Paja Patak na internetu

Tehnologija je omogućila neki oblik demokratije na internetu, ali izgleda da nam je promenila i etiku. Nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert“ organizovali su tribinu na kojoj su o tome govorili Zoran Stanojević, Veljko Popović, Miloš Djajić i Teofil Pančić

Društvene mreže, a pre toga internet uopšte, drastično su izmenili način na koji komuniciramo. Promenio se donekle i način informisanja, kao i brzina dolaska do informacija. Odjednom se više nije čuo samo glas izabranih već je mogao da govori svako ko je imao pristup internetu. Društvene mreže samo su intenzivirale tu komunikaciju. Donele su mnogo – za neke dobrog, za neke lošeg. Na primeru „Arapskog proleća“ videli smo koliko one mogu biti važne za građansko samoorganizovanje; tokom poslednjih predsedničkih izbora u SAD shvatili smo da su partijama postale važno oruđe za političku borbu, a neke naznake toga vidimo i kod nas; napravile su prostor za svakog da kaže šta misli ili želi: da kritikuje, vređa, komentariše, i malo ređe – pohvali. O ovim temama govorilo se na tribini pod nazivom „Da li su društvene mreže nova kritička javnost?“, koju su organizovali nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert“.

Tribina, koju je vodila novinarka „Vremena“ Jovana Gligorijević, održana je u Pres centru Udruženja novinara Srbije, u sredu, 28. septembra, a istovremeno je bilo moguće uživo pratiti snimak na sajtu www.live-e.tv.

Učesnici, Zoran Stanojević, urednik na RTS-u i kolumnista „Vremena“, Veljko Popović, urednik na infromativnom portalu www.mondo.rs, Miloš đajić iz Društva Srbije za odnose sa javnošću, i Teofil Pančić, kolumnista „Vremena“, govorili su o ovim temama. Oni su, konkretno, odgovorili na pitanja o određivanju granice gde se na internetu završava kritika, a gde počinje govor mržnje, govorili su o tome da li su domaćim političarima društvene mreže važan prostor za kampanju ili su na njima mode radi, a najveća rasprava ticala se anonimnosti na internetu – da li je važno šta anonimni komentatori misle (ili Pera Perić i Miki Maus) i da li šuma komentara daje jasniju sliku o stavovima građana ili stvara kakofoniju koja samo truje smislenu razmenu informacija i stavova?

Blogeri i novinari

Da li nam treba više blogova i čemu oni služe? Miloš đajić navodi da bi novinarski blog mogao da bude jedan od načina prevazilaženja uredničke cenzure: kada urednik odbije da objavi prilog novinara, ovaj može svoj uradak postaviti na veb u formi bloga kojih ima premalo, bar onih koje pišu profesionalni novinari.

Zoran Stanojević se sa tim ne slaže: internet je onemogućio cenzuru. Ako urednik odbija da objavi nešto što je zaista kvalitetno, to će se pojaviti na Jutjubu, Fejsbuku ili na forumu, pa će televizija ipak morati da se bavi tom temom. Stvar je u tome što je cenzura vrlo retko razlog da se nešto ne objavi – uglavnom je to problem lošeg kvaliteta. „Internet nije nas promenio ni na koji način. Promenio je samo neke naše mogućnosti. Ono što sam mislio, mislim i dalje. Internet mi je samo dao mogućnost da to podelim sa većim brojem ljudi. Treba pronaći meru koliko internet menja život. Mnogo je opasno što ljudi misle da je to sada revolucija. Revolucija te vrste je bila kad je pronađen telefon, jer su svi dobili mogućnost da komuniciraju na daljinu. Od tad pa nadalje sve ostalo je samo jedna vrsta nadgradnje tog prvog pronalaska“, smatra Stanojević.

Mesto za komentar

Veljko Popović, pre nego što je došao u Mondo, radio je za portale nekoliko medija, uključujući i „Blic“ i B92, i povremeno je bio zadužen da prati komentare koji stižu na objavljene tekstove. U to vreme, naveo je Popović, nije bilo blogova i foruma i komentari su bili jedino mesto na kom su čitaoci mogli da se iskažu. To se okrenulo u svoju suprotnost – pravila medija o tome šta je od komentara za objavljivanje a šta nije, postajala su stroža i bilo je teško u moru reakcija čitalaca izabrati nešto što je razumno i smisleno. Sada je to još gore, kaže Popović. Jedino što sada oni čiji se komentari uporno ne objavljuju zbog njihovog problematičnog sadržaja, imaju mnogo više prostora da se iskažu: ako Mondo neće da objavi njihov stav, otići će na Tviter ili na Fejsbuk, pa će ga tamo napisati. Zbog toga na Mondu ne mogu da se komentarišu, na primer, političke vesti. Razlog je isti: „Komentari su bezvezni, dosta je fašizma i govora mržnje i pametne misli se utope u moru đubreta“, zaključuje Popović.

Bla, bla

Ono što je zamerka većine ljudi na smisao komentarisanja, bilo da je to na sajtovima medija, forumima ili društvenim mrežama, jeste relevantnost komentara. Na primer, tokom trajanja ove tribine, govorilo se o osnivaču Vikiliksa Džulijanu Asanžu, koji je 250.000 depeša američkih diplomata praktično ukrao i objavio. Pustio ih je necenzurisane u javnost i tako doveo veliki broj ljudi u životnu opasnost. Isti taj Asanž, kako je naveo Teofil Pančić, sada je pokušao da zabrani objavljivanje svojih memoara koje nije hteo da odobri. Dok je Pančić to govorio, jedan od posetilaca tribine glasno je komentarisao kako je ta priča o dovođenju ljudi u opasnost netačna i kako je Vikiliks depeše objavljivao preko vodećih svetskih medija. Pošto nije privukao mnogo pažnje, posetilac tribine je svoj komentar stavio na Tviter: „#teofil nije u pravu za Asanža oko objavljivanja. Bilo je sve filtrirano kroz klasične medije, novine #dmtribina“. Rečenica ovog posetioca tribine je potpuno na mestu, bez uvreda, kleveta, govora mržnje i laži, ali naprosto, nije tačna. Vikiliks jeste pre nekoliko nedelja objavio svu dokumentaciju potpuno necenzurisanu, samo ovaj Tviteraš to nije znao. Šta je sad sa ovakvim komentarima? Da li oni služe nekome ili nečemu? Teofil Pančić je nakon tribine nastavio to da objašnjava: Odem u biblioteku, uzmem Rat i mir i krenem da čitam knjigu, a na fusnotama stoji ižvrljano „Ovo mi se baš dopada“, „Pazi ovu budalu“ i slično. Mene zanima Rat i mir, a ne kako je knjigu doživeo neki drugi čitalac.

„Nemamo informacije, ali imamo stav“, sročio je to Miloš đajić. Internet bi, smatra on, trebalo da stvori tu mogućnost da se iz raznih uglova obradi ista informacija – iz ugla medija, društvenih mreža, kroz komentare čitalaca, ali život na internetu je brz i za to se nema vremena. „Moramo da imamo informacije i znanje. Druga važna stvar je da na internetu nema pobednika. Trebalo bi da imamo različite uglove. To nije dijalog dvoje ili troje ljudi. Nama treba šuma ljudi ili mišljenja, provera. Svako od nas vest doživljava ovako ili onako“, kaže đajić. On je naveo da često frustrira situacija da mediji posle određenog vremena nemaju informaciju, a imaju internet pred sobom.

Pojam koji je đajić upotrebio, „šuma informacija“, bio je sasvim zgodan za Teofila Pančića da se na njega nadoveže. Pančić je, inače, kasnio na tribinu, što je izazivalo brojne komentare na Tviteru (vidi okvir). On je dalje u svom obraćanju objasnio zbog čega su za njega anonimni komentari bezvredni (vidi okvir „Promena tehnologije i promena etike“) i odveo raspravu na sasvim drugu stranu tvrdeći da su anonimni komentatori „amateri koji zakrčuju javni prostor svojim apsolutno irelevantnim komentarima“, i dodao: „Treba praviti razliku između onoga što je pisanje kao profesija i onoga što je pisanje kao egzibicionizam, a čemu je internet širom otvorio vrata.“

Na kraju i publika je konstatovala da se pričalo o svemu, ali da se nije čuo odgovor na pitanje: Da li društvene mreže jesu nova kritička javnost u Srbiji? Mišljenja su vrlo različita, ali bi se možda moglo zaključiti da jesu kritička javnost, ali daleko od toga da su najvažnija.

Tviter na izborima

@SandraKravitz #dmtribina Sandra, ne znam odakle takav zakljucak. Daleko od toga da Vreme mrzi dr. mreze. Veci deo redakcije ih koristi