Vesti
Pevačke grupe Oplenca iz Adelajda odredili su novu, 2023. godinu za ponovni nastup na velikoj sceni.
Ženska i muška pevačka grupa, pod vođstvom etnomuzikologa Ane Nedeljković Branković, još se sećaju nastupa u Operi u Sidneju 2017, a naša sagovornica voli da kaže da je bio kruna njene karijere.
Pripreme za novi koncert i dosadašnji rad bili su samo neki od povoda za razgovor.
– Za kraj marta 2023. spremamo koncert. Trenutno pregovaramo oko prostora u kojem će se održati i treba da donesemo finalne odluke. Planiramo da bude u centru Adelajda i ovog puta želimo da uradimo nešto drugačije. Do sada smo imali koncerte u okviru naše zajednice, u našoj Sali, ili u pozorištu Festival u centru gradu. Ovog puta želimo da spojimo moderno s tradicionalnim, tako da ne mogu još da otkrijem lokaciju – kroz osmeh će Ana Nedeljković Branković.
Na koji način će koncert biti moderan?
– Nešto što je sastavni deo naših života, što je deo nekog savremenog društva, ali opet iz okvira nekog pozorišnog domena. Obično kad se kaže koncert svi očekuju neku salu. Ovo će biti drugačija vrsta prostora. Nastupaće samo pevačke grupe, ženska i muška. Inače, srpsko tradicionalno pevanje obično funkcioniše tako što grupe pevaju odvojeno, svaka ima svoje pesme, i imaju natpevavanje, peva muška, pa ženska odgovara, ili obratno. U našoj tradiciji nije bilo mešanja muških i ženskih pevača, osim ako su bili u rodbinskim odnosima, i mi se trudimo da ispoštujemo ta pravila. Ali, uvek je lepo i atraktivno kada se muška i ženska grupa natpevavaju i imaju razgovor kroz pesmu.
Iz kog kraja će biti pesme?
– Ceo koncert je zamišljen tako da pesme dolaze iz dinarskih predela i krajiških oblasti, pošto je većina pevača upravo iz tih predela, Like, Krajine, Dalmacije, a i naši prvi doseljenici, koliko je meni poznato, ovde u Adelajdu su upravo iz tih krajeva. Tako da je koncert njima posvećen.
Da li imate i novih članova?
– Uvek imamo nove članove, neki dođu, neki odu, prosto zbog života, i vremenskih mogućnosti da se tome posvete. To su sve zreli i stariji ljudi, koji su tome zaista posvećeni i više od 100 odsto.
Da li su svi dobrodošli?
– Ja verujem da svako može da peva, to je narodno pevanje. Neko misli da mora da ima neko predznanje, iskustvo, muzičko obrazovanje, ali uvek kažem samo dođite i sve ostalo prepustite meni. Dovoljno je da imaju želju, a onda iz toga sve dalje gradimo i radimo. Iz mog dosadašnjeg iskustva, nikada mi se nije dogodilo da neko nije mogao da nauči da peva. Ako imaš želju možeš da naučiš da pevaš, posebno ove narodne i tradicionalne pesme. Mi to imamo u genetskom kodu i nosimo sa sobom. Samo je pitanje, pošto je reč o scenskom nastupu, da li su komotni sa tim. To je jedina prepreka koju ljudi mogu da imaju kada je u pitanju ovo pevanje. Ali, evo mi već šest godina uspešno radimo.
Kada uporedite vaše pevačke grupe, sa onima u Srbiji, gde se otprilike nalazite?
– U samom vrhu. Ne bez lažne skromnosti, razlika između grupe sa kojom ovde radim i sa grupama sa kojima sam radila u Srbiji su njihove godine. U Srbiji sam radila sa značajno mlađim pevačima, a ovo je prvi put u životu da radim sa zrelijim. I razlika je u ljubavi i njihovoj beskrajnoj posvećenost. Ne znam tačno da li je to pitanje godina ili činjenica što žive u Australiji, i što oni svoje srpstvo proživljavaju kroz pevanje, ali se njihova ljubav i uživanje vide na svakoj probi. Njima nikada nije bio prioritet da nastupaju i imaju koncerte. Bilo im je bitno da pevaju bez potrebe da se eksponiraju. Ali, ja sam rekla da nije uredu da budemo sebični i da pevamo za sebe, da ljudi to moraju da čuju. Oni to zaista prenose izuzetno slikovito i svako ko je bio na našem koncertu mogao je to da vidi i oseti. Pevački kvalitet je zaista fenomenalan, i nakon ovih godina rada mogu da kažem da mogu da otpevaju bilo šta. Ja uvek imam ista očekivanja, bez obzira da li smo u Australiji ili Srbiji, to prosto mora da bude na određenom nivou da bi se izvelo na sceni, i zato i kažem da su zaista vrhunski pevači.
Da li postoje slične pevačke grupe u Australiji?
– Što se muške pevačke grupe tiče, koliko znam, nema, a postoje pokušaji za žensku pevačku grupu.
Da li imamo etnomuzikologe ovde u Australiji, osim vas?
– Ne, nemamo.
A kakva je situacija u dijaspori?
– Kada je reč o Evropi oni dosta polažu na to, i na narodnu nošnju, i na kvalitetnu igru, i na narodno pevanje. Samim tim što su u Evropi stručnjaci su im mnogo dostupniji. Ali, s druge strane i dosta novca ulažu u to, jer su shvatili da im je to izuzetno važno. Sem toga, i dosta košta dovesti bilo kog stručnjaka da vam odredi koreografiju, nabavi narodnu nošnju i da vas nauči pravilnom tradicionalnom pevanju. Mi smo ovde izolovani i prosto je drugačija atmosfera u okviru folklora generalno, nego u Evropi. U Evropi je to postalo izuzetno takmičarski, što se meni lično ne dopada, jer mislim da nije bitno ko je najbolji, mislim da je bitno da se svi mi time bavimo, iz srca i da je to nešto što mi volimo da radimo. To je umetnost i prosto nemamo svi iste predispozicije, a prosto nije fer da nekog ko to jako voli, ali nije talentovan, da ga isključiš da bi bio najbolji.
Zašto smatrate da je vrlo bitno sve vezano za narodno stvaralaštvo?
– Kako bi bili u kontaktu sa jezikom, kulturom, tradicijom i običajima. Posebno kada su mala deca u pitanju, za roditelje je od izuzetne važnosti da govore srpski jezik, da ga deca razumeju. I upravo kroz pesme, i narodni život koji se dešava u okviru jedne srpske zajednice jezik i kultura se drži živim.
Godinu dana za dobar koncert
Koliko vam treba da pripremite koncert, kao što ste imali u Operi?
– To je zaista ozbiljan rad i to ne može da se desi preko noći. Zbog kovida je prošlo dosta vremena kada smo imali zadnji koncert. Ali, mi smo za sve to vreme radili, i pripremali se. Tako da ga pripremamo zadnjih dve godine, s tim da smo imali manjih nastupa u međuvremenu. Optimalan period za pripremu koncerta, za dobar i kvalitetan program, potrebno je oko godinu dana. Mi inače, vežbamo dva puta nedeljno po sat i po vremena.
U korak sa dijasporom
Koliko imamo pevačkih grupa u matici, ali i u svetu, koje neguju ovu vrstu muzike?
– Mogu da kažem da ih ima dosta. Većina kulturno umetničkih društava danas neguje tradicionalno pevanje, ne samo igru. I dijaspora i u Srbiji, svi se trude, i to je zaista lepo i za svaku pohvalu. Neko je više uspešan neko manje, ali svaki trud i želja da se tako nešto neguje je od izuzetnog značaja za našu srpsku kulturu. Zato i ne volim da se nešto poredimo, ko je najbolji. Mi jesmo dobri, ali ne želim da kažem da smo najbolji, to je relativna stvar. Neko sutra može da postane još bolji. Poenta nije biti najbolji, nego se time baviti najbolje što možeš i onda rezultat neće ni izostati.
