno povukli. Ponašanje pripadnika bandi (čega oni sami nisu svesni) očigledno ima za cilj da isprovocira starije muškarce da ih primete. Tu dinamiku razumeju svi dobri seoski policajci. Pritisak vršnjaka, koji utiče na svu decu, ima problematične posledice po one koji imaju loš odnos sa roditeljem istog pola. Tinejdžer koji uživa u društvu svog oca i njegovih prijatelja nema potrebe da traži vođstvo u osamnaestogodišnjem predvodniku bande. Loša vest je da možda nije dovoljno ni kada stvari u porodici dobro idu. Čak i kada je otac prisutan, požrtvovan i raspoloživ vikendima i tokom večeri i kada je brak zdrav i kada su uslovi idealni, dečaci i dalje bivaju uskraćeni. Vrlo je verovatno da dečaci imaju biološku potrebu za pojedinačnim kontaktom sa muškarcem nekoliko sati na dan. Da formulišemo to drugačije, imati zahtevan posao, prevoziti se na posao po gradu i dobro odgajati sinove je izuzetno teško. Nešto mora da trpi.
Samopouzdana muškost
Biva još gore. Neki psihoanalitičari i porodični terapeuti širom sveta primetili su da odsustvo oca stvara posebne nuspojave. Odsutni otac nije samo neutralna persona. Ne možete biti neutralni u porodici. Članovi istog domaćinstva mogu ili da se vole ili da se mrze. Sin ili voli ili mrzi svog oca – nikada nije neutralno. Kada je neko ko vam je toliko potreban, tako blizu a ipak tako daleko, to pobuđuje ogroman intenzitet osećanja. Savremeni otac od karijere mora da se suoči sa tim problemima. Muškarci pokazuju svoju ljubav time što mnogo i dugo rade. Ali ne bivaju uvaženi zbog toga jer su njihova deca željna njihovog prisustva a ne njihovih darova.
Deca i dalje traže po neku kompjutersku igricu ili firmirane patike, ali, uz dovoljno vremena koje im otac poklanja, ubrzo zaboravljaju na te zamene. Žene treba da budu vrlo jasne u pogledu toga šta traže od svojih muževa – jer su muškarci skloni tome da automatski pretpostave da je njihova sposobnost privređivanja njihov najveći doprinos. Jedan naš prijatelj se oženio ženom koja je jedanput tokom udvaranja pomenula da se nikada ne bi udala za siromašnog čoveka. On je postao kompulzivni kockar ne bi li održao utisak uspešnosti. To je dovelo do pronevere i zatvorske kazne. To je bio težak nauk.
Otac pedesetih godina prošlog veka je takođe naporno radio za život. Posedovao je moć da bude na distanci, koja je bila prilična, i često moćna sila. Ali, to njegovom sinu nije pružalo nikakvu duhovnu hranu. Kao što smo rekli, sinovi pedesetih su mogli samo da nauče kako da se “ponašaju” kao tata, ali ništa nisu mogli da crpe iz njegovog unutrašnjeg sveta. Problemi bi se, na primer, pojavljivali kada bi taj sin zasnovao sopstveni brak.
On nije posedovao nikakvu mušku dubinu koju bi mogao da crpi –samo figuru nemog oca izrezanog od kartona. Zamišljamo ženu u braku, koja zauzima stav o tome šta joj je bitno, koja je nalik vrhu moćne, solidne piramide ženstvenosti, jer počiva na nepreglednim iskustvima žena koja je upila.
Muškarac, koji zauzima stav o tome šta mu je bitno, ima samo klimavu kulu od karata – skicirane, površne primere muževnosti koje je sklepao iz filmova i tome sličnog. Takoda je stalno nesiguran i ne može da se odnosi na ravnopravnoj nozi. Nikada nije upoznao unutrašnji život muškaraca koji su sebe delili. Ima samo klišee i neotesane izraze kojima pribegava u nuždi. Najčešće popušta ili beži ili postaje zao. Stalno se susrećem sa tim tokom psihološkog savetovanja: sa muškarcima koji prosto ne mogu da budu iskreni sa svojim partnerkama. To vodi dubokoj žalosti. Bez samopouzdanja da se založite za ono do čega vam je stalo, ništa se ne može rešiti. A samopouzdanje – muškarac – dobija od oca ili drugih koji ga zamenjuju.
Kako uspeti!?
Za početak, pojavljujte se u životima sopstvene dece! Ukoliko tokom trudnoće često čuju vaš glas, uskoro će početi da ga razlikuju od majčinog i bilo čijeg drugog. Nakon rođenja, okretaće se u vašem pravcu kada čuju tu poznatu tutnjavu. Kada su mali, često ih prislonite uza sebe i oni će takođe osetiti vaš glas. Muški glas odjekuje duboko u grudima i vibrira kroz bebu koja se drži u naručju, i one će to zavoleti. Otkopčajte košulju kada ih nakon rođenja uzmete u naručje.
Nemojte da koristite sapun, dezodorans ili bilo kakvu parfimisanu kozmetiku, kako bi se vaše dete vezalo za vaš prirodan, čist, znojav miris. Vaš jedinstven mirisni potpis će im predstavljati ohrabrenje. Ne dozvolite da vas u bolnici razdvoje od žene i deteta. Spavajte u istoj sobi, brinite se o detetu kako bi vaša žena mogla da se naspava. Naravno, poštujte i njenu želju da bude malo nasamo sa detetom.
Nemojte da dozvolite sestrama da vam odnesu dete u bolničke jaslice kada njegovi sopstveni roditelji mogu da ga neguju. Organizujte se da ne radite neko vreme, barem mesec dana ili tri meseca ukoliko možete, kako bi prvi dani mogli da budu neužurbani. Naučite da kuvate! Obratite pažnju na osećanje suparništva.
Na prednjoj korici knjige Preživeti porodicu (knjiga Džona Kliza i Robina Skinera o porodicama) ima karikatura muškarca koji gleda svoju ženu kako doji dete. Muškarac sisa dudu i deluje vrlo nesrećno. Kada se pojavi nova beba, obratite pažnju na osećanje suparništva i prihvatite ga ukoliko se pojavi. (Možda i neće.) Vaša žena vas voli koliko i bebu. Ali je prirodno da se ona tokom prve godine hormonski preusmeri na onu vrstu obožavanja koje nju osposobljava da se brine o detetu i da uživa u tome. Podržavajte je, nađite nekoliko minuta na dan da se “povežete” sa njom i budite strpljivi. Ona ćevam se vratiti!
Budite tu za vašeg sina
Knjiga Kliz-Skinera takođe sadrži jednostavnu i dubokoumnu karikaturu dečaka koji prelazi most od majčine do očeve obale reke. To simbolizuje nužan stadijum u muškom razvoju. Već u šestoj ili sedmoj godini, dečak mora da preusmeri primarnu identifikaciju. On će voleti i imati intenzivan odnos sa majkom, ali on više nije “njen”. On aktivno želi da bude sa ocem i da bude nalik njemu. On to može samo ukoliko je otac prisutan, dostupan i zainteresovan da provodi vreme sa njim. Otac treba da radi stvari sa sinom, da uživa u deljenju života sa njim, da pred njega postavlja izazove i da ga testira, ali da ga nikada ne povređuje ili omalovažava. To može da poprimi razne oblike.
Odlomak iz knjige “Biti muško” Stiva Bidalfa (Mali vrt), izvor: kurir stil
