OZREN đUKIć (1913-2004 )

Ozren đukić, devedesetgodišnjak, poslednji živi član 56. beogradske đačke vazduhoplovne čete, živi u Los Anđelesu. U dijaspori više od pola veka, još jedan od izuzetnih „primeraka.“
Kod njega prvo primećujem ono što, kao zemljaci, imamo zajedničko: ljubav ka znanju (uvek ponavlja „Znanje je sila, znanje je moć“). Recituje poeziju, narodne izreke, misli velikih ljudi; voli muziku, klasičnu, narodnu, stare gradske pesme, Oliveru Marković…Zvuci Štrausovih valcera često odjekuju iz njegove „kućice u cveću“ s plodnim voćkama. Mogla bih beskonačno nabrajati. Danonoćno čita (pri jakom svetlu, uz uveličavajuće staklo). Ima biblioteku s bibliofilskim retkostima i najnovijim knjigama na srpskom i engleskom. Od svoje male socijalne pomoći prvo odvoji da kupi knjige, časopise, i pomaže izdavačke i kulturne poduhvate u matici i dijaspori. Ipak, nećete ga naći na spisku darodavaca. To ne voli.
Ozrenov život je zanimljiv i bogat, ali to retko ko zna, jer je skroman i ne govori o sebi. Onih koji ga znaju, sve je manje.
Popularan je, Ujka Ozren. Svugde je gde se nešto seli, prenosi, popravlja, i gde je potrebna pomoć. Dobrovoljna i besplatna. U zemlji u kojoj je nastala izreka „There is no free lunch,“ tj. Nema besplatnog ručka, sve se plaća (a ono što izgleda besplatno, obično najviše košta), u toj zemlji živi i radi Ozren koji, čini mi se, nikada ništa nije radio za novac. I njega je majka učila, kao i mene moja, da je novac samo prljavi papir i da menja ljude. Negativno i pogubno.

Ljudi s razlogom vole Ozrena. Daleko više, ustvari nekoristoljubivije, Ozren voli ljude. Oni najčešće ne shvataju ni njega ni njegove pobude, on njih sasvim dobro shvata, pa ipak mu to ne smeta da ih voli.

Nemoguće je opisati ga u malo reči. Bogata i svestrana ličnost. Njegov život je raskošni, šareni ćilim na kome leti u zemaljske i vanzemaljske prostore. Nije ni gorostasan ni korpulentan: ako ga uporedimo s orahom, koštunac je. „Tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomi ga, a zube polomi“.

I to se na prvi pogled ne vidi. Vidite samo njegove blage, plave oči, tradicionalne srpske brkove i blag osmeh razumevanja. Te oči sve zapaze i vide, sve upijaju i na sve reaguju s toplim smeškom, filosofski. Nikada ga nisam videla ljutitog. Nikada te oči nisu sekle kao nožem, pa ipak, pouzdano znam da je za to sposoban. Tačnije, da je u mladosti bio sposoban. U njemu je moralo biti mnogo vatre, jer i sada je preostala silna toplina. Znam da iznad svega poštuje majku: svoju majku i sve majke. Učila ga je: Ono što ne želiš sebi, ne čini drugome. On dodaje „a ono što želiš sebi, nudi drugima.“ Svugde po svetu je posejao dobra dela i zahvalne ljude.

Rodjen u Kovinu, „prekoputa Smedereva“, 1913, kada je Kovin imao oko hiljadu kuća, ali je već postojala Bolnica za duševno obolele. „Nikad mi nije bila potrebna,“ smeška se. Niko se ne smeši i ne zna vrednost osmeha, kao Ozren.

Ozrenov otac, pomoćnik korektora Državne štamparije u Beogradu i mati, vredna i mudra žena, podigli su, pored Ozrena, još dve ćerke. Vrlo rano, Ozrena je ponela filozofija, astronomija (Milankovićeva knjiga „Kroz vasionu i vekove“), fizika i matematika. Završio je Elektrotehnički fakultet, „kod Vukovog spomenika“.

U leto 1935, između 865 omladinaca, Ozren je primljen u vazduhoplovnu školu sa 37 drugih. Tražilo se 80. U toj grupi odabranih bio je i Milan Jovanović, docnije ugledni asistent termodinamike na Tehničkom fakultetu u Beogradu. Još docnije, po Ozrenovom savetu, Milan je doktorirao na North-Western univerzitetu. Predavao je na Aljasci, zatim, do penzionisanja i smrti (1999.), kao prof. emeritus, na Univerzitetu u Vičiti, Kanzas. Preko Milana Jovanovića sam upoznala Ozrena đukića, za koga je on rekao da je „pravi genije“. O profesoru Jovanoviću je vladalo to isto mišljenje. Posle smrti Dr. Jovanovića, Ozren je poslednji iz generacije.

Ozren svim poznanicima i prijateljima nadeva imena. Ima istančan smisao za jezik i voli da se igra rečima. On uopšte voli da se igra, baš zato što je ozbiljan čovek koji shvata život.

Po vrućem kalifornijskom danu, priča mi: Nastava u Vazduhoplovnoj akademiji održavala se u Petrovaradinu kraj Novoga Sada, letovi na novosadskom ćrodromu za borbene avione, lovce, i bombardere (nemački Dornier-ci sa četrnćst cilindara i francuskim motorom).

Kad mu je bilo sedamnćst godina, s osmoricom mladića („grupa devet“), sagradio je prvu jedrilicu u Evropi. Pri probnom letu, na visini od 50 metara, izgubio je brzinu i počeo padati. Ipak, srećno je izmanevrisao spuštanje, još tada, u ćro klubu, pre školovanja u Akademiji.

Istovremeno, u Industriji motora u Rakovici, kao nadzorni organ za izradu avio-motora, razvija sistem blagovremenog otkrića greške, tj. uzroka prskanja osovine u motoru. Taj sistem je, bez njegovog znanja, godinu dana docnije dospeo u Nemačku i patentiran pod imenom „feroflux“. Peuzet od Nemačke, u SAD se upotrebljava kao „Magna-flux“.
Treće simultano radno mesto je kratko-talasna radio stanica Beograd. Vodi programe Crkve, Kolarčevog narodnog univerziteta, Opere, večernjih vesti Predsedništva Vlade, kao i emisije za Severnu i Južnu Ameriku, od dva do četiri ujutro.

U njegovoj roditeljskoj kući, visila je mapa Severne i Južne Amerike. Nikada mu nije ni palo na pamet da će živeti u Americi. Ipak, seća se, pokazivao je majci Nijagarine vodopade koje je želeo da vidi, zbog prve u svetu, Tesline hidrocentrale. I zaista, docnije je ziveo u Torontu, kraj Vodopada. Seća se da je još onda želeo i da vidi Kaliforniju u kojoj je (i u kojoj smo) još uvek. Sličnosti se prepoznaju.

„Kod kuće,“ odgovara. Odmah se javio Generalu Mirkoviću (u Vrnjačkoj Banji) i primio zadatke: uništio je neka važna dokumenta, a zatim pošao da istera iz Tivta bar jednu podmornicu, da je ne zaplene Nemci. Obavio je i taj zadatak. A ljudi koji su je uručili, Pavlović i Šprajcer, nagrađeni su.
„Šta ste radili za vreme Okupacije,“ pitam.

„Imao Elektro-servis i laboratoriju prekoputa Tehničkog fakulteta, gde su bili smešteni Nemci.“ Umesto da popravi kalem nemačke radiostanice, oštetio ga je. Time je za puna tri dana usporio vezu između Nemačke komande u Beogradu i Generala Fon Paulusa pod Staljingradom. Hitlerovo naređenje za povlačenje zakasnilo je, i Fon Paulus je potučen. Istorijski trenutak. Naravno, to bi mogla biti i koincidencija, priča Ozren i smeška se. Kaže da Major uopšte nije izgledao nesrećan zbog tog zakašnjenja. „Nisu svi Nemci u vojsci voleli Hitlera,“ dodaje smireno, u stilu „ni luk jeo, ni luk mirisao“. Svi koji znaju Ozrena, znaju da on i ne jede luk. Ni beli, ni crni (još jedna koincidencija). Kao da nije Srbin. Doduše, voli čvarke, i sam ih pravi.

„Vi izgleda volite da se igrate,“ kažem. „Da. U životu radim samo ono što volim i što mi je lepo. Onda to postaje moje, samo moje. Ja sam vrlo sebičan.“ Ozrena blisko znam pet godina. Najnesebičnije stvorenje koje sam ikada znala.

Najstariji je, a pomaže svima. Ništa ne traži, ali stalno daje. Kod njega godinama besplatno odsedaju ljudi koji dođu iz Srbije, Crne Gore, Makedonije. Nije potrebno da ih poznaje. Ostaju mesecima, čak i godinama. Ne treba da plate. Ozren pozajmljuje novac i kad zna da mu neće vratiti. U Srbiju šalje izdržavanje rođacima i poznanicima, ali i nepoznatim osobama kojima je pomoć potrebna. Kad mu prijatelji ukazuju gde je prevaren, kaže: „Meni ne treba. Neću sobom poneti. Tako mi je lepo.“ (Podse)a me na moga oca). Mnogima je pomogao da dobiju socijalnu i medicinsku pomoć, da se snađu kad im je najteže.

Ozren voli decu. Nije imao svoju, ali je praktično podigao sestrinog sina i sve mu prepisao što je imao. Ima i drugih neznanaca koje je iškolovao. Na ormančetu kraj kreveta stoje mu slike beba koje se osmehuju na njega čim se probudi. To su unučići njegovih prijatelja. Udovac je od 1991. godine. Njegova supruga Milica bila je njegova prva devojka i najbolji prijatelj do kraja života. Ne koristi reč ljubav nego prijateljtsvo. Kaže, „Dobar brak se zasniva na prijateljstvu. Prijatelj je osoba koja ne može na vas da se naljuti čak i kad se ne slažete.“

Spasavao je živote za vreme rata i uvek. Kad je šoferu nemačkog glavnokomandujućeg za Balkan bila potrebna operacija slepog creva, preporučio mu je jedinog lekara koji ne može da omane: Dr. Prikelmajera. On je, doduše, bio u logoru jer je, iako beogradski Nemac, izjavio da je Srbin, samo mu je ime nemačko. Tri puta je vođen kamionom na streljanje, ali ga je Ozren spasao. Uspešno je izvršio operaciju slepog creva i ostao na slobodi.
Ozren, zaljubljenik matematike, omileo se glavnokomandujućem koji je bio profesor matematike, pa je, jednim telefonskim razgovorom, spasao Ozrena smrti. Nemci su tražili da se Ozren vrati u Industriju motora u Rakovicu i da sarađuje s njima. On je odbio. Dobio je izbor: rad u rudniku ili streljanje. Glavnokomandujući je izdejstvovao da Ozren ostane u Beogradu „njemu na usluzi“.

Slušam Ozrenovu životnu priču i mislim puna je neočekivanih arabeski.

Oslobođenje. Mobilisan je da radi u Radio Beogradu. Demobilizacija nastupa 1946, 30. septembra. Napušta to mesto. Major mu kaže: „Ili ćeš ostati u stanici, ili ću te upljeskati“. „Možeš odmah“, odgovara Ozren i odlazi. Nešto ranije, prilikom nacionalizacije privatne imovine, Ozrenov Elektroservis je oduzet, a manji u zametnoj ulici dodeljen. Daje ga prijatelju a sam odlazi u nepoznatom pravcu. Na Rijeci, na Pomorskoj akademiji, punu godinu dana predaje astronomiju i elektrotehniku (slabe struje). Ustvari, priprema bekstvo.

U januaru 1951. u motornom čamcu svoga prijatelja (uvek je imao prijatelja), sa Milicom i troje drugih, polazi „u ribolov.“ Na moru provode 3-4 dana: jugo se smiruje danju, ali „noću duva kao lud. Pravi rupe. Ne ljulja levo-desno nego se besomučno penje i survava.“ Pri vrhu Istre, čuje američki torpedni čamac od kojih je „Titova služba dobila nekoliko za patroliranje. Noću niko ne sme biti na moru. Oko ponoći, primećen, jedan drugi čamac s jedanćstoro ljudi, izmitreljiran je.“ Kad je čuo motor patrolnoga čamca, Ozren gasi svoj. Na tom čamcu je samo jedan čovek. Nikada neće saznati zna da li ih je primetio i da li se pravio da ih ne primećuje. Možda je bio umoran od mitraljiranja. Spasli su se i stigli u Italiju.

U januaru 1951, u logoru su za porodice, „Farfa Sabina.“ U decembru 1950. Međunarodna organizacija za izbeglice je prestala da radi. Posle godinu i po dana dobjaju poziv od Kanadske ambasade. Postupak je kratak. Upitan zašto je pobegao iz svoje zemlje, odgovorio je „Zato što nikada nisam bio siguran ni za život ni za ličnu slobodu.“ Useljenje je odmah odobreno.
Razmišljam o tome što sam čula, tako kratko, tako drastično. Pitam se koliko je Ozrenova priroda buntovno štrčala u društveno-političkoj sredini koja je i sama prolazila kroz snažne, drastične, istorijske prelome. Te promene su uticale na život građana. Nekima je bilo bolje, nekima gore. Kao i uvek, bila je to zajednička sudbina, istorija nacije, puna sitnih ljudskih života u kojima su prave odluke velikih zahvata čiji se ishod ne može predvideti. Tu se radilo o akciji i reakciji, a Ozren o tome uvek govori. Kao da čita moje misli, ili rezimira sopstvene, kaže: „Moj ceo život lep je i pun sitnica.“ Koji deo je sitnica? Meni to liči na poteze koji ni sada ne izgledaju sitni, a u trenutku donošenja odluka – ponajmanje. Ozren nikada nije bio tipičan primerak, mora da je uvek i svugde štrčao. Prokrustov sindrom. „Sve je to meni bilo i ostalo lepo,“ završava sa zadovoljnim uzdahom.

Očigledno, uživao je u životu, igrao se kao samosvesno, pomalo obesno dete. Život, kao dobroćudni roditelj, dozvolio mu je sve to, sa osmehom nekoga ko shvata i pazi da se ništa loše iz toga ne izrodi.

Ne govori o religiji. Kao i u svemu, i u tome je umeren i razuman. On svoju religiju svakodnevno živi. Ne upotrebljava reč Bog, nego Tvorac. Ceni veličanstvenost svega u vasioni, svetu i životu. Divi se i uživa u svemu u sebi i oko sebe.

Dok je bio u Kanadi, posetila ga je majka i ostala s njim dve godine. Onda se vratila u Beograd, jer je bila potrebna mužu. Vozeći se sa ćrodrome na kome se oprostio s njom, Ozren je shvatio da je više nikada neće videti. Zaustavio je kola izvan
puta i isplakao se. Muževan i hrabar, Ozren je čovek meka srca. Zapažen je i pozvan da se pridruži masonima. Kad govori o Milici, ističe uvek kaže kako mu je bila verna i odana. Kad je jedan čovek došao da je pita da li bi se saglasila da joj suprug postane mason, ona –uopšte ne znajući o čemu se radi – spremno odgovori: „Ako on hoće, onda se i ja slažem.“

„Recite mi nešto više o prvim danima izbeglištva,“ molim Ozrena.

Iz Napulja u Kanadu išli su brodom i kartu je platila Protestantska crkva, kojoj se više nego dvostruko odužio od prve plate. Nije imao teškoća oko nalaženja posla. Njegova oblast je tražena a znanje i iskustvo iznad prosečnog. („Genije,“ rekao je Prof. Jovanović). Zaposlio se u Lionite Abrasives Co. Sopstvenici iz Njujorka su mu dali $11,000.- godišnje i ugovor dokle on želi, jer je već u prve dve nedelje pokazao znanje koje ih je impresioniralo: opravio motor od 80 hp, koji je stalno pregorevao, a na velikom transformatoru našao pogrešno spojen relej. Posle toga, ponudili su mu posao do kraja života, ako želi. Plata mu je bila $5.- na sat u vreme kad niko nije imao više od $1.75.-

Godine 1958 Direktor ga je pitao da li bi bilo moguće sintetički proizvesti cirkonijum, material koji se ne bi topio ni na 2773 stepena Celzijusa. Radio je na tome deset meseci, ali niko nije smeo da zna. Kad je čovek došao po rezultate, rekao mu je da je to materijal za svemirske rakete. Tražio je da mu objasni kako je došao do rezultata, a Ozren mu je dao svoju beležnicu-dnevnik s celim postupkom. Taj deo me, pored ostalih, silno podseća na Teslu. Ozren veruje da je pronalazak upotrebljen u NASA za svemirske letilice, uključivo s Columbijom koja je pala zbog neispravnog dela, povećanog trenja, i temperature više od dozvoljene upravo na tom delu.
Ozren priča sve to sa zadovoljstvom nekoga ko uvek nalazi igru, fascinaciju, uživanje u životu, ali ne vidi sopstvenu važnost, niti ga interesuje slava, novac, moć.

Posle toga, posetio ga je Šef Odeljenja za fiziku na čikaškom univerzitetu i pozvao ga u SAD. U želji da ga zadrži, preduzeće Lionite Abrasives mu je ponudilo 20,000 hiljada dolara godišnje. Na Univerzitetu u čikagu je ostao od 1960-1962. radeći na aparatu koji je, kao kamera, trebalo da hvata kosmičke zrake i utvrdi njihovu snagu iznad vazdušnog omotača zemlje. To bi bilo upoptrebljeno u svrhu zaštite kosmonauta. Kamera je završena 1962. godine i profesor Tompson je očekivao da će Ozren ići u Južnu Ameriku da je proverava na jednoj visokoj planini. Ozren je odbio jer je hteo da ide u Kaliforniju. To je razljutilo Profesora. Otišao je u Immigration and Naturalization Service i žalio se. Kad su došli da razgovaraju s Ozrenom, on je, na svoj pomirljiv način, rekao da shvata čoveka koji u očajanju može da kaže svašta. Ti su mu ljudi rekli da mu je odobreno da ide kuda želi jer će, sigurni su, biti koristan gde god bude radio.

U Los Andjelesu je odmah dobio mesto u Jet Propulsion Laboratoriji za testiranje instrumenata. Uspešno je postizao merenja sa 2 milionita dela tačnosti. U to vreme Rusi su radili sa 16 milionitim delom, Englezi sa 7, Francuzi 7-8, Šveđani oko 5. Dok je radio, posmatrao ga je Dr. Thomas. Zapitao ga je gde je naučio da vrši merenja. Ispostavilo se da je taj profesor znao Ozrenovog profesora Vladu Petrovića iz Pariza, 1927. godine, kad je V. Petrović napravio knjigu svih jedinica, tada poslednju reč tehnike.

Ozren se penzionisao 1975. godine. Penziju nije dobio, samo socijalnu pomoć u visini od $500.- docnije s dodatkom od $200.- Nastavio je da radi privatno kao kontraktor. On se ne plaši rada, ni umnog ni fizičkog. Još uvek vozi kola i po kalifornijskim pretrpanim autoputevima. Krepak je i zadovoljan životom. Niko ne zna da ima anginu pectoris, jer on se nikada ne žali, pogotovu ne na život.

Mirjana N. Radovanov-Matarić
u Los Andjelesu, novembra 2003.
Intervju je objavljen u „Serbian Times,“
i „Amerikanskom Srbobranu.“ Ozren je
umro u februaru 2004. posle kraće bolesti.