– Mi Srbi smo baksuzi. Večito radimo za druge, dok njima padaju pare s neba bez ikakvog truda – kaže Ivan (27), koji je radio mesec dana u Kataru. Otišao je tamo vođen pričama o „obećanoj zemlji“, vratio se sa 6.000 evra na računu, ali više nego razočaran.
Nafta i gas učinili su Katar najbogatijom zemljom na svetu. Prema podacima CIA, otprilike 14 odsto domaćinstava u Kataru su dolarski milioneri, a nezaposlenost je svega 0,1 odsto. Ne postoji porez – ne plaćaju ga ni stranci. Upravo zato, naši ljudi biraju odlazak u Katar, kako bi brzo zaradili brdo para.
Pre manje od jednog veka, Katar je živeo u krajnjem siromaštvu, da bi danas postao lider u bogatstvu. Obrazovanje je besplatno, kao i zdravstvena zaštita. Poslovi i stanovanje su garantovani. Voda i struja su besplatni. Gledajući spolja, sve je savršeno.
– Sve to lepo zvuči, ali već posle nekoliko dana shvatio sam da sam pogrešio što sam raspakovao kofere. Tamo ti za najmanju grešku ili ako ne ispuniš njihova nerealna očekivanja, samo uruče kartu za povratak kući – priseća se svog iskustva Beograđanin.
Kaže da nije bitno da li tamo odete kao konobar, fitnes instruktor, sportista ili menadžer hotela.
– Svima su dostupni isti uslovi. Saune, bazeni, masaže, teretane, skupa hrana… ništa nije problem. Imaju previše para i ponašaju se bahato jer mogu sve da kupe, naročito radnu snagu.
– Da mi imamo takve uslove u Srbiji, niko ne bi mogao da nas pobedi ni u čemu. Imaju novac, ali ne i znanje i sposobnost. Zato unajmljuju nas. Mi Srbi smo baksuzi. Večito radimo za druge, dok njima padaju pare s neba bez ikakvog truda – dodaje Ivan.
– Više nego u bilo kojoj drugoj državi, sve se vrti oko para. U mom slučaju, nakon prvog radnog dana, dok sam se još upoznavao sa poslom, nisu bili prezadovoljni i samo su me obavestili da mi je kupljena karta za povratak.
– Iznenadilo me jer sam u Srbiji dao otkaz, ostavio sve da bih došao u Katar. A oni „seku“ ljude bez razmišljanja – iskren je Ivan.
Baš zbog toga, Srbi se među sobom u Kataru šale da su im torbe uvek spakovane, a oni spremni za pokret.
Dodaje da je čuo mnogo takvih priča, da su ljudi dolazili i ostajali samo po nekoliko dana. On je imao sreće, pa je ostao ceo mesec i zaradio bar nešto. Najgore je sportistima koji na svakoj utakmici moraju da daju po pet golova, inače pakuju kofere.
– Imao sam utisak da su oni nezadovoljni zbog života koji trenutno vode. Novac je u njihovu zemlju privukao ljude iz celog sveta, promenio im način življenja, a svi znamo koliko su te države zatvorene.
– I sad kao da nam se svete takvim ponašanjem, a sami su nas tražili. Zato se igraju sa ljudima i menjaju ih kao na traci – kaže Beograđanin.
Po povratku u Beograd, trebalo mu je vremena da povrati život i kaže da nije siguran da bi se ponovo usudio na takvu odluku.
– Kada su me prijatelji pitali da li da i oni idu, svima sam rekao da mogu da se upuste u to samo ako imaju jak želudac. Pare se potroše brzo, ali osećaj da te neko tretirao kao đubre, isparava mnogo sporije – zaključuje.
https://www.alo.rs/vesti/drustvo/tretirali-su-me-kao-dubre-mi-srbi-smo-baksuzi-vecito-radimo-za-druge-dok-njima-padaju-pare-s-neba/197077/vest
https://www.alo.rs/vesti/drustvo/tretirali-su-me-kao-dubre-mi-srbi-smo-baksuzi-vecito-radimo-za-druge-dok-njima-padaju-pare-s-neba/197077/vest
