GOST VESTI: SNEŽANA MILKOVIć, UNUKA POGLAVARA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE
• Deci je uvek donosio bombone, ali svakog bi darivao samo sa po jednom. Kad bismo negodovali rekao bi: „Dosta vam je po jedna bombona, da se ne prejedete“, seća se Snežana
Patrijarh srpski gospodin Pavle (Gojko Stojčević) napuniće sutra 95 godina. Iako ne mari za rođendane, uvek podsećajući da pravoslavni vernici slave samo rođenje Gospoda Isusa Hrista, Presvete Bogorodice i svetog Jovana Krstitelja, a Srbi i krsnu slavu, patrijarhova najbliža rodbina organizovaće i ove godine skromno posluženje u apartmanu Vojnomedicinske akademije u Beogradu, gde je poglavar Srpske pravoslavne crkve zbrinut od novembra 2007.
– Deda nije nikad slavio rođendan i ne smatra da je dan rođenja važan datum. Mi koji smo u njegovoj blizini skrenemo mu pažnju i eventualno organizujemo malu svečanost, a da bi nama ugodio on se ne protivi – priča za „Vesti“ Snežana Milković, unuka patrijarhovog rođenog brata Dušana, jer patrijarh kao monah nema svog potomstva pa su mu najbliži srodnici bratovljevi potomci.
Prošle godine Snežana mu je napravila posni kolač, pošto je 11. septembra praznik posvećen Usekovanju glave svetog Jovana Preteče i postan je dan.
I danas uvek pita za rodbinu
Patrijarhova sinovica Dragica rodila je i podizala kćer Snežanu u kući njegove sestre Agice.
– Tako sam ja sticajem okolnosti imala priliku da često srećem deda-popu, ali to ne znači da druge članove familije on manje voli, iako ih ređe viđa. Sestra i brat moje majke, tetka Nada Knežević i ujak Gojko Stojčević žive u Nemačkoj, ali deda nije propuštao priliku da se vidi sa njima kad god bi dolazili u Beograd. I sad kad mu odem u posetu, u bolnicu, pita kako za mog sina Mihaila, tako i za njih i njihove porodice- kaže gospođa Milković.
– Malo smo se počastili. Bilo je sa nama osoblje klinike koje posvećeno brine o dedi i mislim da bolju negu ne može imati. Biću sa njim i sada. Najavila sam dolazak i deda mi je rekao: „Dobrodošla i Bog te blagoslovio“ – kaže gospođa Milković.
Ona je uoči patrijarhovog 95. rođendana bila gost beogradskog dopisništva „Vesti“ da bi za naše čitaoce pričala o svom „deda-popi“, kako ga od detinjstva oslovljava, ali ne i o srpskom patrijarhu Pavlu. Napominje da nema „ni moralno ni bilo koje drugo pravo“ da govori o patrijarhu, jer o tom segmentu dedinog života ne zna gotovo ništa. Ni dok je bio episkop raško-prizrenski ni za sve ovo vreme stolovanja na tronu svetog Save nikad familiji nije govorio o crkvenim stvarima. Tako da oni nisu znali ni za njegove uspehe ni za probleme sa kojima se suočavao.
– Dilemu da li uopšte da o dedi javno govorim razrešila sam tako što sam ga pitala za dozvolu. On je rekao: „Samo nemoj da ispadne da veličaš patrijarha“, što sam shvatila kao saglasnost. Odgovorila sam mu da ne bih pričala o patrijarhu već o svom dedi, jer mislim da se do pojedinih saznanja o njegovom životu može doći samo od ljudi koji su sa njim bili u direktnom kontaktu. A ja sam imala sreću da odrastam pored njega i pamtim kako bi se, kad on dođe, običan dan pretvarao u praznični i koliko smo se radovali njegovoj poseti kad bi iz Prizrena, gde je bio episkop, dolazio u Beograd – priča naša sagovornica.
Pomoć porodice
Snežaninu majku Dragicu, ćerku patrijarhovog mlađeg brata Dušana, odgajila je u Beogradu Gojkova (Pavlova) i Dušanova sestra od tetke – Agica. Pošto je Dušan u 25. godini 1942. poginuo u partizanima, ona je prihvatila njegovu najstariju kćer isto onako kao što je mnogo godina ranije Agičina mati Senka prigrlila i podigla siročad svog brata Stevana: Gojka i Dušana. Gojko, koji je rođen 1914. imao je tada tri godine, a Dušan bio novorođenče. NJihov otac Stevan povratnik iz Amerike umro je od tuberkuloze, a mati Ana neko vreme za njim, pa su dečaci rasli uz očevu majku baku Dragu i svoju tetku Senku.
Seća se i njegove mantije koja je vijorila dok bio žurno koračao dvorišnom stazom pored koje su bile divne ruže.
– Tada nije bilo telefona i svaki dedin dolazak je bio iznenađenje. Nama, deci je posvećivao posebnu pažnju i donosio bombone, ali svakog bi darivao samo sa po jednom. Kad bismo negodovali rekao bi: „Dosta vam je po jedna bombona, da se ne prejedete“. Imao je strpljenja da priča sa nama, šalio se, bio lepo raspoložen. Nikad nas nije direktno poučavao, već je davao odgovore kroz primere iz žitija svetih, epskih pesama o čojstvu i junaštvu ili iz kineskih narodnih bajki. Kad bih postavila po tri puta jedno isto pitanje rekao bi: „Ama morska glavo čuješ li ti šta ja govorim?“ Ili: „Onaj ko ima uši da čuje“ – priseća se naša sagovornica.
Baka Agica je, nastavlja Snežana, „tada užurbano spremala đakonije, da njen devet godina mlađi brat nešto bolje pojede, jer je stalno strahovala da se slabo hrani. O velikim praznicima spremala je kolače iz njihovog detinjstva, neobičnih naziva: „kolači iz bunara“, „šapice sa medom“, „kolači od kuvanih jaja“ i poštom ih slala u prizrensku episkopiju.
Popuštao sestri
Snežana se seća da je patrijarh svoju sestru Agicu mnogo voleo i poštovao, popuštao joj u nekim beznačajnim prepirkama kada su prepričavali sećanja iz njihovog detinjstva, rečima:
„Bolje mi je da popustim nego da se sa tobom svađam“.
– Bili su to lepi trenuci, videlo se koliko su vezani jedno za drugo. Jer, deda-popu Gojka (patrijarha Pavla) i njegovog mlađeg brata Dušana oca moje majke Dragice, kad su ostali siročad bez oba roditelja, podigla je tetka Senka, sestra njihovog oca Stevana, zajedno sa svojim kćerima Agicom i Anom. Iako je baka Agica deda-popi sestra od tetke, uvek je govorio da mu je ona „više nego rođena sestra“. Štitila ga je od najranijeg detinjstva. Nekad i tako što bi u njivi, kada se deda umori, kopala njegov i svoj red, a on sedeo i naglas čitao da i ona čuje – priča naša sagovornica.
– Dešavalo se, na primer, ako baka pravi palačinke da on pojede samo po jednu, a ona onda zamota dve kao jednu računajući da deda to neće primetiti. Ipak, on uzme nož, preseče i pojede pola. Inače, njegov stav o ishrani je: „Jedem da živim, a ne živim da bih jeo“. Meso jede u malim količinama samo za Vaskrs da bi se kako on kaže „razlikovali od jeretika“. Voli bozu i krempitu, ali vodi računa da pojede i popije ono što smatra da organizmu tog trenutka treba. Nikad neće uzeti svež krastavac ili paradajz usred zime, uz obrazloženje da mu vreme nije. Vrlo se raduje kad na stolu bude raznih đakonija i uvek se zahvali domaćici „na ovako bogatoj trpezi“. Striktno, takođe, uvažava princip da hrana ne sme da se baca ni u najmanjim količinama i posle obeda uzme koricu hleba da, kako on kaže, „otare tanjir“ – priča patrijarhova unuka.
„Da je deda-popa postao srpski patrijarh“ familija je, nastavlja naša sagovornica, „saznala iz sredstava informisanja“ i nisu se obradovali.
– Niko od nas nije bio srećan. Baka je danima plakala. Plašila se da će on imati previše obaveza i da neće moći da dolazi kao ranije. Govorila je: „Neka neko drugi bude patrijarh. Meni treba brat“. Međutim, ništa se nije promenilo. Što je baka Agica bila starija, češće je dolazio i to gradskim prevozom. Posebno je dugo ostajao na Božić.
Posebna pažnja za decu
– Kako je deda-popa uvek posebnu pažnju posvećivao deci i mladima, kada bismo otišli u posetu zajedno mnogo bi više razgovarao sa mojim sinom, a njegovim praunukom Mihailom. Pošto se Mihailo od detinjstva bavi muzikom i danas je pijanista, jednom prilikom kad smo se dedi pohvalili da mu je praunuk osvojio prvu nagradu, deda me je posavetovao: „Majko povedi računa da dete ne poželi da neko drugi bude gori od njega“. Meni je to stalno bilo u glavi i mislim da sam u tome uspela. Drugom prilikom na Mihailovo pitanje kako deda u svakoj prilici zna šta treba da kaže, on mu je odgovorio: „Kad budeš imao ovoliko godina znaćeš i ti“.
Dođe posle liturgije i bude do večernjeg bogosluženja. Mi mlađi smo se posebno radovali, jer smo mu uvek bili u prvom planu. Pevali smo zajedno „Roždestvo“, „Badnjače, badnjače“ i druge praznične pesme, pitali ga šta god poželimo. A kad se vraćao u Patrijaršiju odbijao je da ga odvezemo, uvek uz duhovit komentar. Nekad bi rekao: „Lakše mi je da idem gradskim prevozom, jer pri ulasku u automobil moram da se sagnem, dok u trolejbus ulazim uspravno“. Ili: “ čuvam dobru volju za drugi put“. Odbio je da ga odvezem i kad je zbog štrajka trolejbus 21 išao do Slavije, odakle je peške morao do Patrijaršije, uz obrazloženje da je to ipak bliže nego od naše kuće. Kad bi u veoma retkim slučajevima dozvolio da ga prevezemo to je bilo da nama učini po volji – veli gospođa Milković.
Ona se rado priseća i dana kada je bila studentkinja psihologije i zadužena da svog deda-popu isprati do gradskog prevoza, te kako je morala biti spremna da uhvati korak sa dedom.
– On ide žurnim korakom, ja trčkam za njim. Teško ga je bilo pratiti, a ipak su mi to bili dragi trenuci zato što smo smo tada nasamo pričali, iako su su nas ljudi presretali da uzmu blagoslov, da prozbore koju reč sa patrijarhom. Kad se baka Agica upokojila 1997.godine nastavio je za Božić da dolazi kod mene dok ga noge nisu izdale. Pre nego što je umrla baka mi je rekla da meni ostavlja dedu Pavla da mu se nađem. Da nastavim gde je ona stala, jer je najviše volela njega, pa onda mene – završava priču Snežana Milković .
