Petrovac na Mlavi, iako važi za nedovoljno razvijenu opštinu, i dalje jedan od najskupljih gradova u Srbiji. No, to je samo jedna od mana života u varoši u kojoj je svaki četvrti stanovnik u – dijaspori.
– Od 46.500 stanovnika, koliko broji grad i 33 okolnih sela, više od 12.000 je na privremenom radu u inostranstvu, uglavnom u Švajcarskoj i Austriji. Nekada je Petrovac bio jedan od najjeftinijih gradova, ali priliv deviza od naših ljudi iz inostranstva je umnogome promenio tu sliku, tako da smo sada zaista među najskupljima u republici – kaže 50-godišnji Radiša Dragojević, predsednik ove opštine.
Nevoljno priznaje da se taj „priliv kapitala“ u Petrovcu uglavnom raspoznaje po palatama koje su ljudi iz sveta gradili u svojim selima. Ali, te kuće su tokom čitave godine uglavnom prazne. „Dijasporci“ su i dalje ni na nebu ni na zemlji – između autobusa ili aviona koji povezuju gradove Evrope i Srbiju.
O cenama i kupovnoj moći Petrovca svedoče – i dupke pune prodavnice i jako malo kupaca u njima, ali i istovetna slika sa zelene pijace pored mosta na Mlavi ili sa buvljaka koji radi samo sredom, i to na obodu grada.
Pune menjačnice
– Zeleniš uglavnom prodaju seljaci i nakupci iz Kragujevca, Smedereva, Velike Plane… Cene su u poređenju sa Beogradom veće i za dvadesetak odsto. Istovremeno, na buvljaku se uglavnom mogu videti tablice iz okolnih gradova, ali i iz Bugarske – vele retki kupci. Prodavci, s druge strane, otkrivaju da su nekada najviše posla imali u vreme novogodišnjih, božićnih i uskršnjih praznika. Danas, tvrde, nije tako.
– Iako je grad preplavljen stranim tablicama u vreme praznika bukvalno nema posla. Ali, samo nekoliko dana pošto se grad isprazni od „stranaca“ počinjemo da zarađujemo.
Ovu tezu preprodavca iz Smedereva „argumentuje“ i veliki broj menjačnica, ravnomerno raspoređenih u svim delovima grada.
Za 47-godišnjeg Dragoljuba Milosavljevića, sekretara opštine koji se poslednjih pet godina bavio socijalnom politikom, taj apsurd je lako objašnjiv. Ovaj fenomen naziva „rođačkom infuzijom“.
– Svako od naših dijasporaca prilikom odlaska iz zemlje ostavi određenu sumu novca, tako da te pare počnu da se troše tek nekoliko dana kasnije – kaže Milosavljević.
Prema opštinskoj statistici, u Petrovcu je oko 4.000 zaposlenih, a prema podacima Biroa za zapošljavanje na posao čeka tek 700 ljudi. Prosečna plata zavisi od toga da li je zarađena u takozvanim društvenom sektoru – od opštinske samouprave, zdravstva ili prosvete, gde iznosi oko 13.500 dinara (168 evra) i privrede u kojoj se može zaraditi u proseku tek oko 8.000 dinara, odnosno 100 evra.
Sekretar opštine ipak tvrdi da ima svega 350 porodica koje primaju socijalnu pomoć.
– Uglavnom je reč o staračkim domaćinstvima koja mesečno dobijaju po 2.500 dinara, ali među njima je malo radno sposobnih ili onih koji su čitav život proveli u inostranstvu. Znate, kada su oko vas svi bogati, teško da ćete vi biti siromašni.
Predsednik opštine Radiša Dragojević priznaje da je broj zaposlenih i broj nezaposlenih samo „bikini“ od statistike.
– Te brojke otkrivaju mnogo, ali skrivaju sve važno – smeje se jedan od retkih opštinara u Srbiji kome radni dan počinje u sedam sati ujutro i uvek ima vremena da sasluša muke svojih sugrađana. – Naša procena je da je najmanje 1.000 prijavljeno da radi, a ne radi i da je brojka od 700 nezaposlenih daleko ispod one realne.
Dragojević to objašnjava prostom činjenicom da malo ljudi u Petrovcu nema baš nikoga u inostranstvu, koji, a to je pravilo, i te kako pomažu svoju rodbinu i prijatelje u Srbiji.
Teško bez ino-rođaka
Sveži mladenci Lidija i Saša Životić imaju tu nesreću da nemaju baš nikoga van granica Srbije. Preživljavaju od 375 evra, odnosno 30.000 dinara ukupne zarade i zahvaljujući tome što žive kod njegovih roditelja, pa sem telefona ništa drugo ne plaćaju.
Dvadesetdevetogodišnji Saša, inženjer geodezije, prima svega 12.000 dinara (150 evra). NJegova supruga Lidija, profesor psihologije u gimnaziji „Mladost“, oko 18.000. Saša priznaje da imaju sve manje i manje novca za izlaske, ali da ipak sebi mogu da priušte barem jednom nedeljno izlazak u kafić ili restoran.
O tom luksuzu 44-godišnji Milanče Janković može samo da sanja. Jedan od razloga je i taj što i njegova porodica nema nikoga van granica Srbije.
Do pre tri godine je radio u Industriji mesa „Požarevac“, a kada su od firme ostala samo sećanja i dugovi, on je počeo da radi kod jednog privatnika.
Razume dijasporu
On je jedan od retkih opštinara u Srbiji kome radni dan počinje u sedam časova ujutro, ali i Srbin koji je mogao da ode u inostranstvo, a to nije hteo.
– Otac Miodrag je radio 28 godina, a majka Dušanka nešto manje u Frankfurtu, ali ja nisam hteo da odem. Ovde sam završavao studije i posle se zaposlio – kaže Dragojević.
– Supruga Gorica radi kao ekonomista u poljoprivrednom kombinatu „Borac“, ali poslednjih šest godina dobija po 1.000 ili 2.000 dinara na svaka dva-tri meseca.
Moja plata je oko 18.000 dinara, odnosno oko 250 evra i kažite mi kako da svojoj deci, 15-godišnjoj Jeleni i dve godine starijem Milošu, obezbedim školovanje, ako mi za struju ode 3.500 dinara (43 evra), a za komunalije još 1.500 dinara (19 evra) – pita se Milanče.
Već pomenut poljoprivredni kombinat „Borac“ nekada je bio okosnica razvoja opštine. Kukuruz „šećerac“ su izvozili diljem Evrope, kao i pasterizovane krastavčiće ili feferone. No, to je davno prošlo vreme. Sadašnji direktor ove firme, 45-godišnji Predrag Marković i 15 godina stariji Radovan Davidov Lale, nekadašanji direktor „Borca“, koga su „otpustila“ petooktobarska dešavanja iz 2000. godine, samo se u tome slažu – „Borac“ je davno prošlo vreme.
Rekorder na dnu
Marković lošu finansijsku situaciju i nemogućnost da se firma proda pravda dugovima od šest miliona evra.
– Od oko 250 radnika i dalje je zaposleno 135, ali oni sada primaju između 80 i 100 evra, kada ih ima. Uglavnom ne primamo ni dinara mesečno.
Davidov odgovara da su svi ti dugovi nastali kada je izbačen iz fabrike.
– „Borac“ je radio i u vreme sankcija i embarga. Ni tada nam nije smetalo da ugovorimo posao sa inostranstvom. Novo rukovodstvo valjda misli da poslovi i pare padaju sa neba. Ko zna, možda im nešto sa neba i padne – ironičan je ovaj privrednik koga je Privredna komora Jugoslavije 2000. godine, samo nekoliko meseci pošto će biti najuren, proglasila za jednog od 13 najuspešnijih privrednika zemlje.
Kamenolom Austrijancima
Među firmama koje u Petrovcu imaju budućnost nalazi se i Kamenolom. NJega je prošle godine kupila austrijska firma „Alpina“, a nekoliko stotina radnika sada uglavnom proizvode rizlu i kamen za puteve. Upućeni kažu da će se Austrijancima ova investicija već za nekoliko godina višestruko isplatiti.
Od firmi koje su nekada radile u Petrovcu, većina je ili propala ili privatizovana. Ta sudbina je zadesila „Mlava plastiku“, mlekaru, kožaru, farmu svinja, Zemljoradničku zadrugu, klanicu, Građevinsko preduzeće „Dom“.
Fabrika nameštaja „Javor“ je jedna od retkih koja pokušava da se digne iz mrtvih. Od prošle godine ona je vlasništvo 45-godišnjeg Dobrice Dinića. Iako još nije isplatio sve nagomilane dugove, kroz smeh priznaje da mu je najteže ipak bilo da natera radnike da rade i da iskoreni krađu.
– Dođem jedne srede i nigde nikoga. Prolazim halama, a one avetinjski prazne. Kao da je došao neko sa Marsa i pokupio mi radnu snagu. Pitam čuvara da se nešto nije dogodilo, a on, mrtav hladan, odgovara: „Ma jok, svi su otišli na buvljak, danas je pazarni dan“.
Dinićevi radnici sada dolaze i tim danom na posao, a u septembru i oktobru prošle godine su proizveli više nego cele 2001. godine.
– „Javor“ je i dalje rupa bez dna, ali nisam se pokajao što sam kupio ovo preduzeće – kaže Dinić, koji je od 150 zatečenih radnika otpustio samo one koji su krali. Ostali primaju oko 10.000 dinara, oko 80 evra. I to je nešto u poređenju sa ništa od ranije.
„Naše novine“
Obilazeći sela oko Petrovca reporteri „Vesti“ suočili su se i sa „ozbiljnim“ problemom. Kod većine ljudi koji rade ili su radili u Evropi uzaludno smo pokušavali da objasnimo da je reč o „Frankfurtskim Vestima“ ili samo „Vestima“. Tek kada bi pokazali na legitimaciji prepoznatljiv „plavi logo“ usledilo bi oduševljenje: „Pa, što ne kažete, to su naše, srpske novine koje obavezno čitamo“.
