Ako već naredne godine Srbija ne krene žestoko u strukturne reforme, naše javne finansije otići će pod led. Kratkoročne mere koje je Vlada najavila imaju određene efekte, ali oni brzo mogu da budu pojedeni, pa da nam 2014. bude ista ili još gora godina od ove, kaže za Blic prof. Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta.
Prof. Petrović objašnjava i da se već sada zna da će novac koji se u budžet naredne godine bude slio od povećanja poreza na dodatu vrednost sa osam na deset odsto i dodatnog oporezivanja plata većih od 60.000 dinara otići na garancije date Srbijagasu i Železari Smederevo.
– Na to se već računa. Godišnji dodatni prihod od višeg PDV- a biće oko 200 miliona evra, a od smanjivanja plata u javnom sektoru oko 100 miliona evra. To je ukupno baš onoliko koliko Vlada naredne godine planira da izdvoji za Srbijagas i Železaru Smederevo, otkriva prof. Petrović.
Pa zar deo paketa novih mera nije i prestanak davanja sličnih garancija javnim i državnim preduzećima?
– Ovo su ranije preuzete obaveze koje će imati efekte ne samo u 2014, već i u narednim godinama. Ostavljen je određeni prostor, ali i preuzeta obaveza da se problem sa ovim kompanijama reši do sredine naredne godine.
Trebaće nam nove uštede
Ministar finansija najavljuje teže rezove za narednu godinu. Mislite li da za to ima još prostora?
– Mislim da smo istrošili sve mogućnosti na strani prihoda. Ukoliko se odmah ne sprovedu sve najavljene reforme, moraju dodatno da se krešu rashodi, smanjuju plate i penzije i sve ostalo… I to ne bi bilo dovoljno, morale bi da se traže i neke nove uštede.
Verujete da do tada javna preduzeća zaista mogu biti očišćena od zaostalih dugova i sposobna da samostalno funkcionišu na tržištu?
– Javna preduzeća su bukvalno rasturila sistem u 2013. Ona su povukla veliki deo ogromnog deficita koji imamo u ovoj, ali koji će se prelivati i na naredne godine. Mislim tu, pre svega, na Srbijagas, Železaru i dokapitalizaciju državnih banaka.
To je već preuzeto, ranije su date garancije države na zaduživanje tih preduzeća koja ona ne mogu da vrate, a to sada dospeva na naplatu i treba plaćati iz budžeta. To vidim kao suštinski problem. Dugo to već muči naše javne finansije. Država da pare za garancije, to se potroši, daju se nove.
Nema Vlade koja nam nije najavila sređivanje stanja u javnim preduzećima i smanjenje iznosa subvencija iz budžeta. Verujete da se to sada stvarno može dogoditi?
– Sada prosto više nema prostora za odlaganje. Već naredne godine niko ne može da zna kako bi se to platilo. Deo javnih preduzeća će svakako i dalje mora da se subvencioniše, poput Železnice, ali ne za isplatu zarada. Deo tih firmi treba prodati.
To je vaš savet Vladi?
– Nema tu saveta, ovako je jednostavno neodrživo. Nema više načina da javna preduzeća ovako rade, da se politički vode, ona moraju da se korporativizuju i da, ukoliko ostaju u državnoj vlasništvu, doprinose budžetu, a ne da iz njega uzimaju. Ona su, trenutno, najveći problem koji mora da se rešava odmah.
Podržavate li stav da Telekom treba prodati samo ako unapred utvrdimo projekte gde će se novac od prodaje uložiti?
– Treba ga svakako prodati. Jasno je da treba gledati po kojoj ceni, ali sav dobijen novac mora da ide na zaustavljanje javnog duga, takva nam je fiskalna situacija.
Ne vidite prostor za ulaganje u privredu?
– Za privredu je važan poslovni ambijent i u tom smislu donošenje svih zakona koji će pospešiti ulaganja i omogućiti nova zapošljavanja. Znači, s jedne strane raditi na jačanju fiskalnih temelja kroz smanjenje javnog duga, a na drugoj zakonima omogućiti bolju privrednu aktivnost. Tu ne treba ići prečicama.
Slično verovatno onda vidite i način trošenja milijarde dolara najavljenog kredita Emirata. Ni deo tog zajma ne treba upumpati u privredu?
– Novo zaduživanje jedino ima smisla ako se refinansiraju stare obaveze pod povoljnijim uslovima. Jer, u najboljem slučaju, ukoliko se ostvari baš sve što bi sprečilo eksploziju deficita, Srbija će se tek 2017. godine zaustaviti na javnom dugu od oko 70 odsto BDP. Tek od te godine, dug ima šansu da krene silaznom putanjom.
Odloženo je i smanjenje poreza na rad, a koje je donedavno prikazivano kao ključna mera za novo zapošljavanje…
– Generalno, dobro je fiskalno rasteretiti rad, ali to mora da bude prihodno neutralno. Znači, mora da dođe do povećanja nekog drugog poreza ili prihoda. Riskantno je to raditi na brzinu, jer lako možete da skliznete u problem i napravite rupu u budžetu. Pored toga, važan je tu i red veličina. Da bi nadoknadili smanjenje opterećenje rada za trećinu, a što je bilo pominjano, na prihodnoj strani morate da napravite čuda. I, za to su potrebna mirnija vremena. Pritom, verujem da ova mera može imati neki uticaj na privredni rast, ali on svakako ne može biti spektakularan.
Pa koje su onda mere dugoročno najvažnije?
– Najveći značaj je da se sprovedu mere u strukturnom delu. Znači, urediti javna preduzeća, napraviti penzionu reformu i sprovesti produktivno zapošljavanje u javnom sektoru.
Produktivno zapošljavanje nije pominjano kao mera?
– Ta mera, istina, nije eksplicitno pominjana, ali je premijer Dačič rekao da moraju da se otpuste ljudi u javnom sektoru koji su neproduktivni. Očigledno je da treba racionalizovati javni sektor na način da na poslu ostanu oni koji su potrebni.
Koji to broj ljudi mora da napusti javni sektor?
– Ne treba licitirati brojkama, ali je važno da uskoro dođe do smanjenja zaposlenih u javnom sektoru. Za to mora da se napravi plan i zakonski osnov. Naravno, i da sve to bude kredibilno. Ovo će prvih godina imati mali efekat na poboljšanje javnih finansija, ali će odmah pozitivno uticati na investitore, jer će oni početi da veruju da smo na putu održivih javnih finansija. Važno je i da se odmah jasno kaže i da će indeksacija za plate naredih godina biti ograničena kao za penzije. Znači, do 2016. povećanje plata, kao i penzija – jedan odsto godišnje.
Ključno sprovesti penzionu reformu
I ranije ste insistirali na penzijskoj reformi. Mislite li da su najavljeni koraci dovoljni da penzije narednih decenija budu sigurne?
– Vrlo je važno da se što pre uradi to što je najavljeno. Znači, da žene idu u penziju sa 63 godine i da to bude u potpunosti primenjeno do 2020. godine, uz uvođenje penala za ranije penzionisanje. Uz to, bitno je da se istraje i u planiranoj indeksaciji, odnosno da penzije do 2016. rastu dva puta godišnje samo po 0,5 odsto. Važno je sve to odmah staviti u zakon i osigurati da ni neka naredna vlada to ne menja. Time stvaramo prostor za normalnije prilagođavanje deficita i javnog duga.
Zašto je tako važno da se baš sada, kad nema posla, sprovodi penziona reforma u kojoj se predviđa duži radni vek za žene?
– Imamo situaciju da preko 13 odsto svega što proizvedemo ode na isplatu penzija. Održivo je da taj trošak bude oko deset odsto, što znači da za penzije dajemo milijardu evra više nego što je to za naše javne finansije održivo. Slično je i sa isplatama zarada javnom sektoru. Tu dajemo skoro 11 odsto svega što godišnje proizvedemo. Ono što je održivo i normalno za državu poput naše jeste da taj rashod bude oko osam odsto. Znači, dajemo za plate čak 700 miliona evra više nego što naš bruto domaći proizvod može da podnese.
