Predigra.
Tokom predigre, jedna strana je potezala uglavnom dva razloga (i bezbroj varijacija na temu) – objašnjavajući zašto do Parade ne bi trebalo da dođe.
Prvi je u domenu morala, sažet u bezbroj puta ponovljenu mantru Kako da objasnim svom detetu da je to nemoralno…?. Ukoliko pod moralom prihvatamo skup normi koji iscrpljuje naš pojam o dobrom, to znači da su ovi zabrinuti ljudi svojoj deci već objasnili mnoga druga pitanja iz domena morala i da je još samo ovo ostalo nejasno – no verovatno bi ih valjalo razgraničiti u barem dve podgrupe, mada ih sigurno ima još (Sto ljudi, sto ćudi. Sto žena – dvesta sisa, rekli bi mizogeni Srbi)
Tu je, najpre, podgrupa licemera – ona koja istura decu ispred sebe, poput onih baba sa ladnim trajnama što ukidaju Darvina u ime Isusa po vukojebinama Srednjeg Zapada, uglavnom zapravo gradeći sopstveni ili pomažući crkveni biznis. Tu je, naravno – i podgrupa iskreno zabrinutih ljudi koji zaista ne umeju da objasne svojoj deci zašto se dve tete ili čike ljube u usta. Onu prvu podgrupu ću tako nazivati sve dok mi barem neko od njih ne objasni kako su deci odgovorili i na ova pitanja koja se takođe mogu svesti pod moral: Zašto se neke tete slikaju gole za novine?; Zašto čike sa bradom obučene u crno voze bolji auto nego ti, tata?, Da li svi Farmeri na svetu psuju ovako?; Zašto sam kršten po rođenju, a bez da me pitate da li se slažem?, i tako dalje. Deca umeju, naravno, da postave i mnogo neprijatnija pitanja od ovih, ali – još uvek neiskvarena predrasudama odraslih obično bez problema prihvataju odgovore koje im roditelji daju. Moja prijateljica je nedavno svom detetu odgovorila na sva moguća pitanja u vezi sa ljubljenjem svih mogućih kombinacija polova i rasa prostom rečenicom: Zato što se vole i zato što tako vole. – i dete prihvatilo, valjda do faze kada će rode odmeniti jajne ćelije i spermatozoidi.
Naravno, ne mali broj ljudi je s razlogom očekivao da će danas ulicama Beograda prolaziti goli muškarci obučeni u kožu, vezani lancima i probijenih bradavica, sa tuđim predimenzioniranim penisom u ustima ili stražnjici, ali i žene koje iz vagine vade dvoglave zmije ili šta već ko voli, i taj deo ekipe je bio iskreno zabrinut – jer niko nije, zapravo, znao šta će ta Parada biti. Možda sam propustio, ali tokom Predigre druga strana nije bila preterano željna da odgovori na dva prosta pitanja: za koja i kakva prava se LBGT populacija zapravo bori, te – kako će sadržaj te Parade nešto promeniti? Nedavanjem konkretnog odgovora na ta dva pitanja ovaj deo populacije je danima pre održavanja Parade samo pomagao svom protivniku: dozvoljavajući da čak i onaj manje militantan segment poveruje da će inscenacija Sodome i Gomore trajno pomračiti park kod Manježa i okolinu, u čijem se tlocrtu iz vazduha svašta može naslutiti – prepoznali ljudi i Pentagrame i Evropsku Uniju i svastike i Satanu i Alistera Kroulija i više ni sami ne znaju šta sve.
Drugi ključni argument bio je: troškovi održavanja Parade (mi nemamo za hleb, država se raspada, a oni troše državni novac), kao da je LBGT populacija sama naručila toliko obezbeđenje i kao da će preusmeravanje tih novaca prekriti sve rupe na našem putu ka svetloj budućnosti. Ni ova tema, na žalost, nije izazvala artikulisani odgovor sa druge strane – štaviše, srpski mediji su samo nastavili da raspiriju vatru, čineći da se običan heteroseksualac danima oseća zapravo silovanom stranom, sve vreme se dodatno pitajući zašto se uopšte događaj zove Parada ponosa? Parada ljubavi bi bila lakša i za razumevanje i za gutanje. I jedni i drugi i treći zapravo su radili u korist raznih našističkih organizacija i njihovih poletaraca – koje nisu bile toliko naivne da otvoreno prete nasiljem pre početka Parade, kao ni ekipa glavešina SPC koje su deklarativno protiv nasilja, ali koje se koriste Sodomom i Gomorom kao metaforom da bi inspirisali ljude da posegnu za kamenicama i zbrišu one koji su drugačiji.
Ljubavni akt:
Satima je trajao taj ljubavni akt.
A najviše je stradao zaštitni sloj.
Oni prvi, zabrinuti za decu – demantovani su nekolicinom činjenica: na povorci nije bilo ničeg opscenog, te činjenicom da su sami huligani delovali mnogo nemoralnije od suprotnog tabora. Sa druge strane, iako je to što je povorka uspela da obiđe tih nekoliko ulica već promenilo Srbiju (a promena je tek počela) – to što su tih 1000 ljudi uglavnom gledali u leđa ili lica isključivo policajcima je sam taj čin donekle obesmislilo.
Ovi drugi, napižđeni na temu koliko to košta demantovani su istomišljenicima koji su se protiv troškova borili pravljenjem još većih troškova: kamenovan mamograf, desetine povređenih ljudi – više policajaca no civila; zapaljena garaža Demokratske stranka u Krunskoj ulici, polupani automobili (ma, kako su McDonaldsi preživeli?); pekara Toma, Benetton i naravno, veliko finale oličeno krađom patika iz butika đak – sve to zajedno je naravno mnogo veća šteta nego dnevnice koje će biti isplaćene policajcima koji su obezbeđivali Paradu. Ta šteta će (Gradonačelnik reče – milion evra), naravno, biti nadoknađena od novca sakupljenog od poreskih obveznika (dakle i roditelja onih koji su štetu pravili, a svakako i od onog dela zaposlenih koji su danas učestvovali u rušenju) – i umesto da bude usmeren ka nekim važnijim projektima, mi ćemo plaćati zamenu stakala, popravku žardinjera, zapaljeno policijsko vozilo, plaćaćemo čak i stakla za zgradu SPS, a razni istomišljenici Dveri, Zveri i ostalih organizacija će nastaviti da budu nezadovoljni, iako je deo njih u novim patikama i pun sećanja na trenutke bacanja kamenja na sistem – jer opet neće biti para za projekte poput stimulacija nataliteta i ostalih, zaista važnih.
Jutro posle:
Ovaj deo priče je, naravno, zapravo najvažniji.
Obe strane ustaju iz kreveta, naizgled zadovoljne.
Jedna strana će valjda, onako pravo iz kreveta, još uvek u gaćama – biti prebačena u jednu novu vrstu odnosa, sa nekim drugim organima – zahvaljujući snimcima sa bezbednosnih kamera. Nastavak će valjda uslediti pred sudom i u prisustvu svedoka.
Akrobacije se već uveliko i prepričavaju.
Ljudi se već zafrkavaju porukama poput Porodični ljudi kamenovali zli pederski mamograf i sličnim.
Ali, od tih urbanih mitova koji već cvetaju gradom važnije je ovo: danas se po prvi put, nakon mnogo vremena – deo ljudi našao na strani policije, tj. države – što je zaista čudan osećaj. Pogledajte komentare na vesti. Možda je to što kondom-kordon nije pukao – zapravo najvažnija promena koju ovaj dan donosi.
Pitanje je samo – ko će sad koga prvi pozvati, nakon današnje avanture i potruditi se da sledeći put ipak bude lakše svima: ljudima, policajcima, učesnicima, kontejnerima, mamografima, žardinjerama, a ponajviše nama, koji smo na svojoj strani.
