Partijska država

Partijska država

Nemaš knjižicu, nema fotelje

„Podela plena” ne završava podelom mesta u državnoj upravi već partije svoje ljude postavljaju i u diplomatiji javnim i komunalnim preduzećima, institutima, agencijama, fondovima, zdravstvu…

Kada su sredinom juna postavljeni novi direktori u 27 zdravstvenih ustanova u Beogradu prva reakcija i zaposlenih u zdravstvu, kao i opozicije u gradskoj skupštini bila je da je kriterijum za njihovo imenovanje bila partijska pripadnost, odnosno povezanost bilo sa Demokratskom strankom, bilo sa Demokratskom strankom Srbije, koje su na vlasti u glavnom gradu. Slične su reakcije i u drugim opštinama i gradovima po Srbiji, gde su u toku konkursi za izbor novih čelnih ljudi u domovima zdravlja i kliničkim centrima, koji su od ove godine ponovo u nadležnosti lokalne samouprave.

U Novom Sadu je, na primer, kako su o tome već pisale novine, vladajuća većina, koju čine Srpska radikalna stranka, Socijalistička partija Srbije i „otcepljeni deo” Demokratske stranke Srbije, posle prelaska nekoliko zdravstvenih ustanova u nadležnost grada, postavila svoje kandidate za v.d. direktore, a konkurs za izbor novih rukovodilaca očekuje se tokom leta.

U glavnom gradu Vojvodine, takođe, vladajuće stranke, koje su između sebe podelile i javna preduzeća, ignorišu prethodnu praksu da predsednici upravnih odbora javnih preduzeća (i institucija) i predsednici nadzornih odbora moraju biti iz različitih partija, čime je bilo omogućeno uspostavljanje elementarne interne kontrole. Sada su i predsednici upravnih odbora i predsednici nadzornih odbora iz iste partije. Tako su, na primer, kadrove za rukovodstvo Zavoda za izgradnju grada dali radikali (Igor Mirović, direktor, Dušan Madžarac, predsednik Upravnog odbora), socijalisti gazduju javnim preduzećem „Put” (Dušan Vidačić, direktor, Blažo Vujević, predsednik UO i Predrag Šparavalo, predsednik Nadzornog odbora), dok su u Novosadskim toplanama i direktor (Svetozar Maletić), i predsednici Upravnog (Ljubica Ivković) i Nadzornog odbora (Dušan Kondić) kadrovi odbačenih deesesovaca.

Ovo su samo najnoviji primeri koji se mogu iskoristiti za odbranu teze da je Srbija i sada, baš kao što je bila i prethodnih decenija, partijska država – u kojoj se do bilo kakvog položaja u državnoj službi teško može doći bez bliskih veza sa vladajućim strukturama.

Nekada se zbog toga „izigrava” i zakon, kao što je recimo slučaj sa poslednjim postavljenjima pomoćnika ministara, koji bi trebalo da su nestranački profesionalci. Zakonom o državnim službenicima, koji je na snagu stupio 1. jula 2006. godine, predviđeno je, naime, da politički deo svakog ministarstva čine samo ministar, državni sekretar i do tri savetnika koje ministar može da dovede. Svi ostali zaposleni su državni službenici čiji status ne zavisi od političkih promena u zemlji (pomoćnici ministra, sekretar ministarstva, načelnici odeljenja). Kada je ovaj zakon usvajan u skupštini je rečeno upravo da je njegova suština depolitizacija i profesionalizacija državne uprave, a jedan od načina da se to postigne jeste i, recimo, biranje pomoćnika ministara na javnom konkursu, sa mandatom od pet godina, što je godinu dana duže od mandata ministra. Ti konkursi trebalo je da budu završeni do 1. jula ove godine i parlament upravo raspravlja o zakonu kojim se taj rok produžava, uz obrazloženje da nova vlada nije imala vremena da sprovede konkurs.

U međuvremenu je, međutim, deo ministara predložio, a vlada postavila pomoćnike po starom zakonu. Kako je gotovo izvesno da će oni samo biti zvanično ponovo izabrani i na konkursu, već sada je jasno da od željene depolitizacije neće biti ništa. Na mesta pomoćnika listom su postavljeni stranački kadrovi. Evo samo nekoliko primera: Stojan Arizanović (G17 plus) pomoćnik ministra ekonomije i regionalnog razvoja – sektor turističke inspekcije, Bojan Dimitrijević (DS) pomoćnik ministra odbrane – sektor za ljudske resurse, Vuko Antonijević (DSS) pomoćnik ministra za Kosovo i Metohiju – predsednik koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju, Milan Moković (NS) pomoćnik ministra za infrastrukturu – sektor za vazdušni saobraćaj.

Sagovornik „Politike”, doskora blizak vrhu srpske vlasti, koji je dobro upućen u sistem po kojem se biraju kadrovi, tvrdi da se partije gotovo nadmeću u tome ko će bolje i više da nagradi nekom funkcijom svoje članove ili simpatizere da bi ih još više vezali uz sebe. Postavljanjem svojih kadrova, bez obzira na to da li je reč o članovima stranaka ili osobama bliskim partijama, stranke zapravo kontrolišu najveći deo finansijskih tokova u zemlji. I u svemu tome ne postoje velike razmirice među partijama, jer, kako tvrdi naš sagovornik, među njima postoji neka vrsta džentlmenskog dogovora da u paketu sa ministarstvom idu i rukovodeća mesta u najvećim resornim javnim preduzećima.

Posao oko podele direktorskih i mesta u upravnim odborima, inače, u novoj vladi još nije završen. I dok će direktorske fotelje najverovatnije biti popunjene po principu „kome ministarstvo, njemu i direktor”, pri podeli mesta u upravnim odborima najverovatnije će se držati principa 50:30:20. To znači da bi DS-u pripala polovina mesta, DSS-u, na čijoj bi se kvoti našao i NS, 30 odsto mesta, a G17 plus 20 odsto.

Ukoliko bi pri takvoj raspodeli funkcija, osim partijske pripadnosti u obzir bili uzeti i neki drugi, pre svega profesionalni kriterijumi, prema mišljenju Nemanje Nenadića, programskog direktora Transparentnosti Srbija, situacija i ne bi bila toliko loša. „nema, međutim, garancija da će tako i da bude”, kaže Nenadić.

Jedan od načina za zadovoljavanje apetita partijskih kadrova jeste i uvođenje novih funkcija kako gubitak stare fotelje ne bi značio i udaljavanje od vlasti. Tako je, na primer, posle formiranja nove vlade mesto šefa kancelarije za saradnju sa medijima pripalo DS-u, pa je njen dotadašnji šef Srđan đurić postao savetnik za medije premijera Vojislava Koštunice.

Gužve je bilo i u skupštini gde su na mesto sekretara pretendovale i DS i DSS. Izlaz iz pat pozicije, jer nijedna strana nije želela da popusti, nađen je u tome da mesto sekretara pripadne DS-u (Tamara Stojčević), ali da se poveća broja zamenika sekretara da bi bila uslišena želja DSS-a da dosadašnji sekretar parlamenta Marko Danilović ostane u skupštinskom sekretarijatu. Mesto drugog zamenika sekretara pripalo je demokratama i na njemu je Miloš Todorović.

„Podela plena”, međutim, ne završava se samo podelom mesta u državnoj upravi već partije svoje ljude postavljaju i u diplomatiji, javnim i komunalnim preduzećima, institutima, agencijama, fondovima, zdravstvu, socijalnim i kulturnim centrima, studentskim domovima, veterinarskim stanicama, školama, pozorištima, bolnicama, zatvorima, službama za održavanje spomenika i memorijalnih parkova…

U Srbiji, naime, raspodelu političke moći i dalje prati i podela uticaja u ekonomskoj i socijalnoj sferi društva, zbog čega su, prema rečima Zorana Stojiljkovića, profesora na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, česte situacije da se ni do običnog radnog mesta u državnim institucijama ne može doći bez partijske knjižice, a kamoli do direktorskog ili do mesta u upravnom odboru.

– u Srbiji je formiran politički kartel. Stranke funkcionišu po principu preduzeća za uzajamno osiguranje – kaže Stojiljković i navodi da su u taj sistem uvučene sve parlamentarne stranke, bez obzira da li su one vladajuće ili opozicione. To praktično znači da može samo da se, u zavisnosti od izbornih rezultata, menja broj pozicija koje stranci pripadaju, ali je uvek izvesno da će svako dobiti svoj deo kolača.

Prema rečima Vinka đurića, direktor agencije „Ipres”, i u svim drugim državama partije utiču na kadriranje, ali se tamo dolaskom nove vlade menja samo najuži vrh vlasti, politički deo državnog aparata, dok se u Srbiji posle izbora nove vlade na udaru nađe i veliki broj profesionalaca zaposlenih u državnom aparatu.

– U tradicionalnim demokratskim sistemima taj osnovni aparat u državnim institucijama je profesionalni, godinama i operativno radi i zato institucije sistema funkcionišu. Ovde kod nas posle izbora ceo aparat se menja pa prođe dosta vremena dok se novi ljudi uhodaju, vide kakva je situacija i zato se oseća da nešto ne funkcioniše u državi – kaže đurić.

U inostranstvu se, ipak, kako to objašnjava Zoran Stojiljković, pri postavljanju ljudi na određene funkcije, osim po partijskoj pripadnosti, vodi računa i o određenim profesionalnim kriterijumima, pa ne može da se desi da dojučerašnji šef zemljoradničke zadruge bude direktor javnog servisa ili da sedi u upravnom odboru državne naftne kompanije.

A upravo se nešto slično dogodilo krajem 2005. godine, kada je u UO JP „Transnafta”, koje je nastalo restrukturisanjem Naftne industrije Srbije, postavljen Mika Vlaović (DSS), zemljoradnik sa završenom osnovnom školom.

Sličan je i slučaj „rotacije ministara” iz prethodne vlade na druge ministarske pozicije koje sa prethodnim nemaju nikakve veze. Tako je Radomir Naumov energetiku zamenio verama, Aleksandar Popović nauku energetikom, Zoran Lončar lokalnu samoupravu prosvetom, a bivši pomoćnik ministra odbrane Snežana Marković-Samardžić postala je ministar sporta i omladine. Treba podsetiti da je i sadašnji predsednik Srbije Boris Tadić svojevremeno u federalnoj vladi bio najpre ministar telekomunikacija, a potom odbrane.

Ne bi, ipak, bilo pravedno oceniti da se u Srbiji ništa nije promenilo od vremena komunizma. Zoran Stojiljković podseća da je u to doba narodu praktično nametana politička i društvena elita iz redova jedne partije. Danas, međutim, građani mogu da biraju među strankama na izbornom tržištu.
– Juriš na vlast je, međutim, ostao isti – zaključuje Stojiljković.

————————————————————————–

Vertikalna podela

Do sličnog zaključka kao i Zoran Stojiljković došla i Vesna Pešić, poslanica Liberalno-demokratske partije, u svom istraživanju „Partijska država kao uzrok korupcije u Srbiji” (objavljeno marta 2007.). Ona navodi da je „interesna povezanost drugo ime za sveopštu politizaciju institucija, čija manjkavost omogućava nesmetanu trgovinu moći i novca”.

Vesna Pešić podseća i da je u prethodnoj vladi Vojislava Koštunice uvedena podela vlasti po vertikali tako što jedna stranka upravlja nad jednim delom vlasti u celini. Pod „ekskluzivnu kontrolu” jedne stranke podvode se sve institucije, imovina i postavljenja koja spadaju u određenu oblast upravljanja (finansije, policija, zdravstvo itd.).

– Svakoj partiji u vladajućoj koaliciji data je kontrola nad delom vlasti bez ikakve kontrole kao da je njen isključivi privatni posed. „Vertikalna podela” vlasti koju je uvela Koštuničina vlada eliminisala je uzajamnu kontrolu koalicionih partnera koja je karakterisala đinđićevu i Živkovićevu vladu – tvrdi Vesna Pešić.

činjenica jeste da u đinđićevoj i Živkovićevoj vladi ministri i njihovi pomoćnici često nisu pripadali istim strankama, ali su, ipak, postavljani po partijskoj liniji, jer se znalo kojoj stranci pripada koje mesto. Mnogo je, takođe, i onih koji su pre šest godina sumnjali da je i sama Vesna Pešić za ambasadora SR Jugoslavije u Meksiku postavljena ne zahvaljujući velikom iskustvu u diplomatiji nego tome što je bila dugogodišnji opozicioni lider.

Komentari posetilaca sajta Politika on line www.politika.co.yu
milan toda (milantoda@yahoo.com), 06.07.2007, 20:14
Zaista danas partijska knjizica vredi vise od bilo koje diplome i radnog iskustva pa cak i od diplome doktora nauka ! Cak ta partijska knjizica dobro sluzi i da se eventualni konkurent bez knjizice spreci i da se dalje usavrsava?! Nemoguce zvuci, ali istinito. Gde ste komunisti tek cemo se pitati?! KOMUNISTA BGD

krle (), 05.07.2007, 22:20
Ovdje u hrvatskoj je isto.Stavise, cak ni malo bolje radno mjesto ne ide bez knjizice HDZ ili poznanstva visokih HDZ duznosnika. Ili neke desnicarske stranke.Ova knjizica ima svakako vecu vrijednost od diplome faksa.

Preko stranke do profesionalca

Zoran Krasić (SRS) govorio je o drugoj vrsti zapošljavanja, opet, po njemu, po nekoj vrsti partijske podobnosti. On je naveo zaključivanje ugovora između Narodne skupštine Srbije, koji je neko potpisao prošle godine, a po tom ugovoru vlada Nemačke odobrila je 50.000 evra za aktivnosti u skupštini, pa se tu „navodi opravdanost projekta, korisnici, ciljevi i – zapošljavanje”. Krasić je naveo da svi koji, po ovom projektu, dođu da rade u parlament, kasnije zasnivaju radni odnos na neodređeno vreme. Krasić je navodio i neke druge ugovore i dodao da bi bilo zanimljivo dobiti prikaz zapošljavanja u službama državne uprave od 25. januara 2001. godine, pa da vidimo „koliko je ljudi zaposleno, pa ćemo mi da tražimo po imenima i prezimenima da vidimo iz koje su stranke, koji ogranak, koja frakcija, a važna je bila samo partijska knjižica”.
M. čekerevac