Nenad (33) i Violeta (32) đokić iz Kragujevca već dve godine pokušavaju da naplate odštetu od Švedske za torturu koju su preživeli, kada su ih iz ove zemlje 1999. godine u vreme NATO bombardovanja, deportovali u Mađarsku. U svojevrsnom zatvoru, na „ničijoj zemlji“, u blizini aerodroma u Budimpešti, proveli su skoro godinu dana, zajedno sa tada trogodišnjim sinom Nebojšom.
Na njihov odštetni zahtev, koji su podneli Ombudsman veću u Švedskoj, još uvek nije stigao odgovor. đokići tvrde da poseduju dokument, kojim su im švedske vlasti garantovale da im se ništa loše neće desiti prilikom deportacije.
Pomagao im Albanac
– Noći su bile najteže, nema spavanja. Slušaš krike napaćenih zatvorenika, intimne trenutke prostitutki i Arapa. U zatvoru smo upoznali jednog mladog Albanca koji nam je nesebično pomagao kupujući hranu za Nebojšu, sapun i cigarete. Nikada mu to neću zaboraviti. Posle nekoliko meseci u posetu je došao moj otac. Kada je video kako izgledamo pao je na kolena i počeo da plače, bio je „sponzor“ za bolji život moje porodice , a ispalo je da je prodao svoju radionicu da bi nam platio godinu dana zatvora – kaže Nenad.
Hod po mukama ovog mladog bračnog para počeo je sredinom 1999. godine, kada je Nenad po završetku bombardovanja i skidanja vojničke uniforme odlučio da svoju porodicu po svaku cenu odvede u inostranstvo i potraži bolji život za sve njih. Švedsku su izabrali, jer su smatrali da je demokratija tamo „najjača“, a presudno je bilo to što „tamo nije bilo ratova“. Uz blagoslov oca Momčila prodao je porodičnu radionicu da bi platio lažne pasoše, pomoću kojih je nameravao da se sa porodicom dokopa ove skandinavske zemlje.
– Ni jedna strana ambasada tada nije radila u našoj zemlji. Bilo mi je dosta svega, ratova, lošeg života, inflacija, bili smo bez posla. Preostalo mi je samo da nabavim lažne pasoše, koje sam platio 20 000 maraka. Supruga i ja dobili smo novi identitet, bili smo Slovaci, prošli smo pasošku kontrolu u Budimpešti i ukrcali se na avion za Stokholm. Na njihovom aerodromu odmah smo pocepali lažne isprave i službenicima rekli da tražimo azil. Iste večeri odvezli su nas u azilantski logor, u kome su uslovi bili fantastični. Mislili smo da se naš san ostvaruje i da ćemo zauvek ostati u Švedskoj. Međutim, posle osam dana počeli su problemi, za koje ni dan danas ne znamo zbog čega su nastali – kaže Nenad.
Žele da odu iz Srbije
Uprkos svemu što su preživeli đokići i dalje žele da okušaju svoju sreću u inostranstvu, ali ovog puta na legalan način. Još nisu odabrali destinaciju, ali u glas kažu da bi voleli da to bude što dalje odavde. Nadaju se da će njihov ulog za bolji život biti odšteta koju će naplatiti od Švedske.
Nenad i Violeta se još uvek živo sećaju svakog detalja i trenutka kada su ih iz azila odveli na informativni razgovor uz obrazloženje da ne mogu dobiti azil i da će biti deportovani u Budimpeštu pod policijskom pratnjom.
– Tamo je sve bilo kao u akcionim filmovima. Na aerodromu u Mađarskoj okružili su nas specijalci, slikali nas sa brojevima sve troje, kao da smo najgori kriminalci, grubo su nas sa nekim Ukrajinicima i Mongolima ugurali u „maricu“ i odvezli nas u nešto nalik na zatvor, gde su uslovi bili nemogući, a mi smo imali malo dete – nastavlja svoju priču Nenad.
On kaže da je pravi pakao nastao kada su ih premestili na „ničiju zemlju“ nedaleko od budimpeštanskog aerodoroma, gde su proveli skoro godinu dana.
– Odveli su nas pod izgovorom da nas šalju u Kanadu, a u stvari odveli su nas u novi zatvor, gde je u jednoj sobi bilo po četrdesetoro ljudi, crnaca, Arapa, prostitutki, kriminalaca…. Na prozorima i vratima rešetke, imali smo ograničenu slobodu kretanja. Nisu nas puštali napolje, nisu otvarali prozore. Jednom u pet dana sat vremena mogli smo da udišemo čist vazduh. Zlato i sve dragocenosti koje smo imali prodali smo da bismo kupili hranu za malog Nebojšu, koji je bio jedino dete u zatvoru.
Pretresli i dete
– Na ulasku u taj logor pretresli su nas do gole kože. Nisu mimoišli ni malog Nebojšu, koji je dobio histerični napad kada ga je jedan dvometraš grubo uzeo iz mojih ruku i odveo na pretres i pregled. NJegova vriska odjekivala je hodnikom i taj trenutak mi je bio najteži u životu. Nisam znao šta ću od besa i nemoći, dok sam istovremeno tešio uplakanu Violetu – priča Nenad đokić.
Imao sam utisak da počinjemo da ludimo, i ja i žena i dete. Mali je stalno plakao, bio je slab, počeo da pljuje krv – kaže Nenad koji ne spori da je njegov pokušaj ulaska u Švedsku protivzakonit, ali takođe tvrdi da su vlasti ove zemlje odgovorne za ilegalnu deportaciju u kojoj su sve troje izgubili zdravlje.
Deportovanje đokića iz Mađarske u Srbiju tada nije bilo moguće, sve do petooktobarskih promena, kada su uspeli da izdejstvuju oslobađanje i povratak u rodni Kragujevac. Oni su 10. januara 2 001. godine prebačeni u našu zemlju. Nenad kaže da su pravo sa aerodrome svi otišli kod psihijatra. Još uvek osećaju traume jednogodišnje golgote, a mali Nebojša se i dan-danas budi noću zbog stravičnih prizora iz zatvora, koji mu dolaze u san. U međuvremenu dobili su ćerku Jelenu.
