Dragutin Janošević iz Bobova kod Svilajnca pravi je domaćin. Sagradio je veliku kuću, pomoćne objekte, uzgaja stoku, raspolaže priličnim imanjem. Sve to, kaže, ne bi imao da sa suprugom Dušankom, koja je preminula pre tri godine, nije bio na privremenom radu u inostranstvu pune 42 godine.
Daleke 1973. godine otišli su u Beč. Mislili su da ostanu nekoliko godina, da zarade malo i vrate se u zavičaj. Međutim, pošto su odlično zarađivali, ubrzo su se predomislili i rešili da radni vek provedu u inostranstvu. Vratili su se pre nepune četiri godine.
– U početku je bilo teško, jer nismo znali jezik. Posle je sve bilo lakše. U Beču smo bili pet godina, a onda smo se preselili u Švajcarsku. Dvadesetak godina radio sam kao konobar, a onda sam se zaposlio u drvnoj industriji. Malo sam se namučio dok nisam savladao rad za mašinama i na kompjuteru. Dušanka je radila u staračkom domu u kome smo i stanovali – kaže Dragutin.
On dodaje da su njegovi bili siromašni i da nisu imali mogućnosti da ga školuju, pa je mogao samo da ostane na skromnom imanju. Zato je bolju budućnost i tražio van Srbije, čak i pored toga što je njegov otac bio protiv.
– Dičim se što smo otišli. Nikad se nismo pokajali zbog te odluke. Da nije bilo inostranstva, ne znam kako bismo živeli. Nebrojeno puta smo razmišljali o tome. Bilo bi, gotovo, kao u Rumuniji za vreme Čaušeska. Srećom, Tito je omogućio svakom da ima pasoš i da ode iz zemlje ako to želi – iskren je naš sagovornik.
Njegova i Dušankina mlađa kćerka Biljana u kantonu Cug u Švajcarskoj živi sa mužem Radišom Đorđevićem, ćerkom Monikom i sinom Darkom. Starija ćerka Žaklina udata je za Gorana Jovića i živi u Bobovu. Sa njima su Žaklinine kćerke Suza i Emina, i Goranovi sinovi Miloš i Bojan, dok je kćerka Sanela udata za Olivera Jovanovića.
– Bilo bi bolje da su i Žaklina i Goran otišli u Švajcarsku, jer bi i njihova deca bila tamo. Sada ne mogu da odu, jer nemaju papire. Eto, deca su pozavršavala škole, a ne mogu da nađu posao. Suza i Emina su morale da otvore salon lepote da bi imale šta da rade. Ali, sela nam ostaju bez omladine, jer odlazi ko god može – dodaje Dragutin.
Iz njive u etar
Žaklina je u Švajcarskoj bila godinu dana, ali je zbog dece, bake i deke morala da se vrati u zavičaj. Srećom, ona i Goran su se snašli. Nije ih, kažu, bilo sramota ni da rade u poljoprivredi. Žaklinini roditelji su im potom pomogli da kupe opremu i otvore regionalnu Radio stanicu Mig, koja uspešno radi već 19 godina. Ne samo što je jedina koja je opstala od pet radio stanica, koliko ih je bilo u selu, već je jedna od retkih u selu koja ostvaruje zavidan godišnji promet.
Чланак Pečalba draga kao zavičaj се појављује прво на Vesti online.
