Na početku Drugog svetskog rata Nebojša Kujundžić student iz Lidsa, komandovao je bombarderom Kraljevskog vazduhoplovstva Britanije. Nije hteo da se vrati u Srbiju, a na poslednjem letu, iznad Joklija, u blizini Kembridža, avion se zapalio. Kujundžić naređuje ostaloj trojici da iskoče, a on usmerava avion van naselja. Pao je u jedan voćnjak i izgoreo zajedno sa svojim „lankasterom“.
Nebojša Kujundžić, rođen u Sarajevu, a odrastao u Beogradu, pokojnik je upisan pod brojem 1 u Knjigu umrlih naše parohije u Londonu i prvi na neobičnom spisku mrtvih srpskih duša, koji već punih pet godina ispisuje u svoje beležnice prota Milun Kostić, starešina crkve Svetog Save u Londonu.
U britanskoj prestonici i njenoj okolini ima 50 grobalja na kojima su posejane kosti Srba koje je dobra ili zla kob dovodila na Ostrvo.
Univerzitet vere
Prota Kostić je u Hramu episkopa Nikolaja pri crkvi Svetog Save, pokretač i organizator Duhovne zajednice, svojevrsnog debatnog kluba o suštini pravoslavne vere. Svakog četvrtka uveče Milun zajedno sa svojim saradnikom, ocem Radomirom, dovodi sveštenike, filozofe, inženjere, književnike, ljude svih profila i svih doba. Računa da je od 1993. do sada kroz ovaj narodni univerzitet prošlo između 7.000 i 8.000 ljudi.
– Godinama idem od groba do groba, skidam imena, podatke, epitafe. Fotografišem svaku humku, označim mesto, položaj, komšije… Kad god uhvatim vremena, odlazim u društvo svojih mrtvih sa ovim beležnicama. Tu sam već sabrao preko 1.000 imena – biće ih, računam, oko 2.000 kada iduće godine – ako bog da – sve završim i
upakujem u knjigu koju ću predati Etnografskom muzeju u Beogradu – kaže prota Kostić.
– Zatiru se tragovi, blede belezi, a kad nestane podatak nestane i trag o čoveku da je ikada postojao, da je živeo neki život. I onda odlučim da, ma koliko me koštalo vremena i muke, krenem da popišem sve Srbe koji su na ovoj zemlji skončali, da ih otmem od zaborava.
Na Milunovom spisku su mnoga značajna imena srpske prošlosti, od Slobodana Jovanovića, preko ministara i generala u vladi Kraljevine Jugoslavije, pa do skorašnjih dana. čitamo tako, između ostalih, ime Petar Vuk Aračić
Lakše sa mrtvima nego sa živima
Na službu božju u crkvu Svetog Save svake nedelje dolazi između 200 i 300 vernika, a na praznike i do 2.000. Broj stalno raste, a hram postaje ne samo bogomolja nego i mesto kulturnog i društvenog okupljanja u srpskoj zajednici. „Lakše je, eto, popisati mrtve nego žive. Pretpostavlja se da u Britaniji živi oko 80.000, a u samom Londonu oko 40.000 Srba. Uprkos tome što zvanične statistike nema ni u ambasadi SCG, uveren sam da ih je više“, veli prota Milun.
(1885-1958), rodom iz sela Laništa, koji je sa vladom kralja Petra Drugog izbegao u Britaniju na početku Drugog svetskog rata. Prota Milun ga je pronašao, na groblju Kenzal Grin, na severu Londona. A na grobu epitaf: „Ne tuguj reko Moravo – Lanište selo gizdavo – Mile se samo odmara – Poput viteza prastara“.
Kao i u iskazu pesnika, da je „San mrtvih duboko ličan“ i spisak prote Miluna je popis pojedinačnih sudbina, ali istovremeno zagrljenih u kolektivnoj neminovnosti istog kraja. Prota ih, ujedinjene pred Bogom, sve hoće da sačuva od pustoši zaborava – ređa ih pod konac i ne deli na naše i njihove. Miri u smrti i one koji se za života nikada ne bi – i nisu – pomirili. Sada će biti u istoj knjizi, jedni pored drugih, izjednačeni, zabeleženi i poravnati pod rečju – Srbi. Ali spaseni od pretnje da im se zatre svaki trag.
