Evo, proverio sam, ne računajući one obavezne, poslovne, postoje samo četiri grupe koje mi nisu utišane ili iz kojih nisam pobegao glavom bez obzira.
Jedna – tu je naša matora generacija s Fakulteta političkih nauka – skoro je pa mrtva, sem kad se neko, otprilike jednom u polugođu, seti da pita „Kad ćemo u kafanu?“ i onda se tri dana dogovaramo, uklapamo, biramo termine, kukamo na obaveze, utanačimo sve detalje i na kraju se apsolutno ne vidimo. Druga – 4K, odeljenje iz srednje škole – mahom obiluje fotografijama koje valja sačuvati pa iskoristiti pokatkad za ucene.
Druge dve su komšijske, i stvarno nije da se hvalim, ali meni nije prestrašno; jer svako ko je imao tu nesreću da bude ubačen u jednu može da posvedoči o sitnim dramama i još sitnijim dušama što tipkaju u nedoba. Jednom smeta što se usisava kad se usisava, drugi umišlja bušilice, sedmi se svađa sam sa sobom, peti brine kako će se sve ovo (komšijske grupe su često izrazito i napadno apolitične, jer nikad ne znaš šta može da napusti taj ekran) odraziti na vrednost nekretnina, dok četvrti proklinje dan i kada je kupio stan i ovoga što izdaje na Bookingu…
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 27. MARTA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Nedeljnik 689
Post Views: 1
