O karnevalima, mačkarama, pokladama i sličnim manifestacijama ne znam baš ništa. Nikada se nisam maskirao, sem nekoliko puta u deda mraza, niti učestvovao u nekakvim uličnim bahanalijama. Ne tvrdim da sam zbog toga nešto pametniji, bolji ili gori od drugih, samo konstatujem – ja o tome ne znam ništa. To što ne znam ništa ipak nije razlog koji može da me odvrati od namere da iznesem kakav utisak je na mene ostavilo ritualno spaljivanje ogromne lutke s likom saborskog zastupnika Milorada Pupovca i bacanje ljudi obučenih u dresove beogradske Crvene zvezde u more koje se dogodilo u Kaštel Sućurcu, a odmah zatim ponovljeno i u Kaštelu Starom.
‘Krnjo’, kako tu lutku nazivaju u narodu, prema tradiciji, bar je tako objašnjeno u medijima, predstavlja lik onoga koga smatraju najvećim krivcem za svo zlo i nedaće u protekloj godini. Ako je to zaista ispravna simbolika onda ispada da je niko drugi nego Milorad Pupovac kriv za propast brodogradilišta „3. maj“, iseljavanje mladih Hrvata u zapadne zemlje, neuspešnu kupovinu izraelskih Fantoma, prodaju INE Mađarima, propast sisačke rafinerije, neuspešnu obrazovnu reformu, dugove u zdravstvu i preduge liste čekanja na preglede, slabu stopu rasta BDP-a i još pride za krizu u Venecueli i tornado u Alabami.
Hrvatska je zaista lepa zemlja ali je nažalost prepuna budala čiji glavni moto je ‘u se, na se i poda se’, a sa takvim shvatanjem ne može se daleko dogurati. Imbecilno insistiranje na ustašluku, šovinizmu i prekrajanju istorije nešto je na šta se u Hrvatskoj troši ogromna energija, a mržnja jednog respektabilnog dela većinskog naroda prema Srbima poprima oblike ozbiljne patologije.
Oni koji, poput ministra Kuščevića, spaljivanje lutke sa likom Milorada Pupovca i šovinistički performans bacanja srpskih vaterpolista u more nazivaju šalom, zaista bi nad sobom trebali da se zamisle.
„Državni vrh ima nultu stopu tolerancije na bilo kakav govor mržnje, a ovo su maškare, prepustimo maškare maškarama“ – rekao je Kuščević pokušavajući da sve što se dogodilo banalizuje i svede na nivo obične narodne zabave.
Da je Pupovac samo političar ni po’ jada, ali pravo pitanje je zašto su izabrali baš njega kada ima toliko drugih negativnijih likova i zašto su ga obukli u srpsku narodnju nošnju, ako ne zbog toga što predstavlja Srbe. I, gde je ta nulta stopa tolerancije prema govoru mržnje o kojoj Kuščević priča kada mržnja prema Srbima, kao i prema drugim manjinama, ali Srbima posebno, frca na sve strane – u medijima, u javnom prostoru, na zidovima fasada, na ulici. Najgore od svega je to što je već stvorena navika da je sve to normalno pa se takve stvari malo ko više i trudi da primeti. Ni vlada, ni predsednica, ni premijer, drugim rečima niko iz vlasti to nije osudio.
Primera da o šovinizmu i govoru mržnje malo ko vodi računa je na pretek, a najsvežiji je prilog HTV-a u Regionalnom dnevniku od 8. marta o poseti branitelja sa Korčule Vukovaru i dopremanju pomoći socijalno ugroženim porodicama ratnih veterana. Dok su branitelji davali izjave HRT-u u pozadini se video grafit ‘Ubi Srbina’. Nikom od odgovornih za emisiju i informativni program HTV-a to nije bilo sporno jer bi u protivnom, kad već kamerman nije odabrao drugi kadar, grafit bio zamagljen tokom montaže. I kod izjave jednog Velolučanina, i kod izjave Tomislava Josića, javnosti poznatog kao predvodnika protesta u Vukovaru na kojima su razbijane table sa ćiriličnim natpisima, u pozadini je stajao pomenuti grafit. HRT je, tako, možda nesvesno, a možda i svesno, provukao govor mržnje i parolu o ubijanju Srba, a grafit je zamaglio tek nakon što je o tom slučaju izvestio portal Indeks.hr.
Da sa hrvatskom viđenjem prošlosti i odnosa dobrog spram zla zaista nešto nije u redu dokazuje i zabrana mise na Blajburgu od strane koruške Katoličke crkve.
„Misa na polju pored Blajburga postala je deo manifestacije koja se politički instrumentalizuje i deo je političko-nacionalnog rituala koji služi selektivnom doživljavanju i tumačenju istorije“ – navodi se u pismu koje je potpisao sekretar biskupije u Klangenfurtu monisnjor Engelbert Gugenberger dodatno objašnjavajući da: „Ukupna slika ove manifestacije šteti ugledu Katoličke crkve i mogla bi s pravom poslužiti kao osnova da se, u slučaju da se izda dozvola za održavanje mise, Katoličkoj crkvi u Koruškoj prebaci instrumantalizacija jedne mise u političke svrhe i nedostatak distance prema fašističkom svetonazoru“.
Za razliku od Koruške biskupije o tome šta je ugled i kako se on čuva hrvatski biskupi imaju dijametralno suprotno mišljenje, bolje rečeno, prave se mutavi na to što malo ko van granica Hrvatske ima razumevanja za ustaške memorabilije i njihove navodno nevine žrtve pa o tome šalju nebulozno objašnjenje.
„Uskraćivanje mogućnosti molitve za žrtve te velike tragedije hrvatskoga naroda znači nepoštivanje žrtve i gubitak osjećaja za patnju nedužnih“ – naveli su pokazujući da su i dalje preosetljivi na kritiku i da one koji ih kritikuju i dalje vide kao neprijatelje ne pokušavajući da bar malo razmisle o tome što rade.
Zato je u Hrvatskoj normalno da se za najvećeg neprijatelja i problem proglasi zastupnik jedne manjine koja na zbivanja u ovoj zemlji ima zanemariv, ako ne i nikakav uticaj. Za hrvatske desničare je prosto nepojmljivo i nemoguće da neko ko nije Hrvat, a kritičan je prema Hrvatskoj može više da je voli od onih koji se busaju u prsa i govore kako su veliki Hrvati dok u isto vreme čine sve da zaobiđu zakone i opelješe šta god mogu kada im se za to ukaže prilika. Neko bi ipak trebao da im objasni da iživljavanje nad slabijima nije hrabrost već naprotiv, kukavičluk prvog reda.
The post Paljenje Pupovca i druge priče appeared first on srbi hr.
