Već tri meseca smo se uporno suprotstavljali hladnoći i snežnoj vejavici, ali bezuspešno. Najzad smo izgubili svaku nadu da će oluja popustiti i da će život u kampu za drvoseče postati snošljiviji.
Svakog jutra smo ustajali namršteni, navlačili mrzovoljno zimsku opremu, zašniravali duboke čizme postavljene debelim filcom, nabijali vunene kape, proveravali da li smo zakopčani, da li su nam rukavice u džepu, kapuljače zategnute. Znali smo da nas napolju očekuje mećava koju moramo izdržati i ovog dana.
Na našim neobrijanim licima, ogrubelim od vetra, odudarao je neprirodno ukočen izraz ravnodušnosti. Govorili smo bezvoljno, s naporom. Ponekad bi se čule teške psovke na račun nevremena ili kompanije, ali i one su bivale sve ređe. Nikom nije bilo do govora, sve nas je brinulo jedno – dokle će se izdržati?
Znali smo da kompanija plaća samo za urađeno, a da će nam svaki izgubljeni sat biti odbijen na kraju meseca. Kome to nije odgovaralo, mogao je da napusti gradilište o svom trošku. S hladnim vremenom kamp se smanjivao, mnogi su ga napuštali. Ostali su samo oni koji nisu imali kud, kojima je kamp bio jedino utočište.
Vođa grupe nas odmeri netremice i upita strogo: “Spremni?” Navukli smo kapuljače. On oprezno gurnu vrata barake, ispitujući jačinu vetra. Snažan nalet ga zaustavi. Za trenutak sačeka, dok vetar ne popusti, onda snažno gurnu vrata. Iskoristili smo kratak predah vetra i brzo istrčali napolje.
Učinilo mi se kao da sam odjednom uskočio u snežno uskovitlano more, čije me belilo potpuno zaslepi. Usta su mi se sušila, grlo peklo, u grudima sam osećao oštar bol. Učinilo mi se da više ne dišem, već gutam plamen. Brzo sam šakom prekrio usta. Vetar je probijao kroz odeću, telo se grčilo pod naletom snežnog, ledenog vazduha. Povio sam se unapred, hteo sam da jauknem.
Sačekali smo dok poslednji ne zatvori vrata barake, a onda smo kao jato izgubljenih pingvina krenuli jedan za drugim kroz snežnu mećavu. Do gradilišta se išlo uvek istim pravcem, protiv vetra. Vetar nas je nemilosrdno šibao po licu, štipao za nos, za oči, prisiljavao nas da zastajemo, da se zanosimo u stranu da bismo ga izbegli. Ali uzalud! On je udarao baš tamo gde nismo bili zaštićeni. Mi smo za njega predstavljali obične igračke kojima se suludo poigravao.
To “poigravanje” vetra, u početku, bilo mi je zabavno, čak sam pokušavao da mu se oduprem, da mu doskočim, da ga ne shvatam ozbiljno. čudilo me je, kada bi neko od iskusnih radnika, zabrinuto gledao u nisko sivo nebo i opominjao nas da najgore tek dolazi.
Bio sam spreman na sve. Ujutru sam jedva čekao da navučem svoju novu zimsku opremu, za koju sam, pred polazak na sever, dao poslednji dolar. Tada mi je izgledala vrlo skupa, međutim, nisam se pokajao. Sada sam ostavljao utisak iskusnog radnika koji zna šta je to – kanadska mećava.
“Kompanija računa na dobrog radnika! Ovde se može zaraditi!” ponavljao bi nam vođa grupe, posle nekoliko flaša piva što su mu drugi plaćali, i lupao rukom o sto. On me je zasmejavao. Podsećao me je na mog prijatelja, iz Vankuvera, svojim neprekidnim savetima:
“Trebalo bi već jednom da se smiriš, da nađeš stalan posao i da se držiš njega, a ne ovako!”
“Život brzo prolazi!” opominjala me je njegova žena. “Pitaće te starost, gde ti je bila mladost!”
“Daaa, samo ako je budemo dočekali”, našalio bih se.
Ona me je gledala sumnjičavo i vrtela glavom kao da hoće da kaže: “Ti hoćeš da budeš drukčiji od nas…, ne, neee, nećeš ti biti drukčiji, nećeš se ti razlikovati od nas! Živećeš u istom strahu, sa istim sumnjama, a tvoja želja da budeš srećan nikada se neće ostvariti.”
Vetar me snažno ošinu po licu, oči mi se napuniše snegom. Zastao sam, mehanički se okrenuo u stranu. Oči su me pekle. Nisam video kuda idem od suza.
“Samo da nije ovog prokletog vetra!” stezao sam zube i ponavljao.
Odjednom, sve mi se učini besmislenim, suludim. Znao sam da ćemo se i sada s mukom probiti do gradilišta, da ćemo pokušati lopatama da razgrnemo sneg, da će nas mećava stalno zatrpavati, da ćemo se, najzad, iskupiti i odlučiti da se vratimo, istim putem, u kamp.
“Kučkin sin!” psovao je vođa grupe. “Ne popušta! Moramo natrag. Videćemo kasnije.”
I tako, danima smo se besmisleno suprotstavljali stihiji. Vetar nas je iscrpljivao, zamarao nas je sve više. Tek sada sam shvatio da smo se mi, ustvari, uhvatili u koštac sa surovim neprijateljem, koga ja do tada nisam poznavao. On je iz mene crpio i poslednji delić snage.
Noću mi je bilo najteže! Noću se vetar pretvarao u ogromno čudovište, u ranjenu zver. Uzalud sam navlačio prekrivač preko glave i zaricao se da ne slušam stravično zavijanje vetra, koje bi počelo negde vrlo daleko, u početku neodlučno, otegnuto, a onda se približavalo i uz veliki tresak, razbijalo o zidove i prozore barake, preteći da nas zbriše sa zemlje! Zatim bi se sve umirilo. Odjednom bi nastala potpuna tišina, ali samo za trenutak! Onda bi ponovo, u daljini, otpočinjalo promuklo zavijanje koje me je dovodilo do ludila.
Ujutru sam ustajao potpuno iscrpljen. U glavi sam osećao veliku prazninu, činilo mi se kao da sam čitavu noć proveo na uzburkanom moru.
Samo da nije prokletog vetra. Stiskao sam zube i upinjao se da ne zaostanem. Zastao sam i pogledao napred. Na čelu je bio vođa grupe. Koračao je uspravno, ne štiteći se od naleta vetra. Ovog puta je bio zakopčan. Inače bi se raskopčao ili bi zbacio kapuljaču da pokaže kako njemu vetar ne smeta, kako on može sve.
Uveče je sedeo u kantini razdrljen, sav zajapuren od piva, i hvalio se svojim “ratovanjima” po Evropi, udarajući snažno o vlažan sto pokriven flašama piva, a njegov promukao, rapav glas, nadjačavao je sve.
“Onda je Amerika bila Amerika! Onda je dolar bio novac!” ponavljao je s oduševljenjem. Radnici su mu bučno odobravali i odmah naručivali novu turu piva. Podsećao me je na junake iz jeftinih američkih filmova u kojima su Amerikanci uvek neustrašivi, uvek nepobedivi. Takvih filmova čovek se brzo zasiti. Dovoljno je da ih vidi jednom.
U stopu za njim, koračao je njegov “burazer”. O njemu su pričali da je sklon piću, sklon tuči, da je čitav život proveo po kampovima, da sav novac što zaradi, potroši odmah na kocku i na žene. Kada se nije radilo, vođa grupe je dolazio u njegovu sobu i tu bi pijančili po čitavu noć. Ispod njegovog kreveta, virile su kutije s pivskim flašama, a iznad kreveta čitav zid je bio izlepljen slikama golih žena iz raznih pornografskih časopisa, sve do plafona. Posle pijančenja, ležao bi ceo dan u krevetu, samo u gaćama i nastavljao da pije. Izgledao je vrlo smešno, kao da je upravo sišao sa slika, izlepljenih po zidu.
Pored toga, bio je vrlo razmetljiv. Pred svima je hteo da pokaže kako on zna svaki posao, kako on poznaje svako gradilište na severu gde se plaća dobro. O radnicima je govorio s potcenjivanjem, nazivao ih “kurvinim sinovima”. Na neke bi se često izderao. Ja sam ga izbegavao. Smetalo mi je što se pravio važan, što je izigravao “kompanijskog” čoveka.
Vetar me ponovo ošinu po licu, oči mi se ponovo napuniše snegom. Stao sam. Osećao sam veliku malaksalost. U meni se ugasio čak i onaj prkos kojim sam se suprotstavljao mećavi.
U toku dana vreme se smirilo. Vetar je potpuno prestao. Nebo se izvedrilo, dobilo, odjednom, divnu plavu boju. To duboko plavetnilo me je iznenadilo. Podigao sam glavu i pogledao oko sebe. Svud, naokolo je vladao savršen mir, beskrajna tišina. Pred mojim očima, ukazao se veličanstven prizor. Nisam mogao da poverujem! U prvi mah, učini mi se da nisam na zemlji, da ne stojim na čvrstom tlu, već da lebdim između plavog neba i savršeno belog snega.
Ponegde, iznad oštrih glečerskih vrhova, koji su se tajanstveno blistali u daljini, lagano su se podizali nežni pramenovi oblaka i svečano promicali kao zastave neke velike vojske. Ti nežni pramenovi su bili jedini znak života nepreglednog ledenog prostranstva.
Stajao sam zadivljen pred ogromnim, nepoznatim svetom! On mi je izgledao toliko nestvaran, toliko neverovatan, ali, u isti mah, bio mi je veoma blizak, veoma drag!
Šum u mojoj glavi je prestao, misli su mi postale jasne. U meni se lagano budila nova snaga. Posle dugo vremena, vrlo sam se obradovao. Dohvatio sam lopatu i počeo snažno da razgrćem sneg.
Pred veče, vreme se ponovo pogoršalo, nebo se natmurilo, a vetar je započinjao svoju poznatu obešenjačku igru. Pokupili smo alat i krenuli natrag.
Veliki autobus “ALASKA LINER L.T.D.” bio je poluprazan. Ravnomerno brujanje motora delovalo je monotono, uspavljivalo me je. Zatvorio sam oči. Pokušao sam da ne mislim. Hteo sam da zaspim, ali u meni se nešto bunilo, mučilo me je. Tinjalo je skriveno nezadovoljstvo. Znao sam da me sada u Vankuveru očekuju jeftini hoteli, trka za bilo kakvim poslom. čekao me je i moj prijatelj, koji će, kada bude video da sam opet napustio posao, nemoćno odmahnuti rukom. Njegova žena će me odmeriti podsmešljivim pogledom, od koga sam gubio svaku nadu. Spustio sam sedište i zaspao.
