AKO VI ZAćUTITE, KAMENjE ćE PROGOVORITI
Ova ozbiljna i dušespasonosna reč upućena je svima koji se priznaju Hristovim učenicima, a posebno je obavezujuća za one koji su se posvetili na službu Bogu i narodu Božjem, ali je namenjena i svima koje zanima pravoslavna kultura duha. Pred nama je zbornik, knjiga-svedok. Na njenim stranicama sabrano je nešto od mnoge napisane i izgovorene reči jeromonaha Ilariona đurice, namesnika manastira Venč, zadužbine despota đurđa Brankovića na Venčacu kod Aranđelovca.
Reč Božja našla je plodno staničte u srcu i duši oca Ilariona od ranog detinjstva. Osluškujući taj Tihi glas, primio je još od svojih gimnazijskih dana ščedri blagoslov gromovite trube Božje ─ ave Justina Novog, ćelijskog. Muke i iskušenja kojima je obeležen njegov dosadašnji životni monaški put, bili su izvor isceljujuće patnje koja je pročistila, izbrusila njegov duhovni um. Istovremeno, ta trpnja je istočnik snage i radosti koja su ga ukrepile da istraje na neistraživoj stazi službe Bogu i Božjem narodu, putu filotimo ─ davanje sebe svima.
Odpočevši svoje monaško poslušanje kod svetogorskog starca, shiarhimandrita Vasilija Grolimunda u skitu Svetog Spiridona u Gajlnau u Nemačkoj (1989), u manastirima Krki (1991) i Dragović (1992-1995) u Dalmaciji, svojom sveštenomonaškom službom i Rečju ─ naročitom vrstom apostolata, hrabrio je narod u držanju svete vere i očuvanju samobitnosti. Po tom ga je ruka Božja dovela na Primorje da otkrije mirotočive mošti sveštenomučenika na prevlaci Svetog arhanđela Mihaila kod Tifta(1996). Raduju se te sveštene duče i blagosiljaju s nebesa, jer je u to vreme počelo liturgijsko proslavljanje njihovog mučeništva za Hrista i njihove do Krsta hristovog verne, raspete ljubavi. Prizvao je, zatim, srpski Zlatoust, svetitelj Nikolaj Žički, oca Ilariona da posluži i njegovoj svetinji u manastiru Lelić (2000-2002) na veliku radost pobožnog naroda valjevskog kraja. Bogodarovane talente, svoju ljubav i snagu, umnu i telesnu, neštedimice je uložio u svaki od ovih Božjih domova, neumorno radeći na duhovno-misionarskom i prosvetno-verskom polju. Samo darovite, sobom nezadovoljne i bogopozvane ličnosti, na primer tipa prepodobnog Ilariona Velikog, prepoznaju se po toj blagodatnoj energiji nemirenja sa mrtvim morem ─ pokazuju težnju i primaju Božji poziv da se sele, ako ih već ne progone. Pomerajući se, oni uvek obogaćuju novu sredinu. Prepodobni Ilarion je iz Palestine otišao u Siciliju, iz Sicilije u Dalmaciju, a upokojio se na Kipru, da bi mu svete mošti učenici preneli u Palestinu. I to je neko znamenje.
Neka od svedočenja o misionarskom trudu oca Ilariona jesu i tekstovi sabrani u ovu knjigu. čitajući ih više puta, budi se radosno osećanje da srpsko monaštvo, mada malobrojno danas, čuva i prenosi milenijumsko predanje svojih utemeljivača, počevši od onih samo Bogu znanih iz vremena 7-10 veka. Zlatno doba Nemanjića i potom u vreme obnove Pećke patrijaršije, srpsko monaštvo čvrsto je neodstupno držalo steg sa Hristovim Imenom i barjak svetog oca našeg Save. Ta vernost je skupo plaćena, najviše u toku apokaliptičnog 20.veka, kada su za vreme drugog svetskog rata i poluvekovne bezbožničke, odnosno bogoboračke vlasti, srpski narod i njegova crkva podneli nebivale žrtve, materijalne i duhovne, sve do naših dana kada je hrišćanski martirologion dopunjen imenima srpskih monaha, prepodobnog Stefana Metohijskog, Haritona Kosovskog (1999) i mnogih drugih.
U malobrojnoj družini savremenih srpskih monaha koji su sa monaškim zavetima prihvatili podvig da životom posluže Bogu i narodu, ima svoje mesto i naš otac Ilarion. Njegove besede na osobeni način daju odgovore na pitanja, stara i nova, koja postavlja bogočežnjivi ali i počastima savremenog doba zamagljen ljudski um. Ljudska duša, ranjen, rastrzana i rastočena demonskim obmanama, naći će u ovoj knjizi reč, čvrsto utemeljenu na Svetom evanđelju i svetom predanju. Onaj, pak, tragalački, ali i uzdignut, uznosit, oholi um savremenog intelektualca, ta ljubomorna kasta koja sa podozrenjem, s visoka, motri ljude u mantiji i njihovu reč, ustuknuće pred širinom jezičkih, pesničkih i bogoslovskih domašaja koji je iscrpno dosegao obrazovni rafiman oca Ilariona. Dati odgovori i duhovna rasuđivanja sročeni su na osnovu suštinskih načela pravoslavne hrišćanske vere, srpskog duhovnog nasleđa i kulture. Dobro je da su objedinjeni u ovu knjigu, postavši time dostupni čitaocima. Nekome će, verovatno, zasmetati neka od rečca i misli ovde iznetih, ali poznajući njihovog autora znam da će svakome dati potrebno razjašnjenje i potkrepljenje. Uostalom , to mu je i dužnost. Pedesetnica ─ sabornik ludosti propovijedanja izazvaće veliku pažnju pohvale, ali i žuč pokude i zamerke. Ova monaška sazrcavanja imaju za cilj da nas uvedu u čitanje Svetog pisma, a ne da budu najmerodavnija.
Izražavajući radost što je ova knjiga ugledala svetlo dana, slobodan sam da zamolim oca Ilariona da mu se ruka ne umori a pero ne usahne.
monah mr Pavle Kondić
London, na đurđic 2004.leta Gospodnjeg
Besednički snovi budioca
Dugo očekivana knjiga „Pedesetnica, sabornik ludosti propovijedanja“ Ilariona đurice donosi posebnu stilsku i osećajnu pamet kakvu nismo navikli često da viđamo na ovim prostorima.
Nema granica temama koje ona pokreće. Od razmišljanja o svetome Savi, prepodobnom ocu Justinu i Ilarionu Velikom, preko napisa o Prevlaci svetog Mihaila, od razmatranja mistično-liturgičkih tema, do veoma nadahnuto izloženih jezičkih i nacionalnih sadržina…
Poseban besedničko propovednički dar ogleda se u ovim tekstovima. Omilitički proplamsaji danas nisu tako česti. Jeromonah Ilarion, međutim, nikada ne piše bez razloga. Duboko utemeljeno, njegovo izlaganje nastaje često na nedoumici da bi nas razborito suočilo sa stavom, a ne da bi nam nametnulo mišljenje.
Pisac Pedesetnice veruje u svoj, ali i u oblagodaćeni ljudski um. Njegova vera uvek ima smisao posebne osećajnosti. Pisanje oca Ilariona moglo bi se nazvati, otuda, krasnorečivim snom onoga koji je stalno budan. U njegovim redovima iskazane mudrosti nisu prenaglašene, a prećutane i tek nagoveštene deluju sjajem skrivenih vrednosti. Ovo visoko intelektualno delovanje, sa svim ograničenjima koje poznanje dopušta kada je u pitanju prožimanje sa osećajnošću, upućeno je na to da se isprave prirodne slabosti onih koji su nam bliski.
Izneta mišljenja se, verovatno, ne poklapaju sa mnjenjem većine. Predstavljene “ludosti propovijedanja” nisu dakle, “ludost” većine. Ali daleko od toga da Ilarion đurica želi da bude mudar sasvim sam. On dozvoljava lepim narodnim rečima, pogotovo onima koje hoće da nam ukradu, da se iskažu svojom unutrašnjom, srpskom, zvučnošću.
Gde god došla, ova će knjiga da nosi svoju duboko samosvojnu stilsku posebnost sa sobom. jer i kad iskazuje srdžbu, ona nije srdita. predočena biranim rečima u svojoj pitko razgovornoj složenoj jednostavnosti, ona i na površini vidi duboko.
profesor dr Dobrivoje Stanojević
Knjigu možete poručiti na stranici http://ilarion.netfirms.com, gde su objavljene i himne posvećene Prepodobnom Justinu Novom, iz pera jeromonaha Ilariona đurice.
Kontakt adresa autora je ilarion@operamail.com.
ODLOMAK IZ KNJIGE (REč PROF. DR MIODRAGA LOME):
NEDELJNE PROPOVEDI U BOŽIćNOM POSTU 2000. GODINE
PODNO MOŠTIJU SVETOG NIKOLAJA ŽIčKOG U MANASTIRU U LELIćU
UZ OVE PROPOVEDI JEROMONAHA ILARIONA đURICE
Imajući neposredno za sobom još i te kako u pobožnom čitalaštvu živu veliku homiletsku tradiciju svetog vladike Nikolaja Žičkog i svetog ave Justina ćelijskog, a neposredno ispred sebe pastiriski zadatak da poučno govori svojoj pastvi na nedeljnim bogosluženjima u Božićnom postu 2000. godine, i to pred moštima svetog vladike, u njegovoj zadužbini u Leliću, na brdu iznad manastira ćelije gde blaženo počiva sveti ava – otac Ilarion – od mladosti učenik ovog poslednjeg – svojom je živom rečju, neposredno upućenom Valjevcima, u pravom smislu ulio tom crkvenom propovedničkom nasleđu koje je postalo prvorazredna homiletska i teološka literatura – novu životnu snagu javno izgovorene reči. Kao u najvećem dobu crkvene homiletike, u 4. veku, kada je tek bila postignuta sloboda hrišćanske propovedi i kada su se njome koristili najveći crkveni besednici svih vremena: sveti Atanasije Veliki, sveti Jefrem Sirin, sveti Vasilije Veliki, sveti Grigorije Nazijanzin, sveti Grigorije Niski, sveti Kiril Jerusalimski, sveti Jovan Zlatousti i sveti Amvrosije Milanski – otac Ilarion je svoju propoved neposredno nadovezao na čitanje jevanđelja pre svega kao egzegezu prethodno pročitane jevanđeoske perikope. Tako nam ova zbirka nedeljnih propovedi u Božićnom postu nudi tumačenja nedeljnih jevanđeoskih začala iz ovog perioda crkvenog kalendara u veoma jasnom, sažetom i efektno poentiranom besedničkom stilu. Retorska poenta je u ovom slučaju vispreno teološki intonirana u duhu ortodoksne dogme i patristike, a njena efektnost je u direktnom obraćanju pastvi, pri čemu se posredstvom bogoslovskog tumačenja može osavremeniti i lično doživeti kako pročitana jevnađeoska priča, tako i sama crkvena dogma, na kojoj se egzegeza zasniva, ali koja se takođe kroz egzegezu i sama osvedočuje.
prof. dr. Miodrag Loma
