Ko uopšte želi da uloži svoj novac u zemlji u kojoj se dozvola za izgradnju objekta čeka do beskonačnosti, u kojoj da bi se uopšte ušlo u investicioni proces mora podmazati nekoliko bitnih ljudina funkciji u državi i opštini, u kojoj će vam poslovna konkurencija ukoliko je dovoljno moćna pretiti, a pravdu na sudu ćete – ukoliko vas poslovni partner zavrne za neki novac – čekati dve godine?
Odgovor je jasan: niko. Kao ni ostali ljudi iz sveta biznisa, to neće ni pripadnici srpske dijaspore. U Srbiju je u poslednjih 10 godina ušlo manje investicionog novca nego što se to očekivalo, a isto tako i srpska dijaspora je u biznis projekte u matici uložila mnogo manje nego što su mnogi mislili da hoće. Neke zemlje koje poput Srbije imaju veliku dijasporu – najslikovitiji su primeri Poljske i Irske – na početku su ekonomske tranzicije imale snažnu podršku investitora iz sopstvenog rasejanja. Kod nas je ta podrška izostala, ali bi bilo iluzorno razloge za to tražiti bilo gde drugde do u izostanku osnovnih uslova za investiranje – nepostojanju valjanog poslovnog ambijenta i pravne države.
činjenica je da Vlada Srbije, odnosno Ministarstvo za dijasporu, povlače određene poteze da bi privukli novac naših ljudi u rasejanju, baš kao što i Ministarstvo ekonomije ima određene programe za privlačanje stranih investicija uopšte. Ipak, pitanje je koliko takvi programi imaju smisla ukoliko nisu zadovoljeni osnovni uslovi za dolazak investitora.
U Ministarstvu za dijasporu za Dnevnik kažu da su Srbi iz svih delova sveta od 2000. godine do danas, direktno u Srbiju investirali oko 550 miliona dolara i osnivanjem novih malih i srednjih preduzeća zaposlili oko 25.000 ljudi. Istovremeno, prema procenama Svetske banke u zemlju je po osnovu deviznih doznaka dijaspore samo lane ušlo 5,5 milijardi dolara, odnosno čak 700 dolara po stanovniku. Kada se mere doznake dijaspore, Srbija ulazi među 15 zemalja na svetu u koju na ovaj način uđe najviše novca.
Dakle, dijaspora novca ima i voljna je da ga šalje u domovinu, ali je on za sada usmeren isključivo u ličnu potrošnju rođaka naših ljudi u inostranstvu. Visok iznos deviznih doznaka tako je, po rečima ministra za dijasporu Srđana Srećkovića, svih ovih godina predstavljao jedan od važnih stubova makroekonomske stabilnosti Srbije, a to je pogotovo slučaj u poslednje vreme kada je, zbog svetske ekonomske krize, priliv stranog kapitala u zemlju ograničen.
Naime, za razliku od većine drugih dijaspora koje su u uslovima globalne recesije kući poslednjih godina slale manje para, srpska dijaspora je prošle godine imala za 10 odsto veći transfer novca u Srbiju u odnosu na ranije periode. Inače, transferi novčanih doznaka od 2000. do 2008. godine činili su 13,7 odsto srpskog bruto domaćeg proizvoda i učešće tog novca u BDP-u je 2,5 puta veće od učešća stranih direktnih investicija.
U Ministarstvu za dijasporu kažu da će pokušati da deo tog pozamašnog kapitala preusmere u investicije, pa su izradili elektronski katalog investicionih potencijala koji nudi 193 projekta u 68 opština i gradova Srbije u cilju ohrabrivanja poslovnih ljudi našeg porekla da posluju i razvijaju biznis u matici. Najveći deo ovih investicionih projekata, 40,6 odsto, odnosi se na mogućnost ulaganja u postojeće ili nove kapacitete u turizmu, 20,3 procenata na ulaganje u industrijske zone, 18,7 odsto u infrastrukturu, 9,3 odsto se tiče ekologije, a 10,3 odsto su projekti u oblasti agrara i proizvodnji zdrave hrane.
– Poruka države Srbije investitorima iz dijaspore je jasna: Srbija se menja na bolje, nudimo vam konkretne projekte i mogućnost da zaradite i indirektno podstaknete privredni razvoj Srbije – kažu u Ministarstvu za dijasporu.
Ipak, čini se da je i samom ministru Srećkoviću jasno da se investitori iz dijaspore, baš kao i svi ostali strani ulagači, suočavaju s brojnim poteškoćama u Srbiji i da su najveći problemi neažurna administracija, administrativne prepreke na različitim nivoima i sporost u rešavanju zahteva. On kaže da je Vlada kao svoju obavezu prihvatila ne samo skraćivanje birokratskih procedura za otpočinjanje i razvoj biznisa, već i reformu ekonomskog sistema, stvaranje uslova za slobodnu tržišnu utakmicu uz borbu protiv monopola i borbu protiv korupcije. Koliko će u tom poslu biti uspešna, pokazaće i dijaspora svojom voljom da ulaže ili ne ulaže u Srbiju.
Divac i IMT
Na kakvo okruženje nailaze potencijalni investitori u Srbiji, pokazuje slučaj valjda najpoznatijeg srpskog gastarbajtera Vlada Divca koji je ovih dana ispričao kako je prošao kada je, neposredno posle 5. oktobra, u Srbiju doveo grupu potencijalnih američkih investitora da vide mogućnosti za razvijanje biznisa. Doveo sam američke investitore, međutim, čujem da moram prvo da se obratim činovniku za IMT. Stanem, pa razmišljam, zašto njemu, kad ovi moji nemaju nikakve veze s proizvodnjom traktora? Objašnjavaju oni meni to, ali ja kao da sam pao s Marsa. Ništa ne razumem, dok mi nisu rekli da je IMT skraćenica za ima li mene tu. E, kad je tako, pokupim ja ove investitore i kažem: ’ajmo nazad, potražite vi neku drugu lokaciju za biznis, ispričao je Divac. Slavni košarkaš ništa bolje nije prošao ni nekoliko godina kasnije kada je za svoje pare pokušao da kupi dve poznate srpske kompanije. Zbog ’Novosti’ sam pretnje dobijao ja, a zbog ’Knjaza Miloša’ pretnje su stizale do mojih prijatelja koji su učestvovali u poslu i pomagali mi da kupim poznatu firmu, navodi Divac.
