Moram da priznam da sam imao dilemu da li da ponovo reagujem na Pavlovićeve teze kojima se za celokupnu našu tragediju iz 90-tih godina, u maniru povampirene DOS-ove propagande, ostrašćeno i jednostrano okrivljuje politika Slobodana Miloševića, a 5. oktobar ocenjuje kao dan koji je otvorio „šansu“ za radikalnu promenu na bolje. Javnost okupljena oko ovog sajta svojim komentarima sasvim je jasno rekla šta o ovim tezama misli, što je samo po sebi dovoljno. Ipak, čini mi se da silina površnosti i pristrasnosti koja, uz već prepoznatljivu pretencioznost, opet izbija iz Pavlovićevih stavova jednostavno zaslužuje da im se posveti još malo pažnje. Naročito ako imamo u vidu poslednji intervju Vilijama Montgomerija, glavnog stratega petooktobarskog prevrata, u kojem je javnosti po ko zna koji put stavljeno do znanja koja je prava pozadina ovog događaja. Nadam se da ova dodatna razjašnjenja neće delovati kao nepotrebno i već pomalo zamarajuće bavljenje stvarima koje su ogromnoj većini očigledne, tj. da će čitalačka publika ovog uvaženog sajta u njima naći nešto korisno i zanimljivo. Biće to analiza ne samo Pavlovićevih stavova, već ukupnog ideološkog i političkog miljea kojem je on dugo pripadao i od koga se, kao što ćemo videti, u dovoljno zabrinjavajućem stepenu nije emancipovao.
Pavlović na početku navodi mnoge negativne pojave koje smo doživeli u periodu dok je Milošević bio na vlasti i bez ikakve dileme i oklevanja, kao samoočiglednu stvar, tumači ih kao „rezultate Miloševićeve politike“. Kada ga slušamo kako govori o Srbiji i njenoj politici iz 90-tih, stičemo utisak da se u to vreme dešavalo samo ono poražavajuće i štetno, i da za tu situaciju odgovornost snosi jedino Milošević. Ja se sa ni sa jednim ni sa drugim stavom ne mogu složiti. činjenice i njihova interpertacija u velikoj meri odudaraju od ovih stavova. Na ovom mestu nema prostora da se o svima njima govori, pa ću se poslužiti samo onim što tvrdi sam Pavlović. U svom tekstu „Kako je prokockana petooktobarska šansa“ on s pravom kaže da su vojska i banke ključni stubovi jedne (suverene) države; međutim, mi danas vojsku nemamo, a banke su u rukama stranaca. Ali, ono što on, zbog svog jakog antimiloševićevskog naboja, ne kaže, jeste da nije bilo tako u Miloševićevo vreme, jer smo tada imali i respektabilnu vojsku i banke pod našom kontrolom. Ne mora Milošević da mu bude drag, ali trebalo bi da mu bude draga istina. A istina govori da neće biti da je Milošević baš u svemu bio loš.
Što se tiče onog drugog stava, niko ne dovodi u pitanje da su se 90-tih godina dešavale nabrojane stvari. Ali, prema načinu na koji Pavlović o tome govori ispada da je sam Milošević ubijao, proganjao ili asimilovao Srbe u Hrvatskoj, BiH ili na Kosovu, svojevoljno uništio celokupnu ekonomiju, iseljavao obrazovane ljude iz zemlje, stvorio organizovan kriminal i krupnu korupciju itd. Ili je, ako već to nije radio smišljeno, vodio politiku koja je objektivno morala da dovede do svih navedenih negativnih rezultata. Ne mogu da ne primetim da se na ovaj način odgovornost za našu tragediju u celini skida sa svih onih spoljnjih i unutrašnjih snaga i njihovih interesa koji su delovali suprotno našim, i grubo svaljuje na Miloševića, što je već toliko oproban i izlizan kliše iz nekadašnje opozicione propagande. Ni na ovom mestu se neću upuštati u podrobnija opovrgavanja ovakvog pristupa, samo ću kasnije analizirati predloge za koje Pavlović tvrdi da bi, nasuprot Miloševićevoj politici, doveli do „neuporedivo boljih rezultata po Srbe“.
Sve u svemu, za Pavlovića je Milošević nepopravljivo loš od početka, od samog trenutka preuzimanja vlasti obeleženog 8. sednicom. Zaista je zanimljivo kako on kritikuje Miloševića. Počinje se sa konstatacijom da je „od hapšenja Azema Vlasija bilo jasno da se Milošević opredelio za diktaturu“. Znači, Azem Vlasi je merilo za demokratiju. Pretpostavljam da ni Vlasi nema toliko visoko mišljenje o sebi. Zatim se govori o „Miloševićevom polasku na Vukovar“ kao da je reč o nekoj tuđoj zemlji i gradu na koji Srbija vrši agresiju, a ne o sukobu JNA i lokalnih Srba sa hrvatskim paravojnim jedinicama koje su za cilj imale ubijanje i proterivanje Srba iz grada koji nije ništa manje njihov nego što je hrvatski. Za sankcije uvedene Republike Srpskoj se kaže da je „vrhunac političkog besmisla“ kao da taj vrhunac besmislenosti ne bi mogla biti iracionalna politika rukovodstva Republike Srpske koje je imalo iluziju da se za Srbe u BiH može postići daleko više nego što se realno može, i zbog toga je uporno odbijalo mirovne sporazume, što je za posledicu imalo da Milošević reaguje kako je reagovao. S obzirom na to, teško se može reći i da je Republika Srpska nastala uprkos Miloševiću; u periodu njenog nastajanja Milošević i Srbija su joj pružali značajnu podršku, a zahvaljujući primoravanju njenog rukovodstva da odustane od nerealnih ambicija i prihvati Dejtonski sporazum, može se reći da je i opstala. Kada Pavlović nastavlja sa teškim optužbama, pa kaže da je „vrhunac Miloševićevog državničkog beščašća bilo pasivno gledanje progona Srba iz Hrvatske“, on previđa da se na isti pasivan način držalo i rukovodstvo Republike Srpske koje u tom trenutku svojoj braći iz Hrvatske takođe nije ni na koji način pomoglo u odbrani. Zašto bi onda Milošević, a ne Karadžić, oličavao „vrhunac državničkog beščašća“? Uzgred, Pavlović bi trebalo da zna da se takvo Miloševićevo držanje odvijalo nakon što je rukovodstvo Republike Srpske Krajine takođe uporno odbijalo mirovne sporazume i nakon što su SRJ i Srbiji bile upućene vrlo jasne pretnje da će biti bombardovana u slučaju pružanja otpora hrvatskoj ofanzivi. U suštini, ima nečeg grotesknog i licemernog kada Pavlović drži kvazipatriotske lekcije i pridike Miloševiću, u tome što se predstavlja kao veći i dosledniji patriota. Naime, teško da se za tu poziciju može kandidovati neko ko je u vreme svih pomenutih dešavanja bio potpredsednik stranke iz „kruga dvojke“ prepoznatljive po svojoj zaslepljenoj kritici Miloševićevog i uopšte srpskog „nacionalizma“ i „militarizma“, za koju je srpska strana bila i ostala „agresor“ na susedne, nedužne države i narode, i kao takva isključivi krivac za njihove stradanja i patnje (o stradanjima i patnjama Srba se naravno nije govorilo jer su oni kao „agresori“ to i zaslužili). To provejava i danas u Pavlovićevim stavovima, npr. kada kaže da je hapšenje Vlasija „diktatura“, „polazak na Vukovar“ srljanje u propast, a ponajviše onda kada tvrdi da je Milošević hteo da vlada Jugoslavijom, što je za sve one koji nisu bili Srbi značilo „beži iz Jugoslavije po svaku cenu“ (ova „svaka“ cena verovatno prodrazumeva i „odbrambeni“ rat protiv „srpskog agresora“ koji „na silu“ želi da zadrži ne-Srbe u Jugoslaviji, bolje rečeno, „Velikoj Srbiji“). Pavlović bi, dakle, želeo da se danas volšebno nametne kao dugogodišnji, istrajni patriota. Problem je u tome što liči na generala izvan bitke i posle bitke, što iza nekadašnjeg angažmana ipak ostaju tragovi. Nije dovoljno biti nekoliko godina izvan Koraćeve stranke i DOS-a da bi se prikrili učinci prethodnog, mnogo dužeg staža koji je u patriotskom pogledu, najblaže rečeno, vrlo sumnjiv.
Moramo se zadržati na Pavlovićevim tvrdnjama da je Milošević hteo da vlada Jugoslavijom, da je samo pod tim uslovom njemu stalo do njenog očuvanja i da je svojom politikom upravo izazvao njenu destabilizaciju. Ova prva je odgovor na moj stav da je Milošević hteo da očuva Jugoslaviju, za koji Pavlović kaže da ga nikada nije čuo osim u propagandi „loše prikrivene želje“. Ali, isto tako se može reći da je njegova teza da je Milošević hteo da vlada Jugoslavijom i da se samo u tom kontekstu zalagao za njeno očuvanje, proizvod propagande onih koji su na taj način loše prikrivali svoju želju da baš oni dalje vladaju Jugoslavijom i da samo pod uslovom očuvanja njihove dominacije unutar Jugoslavije prihvataju njeno očuvanje. I ne samo da je ovako na načelnom planu, nego tome u prilog idu i istorijske činjenice. Pre nego što je Milošević došao na vlast i preuzeo „geopolitičke promene u Jugoslaviji“, Jugoslavijom je već neko vladao, a to svakako nisu bili Srbija, Srbi ili srpski komunisti, i tako je manje-više ostalo sve do samog kraja. Na vodećim položajima u partiji i saveznim organima, uključujući vojsku, nalazili su se hrvatski i slovenački kadrovi. Položaj Srbije je bio poprilično neravnopravan. Kada su slovenački, hrvatski i kosovski komunisti, nakon što je Milošević ipak uspeo da ojača položaj Srbije i time počeo da menja unutrašnji odnos snaga u pravcu njenog ravnopravnijeg tretmana, počeli da okreću leđa Jugoslaviji, naročito osetivši nova geopolitička strujanja u istočnoj Evropi i svetu uopšte, možemo li zaključiti išta drugo nego da im je do Jugoslavije bilo stalo samo dotle dok su u njoj imali dominaciju, tj. dok su držali Srbiju i Srbe u potčinjenom položaju i dok im se nije ukazala pogodna prilika da je napuste i priključe se novom geopolitičkom trendu? Ako Pavlović i nakon ovoga ostaje pri svojim stavovima, onda ispada da nije problem kada svi ostali sem Srbije i Srba vladaju Jugoslavijom i destabilizuju je, problem je samo kada to čine Srbija i Srbi?! Teško da tu može biti govora o bilo kakvom iskrenom zalaganju za Jugoslaviju. Uostalom, ako je istina ono što Pavlović tvrdi, da su se u suštini svi ostali zalagali za očuvanje Jugoslavije, za razliku od Miloševića koji ju je podrivao, i da su imali znatno veći ukupni potencijal od Srbije i Srba, uz to i podršku Imperije, zašto onda svi skupa nisu uspeli da savladaju Miloševića i očuvaju (svoju) Jugoslaviju? Kako to da im su toliko slabi Srbija, Srbi i Milošević pomutili iskrenu želju i volju da održe Jugoslaviju?! Nešto ovde očigledno ne štima…
Interesantno je i kako Pavlović pobija moju tezu da Milošević nije mogao biti svestan Imperija i njenih interesa u vreme kada je započeo „destabilizaciju“ Jugoslavije. On se poziva na „Pustinjsku oluju“ koja pada krajem 1990. i početkom 1991. kao dokaz za postojanje Imperije. Ali, čak i da ovo jeste takav dokaz, „Pustinjska oluja“ opet dolazi nakon usvajanja amandmana i novog Ustava Srbije, a njih sam spominjao u kontekstu geopolitičkih promena koje je preduzeo Milošević. Ne znam na koje još Miloševićeve „destabilizirajuće“ promene, pored ovih vezanih za Kosovo (i Vojvodinu), Pavlović misli. Ali, bez obzira na to, sve su one po svoj prilici morale biti izvedene pre neuspelog puča protiv Jeljcina i urušavanja SSSR-a, odnosno pre stupanja Imperije na svetsku scenu, tako da Milošević u tom ranijem periodu svakako nije mogao uračunavati njeno postojanje i interese u svoju političku strategiju. Tvrditi suprotno, tj. zagovarati na Pavlovićev način „doraslost istorijskoj situaciji“, u suštini znači obavezivati Miloševića na posedovanje nekih parapsiholoških moći. Ali, zašto te moći onda nema i onaj koji ih očekuje od drugih? Zašto Pavlović nije bio tako vidovit npr. u vreme 5. oktobra pa predvideo da će petooktobarska „šansa“ vrlo brzo biti prokockana? Da je tada bio dorastao situaciji, pretpostavljam da ne bi tako strastveno upuštao u revolveraški obračun sa „režimom“ za koji se, po njegovim sopstvenim rečima, ispostavilo da je zamenjen još gorim. Ili se bar ne bi tim potpuno jalovim angažmanom još uvek javno ponosio. Tačnije, da je bio dorastao situaciji od 5. oktobra, i razumeo šta ona u osnovi znači, morao bi, s obzirom na sadašnja uverenja, da postupa potpuno drugačije i da danas, umesto da i dalje promoviše petooktobarski mit, radi upravo na njegovoj demistifikaciji. Jer, iako se nije moglo racionalno predvideti da će puč protiv Jeljcina propasti, a onaj protiv Miloševića uspeti, ono što se sa sigurnošću moglo znati jeste da će i jedan i drugi rezultat ići u korist Imperije i njene dominacije na prostoru nekadašnjeg SSSR-a i istočne Evrope, odnosno Srbije. Bolje rečeno, sa opstankom Jeljcina na vlasti i daljom razgradnjom SSSR-a, Imperija se tek mogla pojaviti kao Imperija, kao globalno vladajuća sila koja nema konkurenta na planetarnom nivou, kao što je dolaskom DOS-a na vlast Imperija bila ta koja je preuzela vlast u našoj zemlji, na šta je Milošević jasno upozorio u svom govoru, a što nam potvrđuju Montgomeri i drugi pre njega. Zato trenutak u kome se Imperija konstituiše i postaje vidljiva kao takva vezujem za kontekst raspada SSSR-a koji se završava u drugoj polovini 1991. godine, a na prostoru bivše Jugoslavije njeno prisustvo i interesi postaju vidljivi u istom periodu, tokom rešavanja jugoslovenske krize, i to na osnovu načina na koji joj je Imperija prilazila. U svakom slučaju, da se o Imperiji ne može govoriti pre tog perioda, pa ni u vreme „Pustinjske oluje“, potvrđuje na neki način sam Pavlović kada kaže da su u trenutku Miloševićeve „destabilizacije“ Jugoslavije „SAD bile apsolutno za njeno očuvanje, upravo zato što su se bavili rušenjem Sovjetskog Saveza i naftnim poljima u Iraku i Kuvajtu“. Nema smisla govoriti o Imperiji pre rušenja Sovjetskog Saveza niti kao onoj koja želi da Jugoslavija bude očuvana, pogotovo na način koji je u interesu Srba, jer se vrlo brzo, nakon što je SSSR srušen, ispostavilo da SAD staju na poziciju na kojoj su i evropske sile-promoteri slovenačke i hrvatske secesije. Stoga će pre biti da je dotadašnji stav SAD u prilog očuvanja Jugoslavije posledica njene zauzetosti drugim geostrateškim poljima (što implice potvrđuje sam Pavlović) nego nekog principijelnog i dugoročnog zalaganja za opstanak jugoslovenske zajednice.
A da upravo „Pustinjska oluja“, tj. naš odnos prema njoj, govori da mi u celini nismo bili svesni ovakve Imperije, da ona za nas kao takva nije postojala, vidi se iz činjenice da su naša javnost i građani oduševljeno podržavali SAD i njen pohod na Irak. čak je i tvrdi srpski nacionalista Šešelj održao miting podrške SAD-u i pokušao da skupi dobrovoljce za učestvovanje u operaciji. SAD su za nas bile perjanica „demokratije“ i „slobode“, i takvo proameričko raspoloženje generalno je bilo jako u bivšoj Jugoslaviji. Neki su se otreznili kada su videli kako SAD i sada već Imperija rešavaju jugoslovensku krizu i kako se odnose prema Srbiji i Srbima, uvidevši da je kod „demokratije“ i „slobode“ koje navodno širi Amerika reč o najobičnijim propagandnim iluzijama decenijski plasiranim kroz razne ideološke aparate i mehanizme, a sve u interesu širenja i jačanja američkog imperijalizma na globalnom nivou. Milošević je postao drugi Sadam Husein. Oni koji su tada uzvikivali „Slobo Sadame“ i „Spasi Srbiju i ubi se, Slobodane“ i dalje su bez ikakve dileme poštovali, veličali, pa i obožavali Ameriku i Zapad, uprkos tome što su ovi vršili direktnu agresiju na njihovu državu i narod. Verovali su da „svet“ napada Srbiju zbog Miloševića, a ne Miloševića zbog Srbije. Oni su se prosto identifikovali sa agresorom, a ne sa žrtvom, i time otklonili nelagodu straha koji neminovno nastaje u tako dramatičnim istorijskim situacijama, kao i očigledni nesklad između njihove ideološke predstave o „demokratskoj“ Americi i Zapadu i krajnje nedemokratskog ponašanja ovih sila. Što je agresija bila veća, bili su agresivniji u podršci agresoru i optužbama na račun žrtve koju su, izokrećući istinski poredak stvari, proglasili „agresorom“, čime je otklonjena poslednja napetost između njihove iskrivljene ideološke svesti i stvarnosti. Imperija je postala Demokratija, a onaj ko joj je pružao otpor, Milošević, Diktator.
Krajnje zagrižena, netrpeljiva propaganda protiv „dikatorskog režima“, a u korist imperijalnog agresora, bila je sve čime se bavila građanska opozicija 90-tih, naročito ona iz „kruga dvojke“ kojoj je Pavlović pripadao, i zbog čega je bila obilato finansirana od strane Imperije. Na kraju je 5. oktobra, pod pritiskom moćnijeg protivnika, Milošević srušen, a u Srbiji je uvedena imperijalna uprava prikrivena ispod „demokratske“ maske. Dokaz za to je da je svaka nova vlast od 5. oktobra pa na dalje morala prethodno da dobije podršku, bolje reći propusnicu Imperije, a da je ona koja je tu propusnicu gubila, nakon toga gubila i vlast, što sa autentičnom izbornom voljom građana nije imalo mnogo veze. Jer, kad god bi se pojavila mogućnost za neku vladajuću koaliciju mimo volje i interesa Imperije, usledili bi agresivni imperijalni pritisci i prateća medijska haranga koja bi na kraju preplašila date aktere i odvratila ih od takve koalicije, što se najbolje videlo pre dve godine. Dakle, „demokratska“ je ne ona vlast koja se autonomno formira u nekoj zemlji, nego samo ona koja odgovara Imperiji i kojoj Imperija daje dozvolu za rad; to je već prepoznatljivo tumačenje „demokratije“ u imperijalnom diskursu i pogledu na svet. Pavlović u poslednje vreme vrlo kritički govori o Imperiji, ali istovremeno i dalje glorifikuje 5. oktobar. Nije li ovo samoprotivrečno?! Kao da je vladavina Imperije u Srbiji nastala ni iz čega, a ne iz 5. oktobra?! Ako mu to tada nije bilo jasno, a čudno je da nije, jer je bio u centru dešavanja i mogao je da vidi šta se dešava na ljubavno-finansijskoj relaciji između DOS-a i Imperije, trebalo bi da mu je jasno sada. Stoga opet ima nečeg grotesknog i licemernog kada on kao još uvek ponosni učesnik 5. oktobra i svih ranijih borbi protiv Miloševićevog „režima“, na razne načine podržanih od strane Imperije, docira Miloševiću kako nije shvatio još 1989. da je Imperija na delu, dajući čak savete šta je tada trebalo činiti da bismo bili što dalje udaljeni od vrhunca njene moći, a iste te Imperije i njenih interesa na ovom prostoru on sam nije svestan 5. oktobra, dakle, više od deset godina kasnije, a izgleda ni dan danas u vezi s 5. oktobrom. I kao da je građanska opozicija kojoj je pripadao tokom 90-tih radila tobože na odvraćanju Imperije, a ne na upornom podrivanju Miloševićevog otpora Imperiji, omogućavajući joj tako da što lakše stavi Srbiju pod svoju kontrolu. Zato bi bolje bilo da, umesto što toliko nepopustljivo kritikuje Miloševića, bude bar malo samokritičan i preuzme deo odgovornosti za petooktobarski dolazak Imperije na vlast u Srbiji, od koje ćemo se daleko teže i uz mnogo veće žrtve osloboditi nego od Miloševićeve „diktature“.
Ali, čak i da je Imperija zaista postojala u vreme o kojem govorimo, šta Pavlović hoće da kaže kada neprestano zamera Miloševiću da nije shvatio istorijsku situaciju, da joj nije bio „dorastao“. Teško da to može značiti nešto drugo nego sugerisanje da ju je trebalo prihvatiti, da je trebalo potčiniti se volji Imperije jer, „zna se“, „jači tlači“, „sila boga ne moli, a pravde ne pita“, „ne može šut sa rogatim“ itd. Na ovu narodnu mudrost inače se oslanjala opozicija u svojoj kapitulantskoj i kvislinškoj delatnosti, i to je bila njena jedina veza sa narodnim duhom. Ali, da bi iz kolektivne svesti bar kratkoročno otklonili onaj drugi, podjednako snažan momenat u duhu našeg naroda, a to je odlučna borba protiv stranog, imperijalističkog zavojevača koja se beskompromisno vodi u prelomnim istorijskim trenucima, a takav je svakako bio onaj početkom 90-tih, zbog koje je naš narod i ušao u svetsku istoriju i u njoj ostavio značajan pozitivan trag i doprinos, opozicija je u svojoj propagandi ne samo, kako smo videli, poistovetila žrtvu sa agresorom, nego je i agresora, silnika transformisala u nešto suprotno. Tako više nije bilo reči samo o Imperiji i njenoj sili koja uspostavlja „novi svetski poredak“ isključivo zarad interesa svoje globalne dominacije, nemilosrdno, siledžijski terorišući nepodobne i neposlušne narode i njihove vlade, nego o sili koja, naprotiv, pronosi i donosi nešto sasvim vredno i poželjno. Njena okupacija je Sloboda, njeno tlačenje Demokratija i Pravda, ona je Bogata (ne više samo rogata), na kraju ona je sam Bog koji u sebi sabire svu savršenost postojanja. Pavlović je pomalo svestan da je deset godina života u „demokratiji“ i „slobodi“ kod većine učesnika 5. oktobra skinuo iluzorni, mistični veo sa ovog datuma i da je njegovo dalje veličanje u neizmenjenom petooktobarskom duhu, koliko god se upirao u tom pravcu, ipak neumesno i uvredljivo. Zato on u poslednje vreme, nakon toliko godina ćutanja, pojačano govori o Imperiji i potrebi da joj se pruži nekakav otpor, a da bi prikrio prethodni, mnogo duži politički staž u jednom sasvim suprotnom, proimperijalnom projektu, on utoliko glasnije nastupa kao advokat Otadžbine, što bi neobaveštenog i naivnog čitaoca moglo navesti na zaključak da se radi o davnašnjem prekaljenom borcu za nacionalne i državne interese. Ali, nije tako lako otresti se svoje prošlosti, ona neminovno ispliva na videlo, makar u nešto izmenjenom obliku. On neće direktno da kaže da je trebalo bespogovorno se prikloniti Imperiji, ali će to reći indirektno, tako što će naš potencijal otpora s početka 90-tih smanjiti daleko ispod njegove stvarne granice. Mi smo, po njemu, imali manevarski prostor da ostvarimo svoje interese, ali je on bio znatno manji nego što je „situaciji nedorasli“ Milošević umišljao u svojoj poznatoj „grandomaniji“. I nikakvi nesporazumi sa Imperijom, pogotovo oni koji su doveli do tragičnih ishoda, ne bi postojali, samo da smo 1990. sledili njegova upustva iz 2010. godine. Rezultati bi za Srbe bili neuporedivo bolji!
Vidi se da Pavlović još uvek ne shvata, ili shvata ali ne želi otvoreno da kaže (jer bi to obesmislilo njegove predloge i sugestije), šta je Imperija, iako smo već deset godina svedoci njenog ponašanja, a manevarski prostor nam je bio neuporedivo veći nego u vreme Miloševića, bez ratova, sankcija, sa gotovo idiličnim odnosom prema susedima i samom Imperijom itd. I da li su rezultati za Srbe neuporedivo bolji?! Ne radi se tu ni o kakvoj (ne)sposobnosti i (ne)doraslosti đinđića ili Koštunice istorijskoj situaciji, koje samo treba da zameni Pavlović, pa će odmah poteći med i mleko. Toliko smo se naslušali takvih i sličnih predizbornih obećanja koji su vrlo ubedljivi u osporavanju konkurenata i detektovanju onoga što je na društvenoj sceni loše, a vrlo neubedljivi kad je reč o vlastitom programu za izlazak iz te sitaucije i njegovoj praktičnoj izvodljivosti. Radi se o tome da, makar imali najsposobnije i najzrelije političare, oni ništa značajnije za ovaj narod i državu neće postići ako je istorijska situacija ta da o vratu imaju Imperiju, a njoj se ni na koji način ne protive. Imperija želi sve i to odmah, to je njena istinska priroda. Sa njom se ne može unapred nagoditi i time, bez ikakvih gubitaka, ostvariti neki sopstveni interes, već je to moguće postići samo ako se prethodno pruži odlučan otpor, naravno do one granice kada taj otpor prelazi u samouništenje. I što se više od takvog otpora odustaje i u njemu popušta, biće sve teže. To je valjda za ovih deset godina postalo jasno, danas kada je ukupna društvena situacija gora nego 5. oktobra, iako smo u međuvremenu imali prema Imperiji manje ili više kooperativne, snishodljive i servilne vlade, u svakom slučaju njoj znatno lojalnije nego što je bila Miloševićeva. Ta surova i nezajažljiva priroda i logika Imperije najbolje se vidi iz odgovora Vorena Kristofera kada ga je Milošević na kraju Dejtonske konferencije pitao šta bi Srbija trebalo da uradi da bi se sa SAD ponovo uspostavili dobri odnosi, pružajući Kristoferu prazan list papira. Ovaj je pogledao taj prazan list, odgurnuo ga i rekao: „Vi izgleda još uvek niste sve shvatili. Nema posebnih uslova koje ćemo vam zadati i vi ih ispuniti. Potrebno je da uvek, na svakom mestu i svakim povodom uradite ono što se od vas očekuje“. Da nema posebnih uslova koje treba ispuniti sem, naravno, uslova da uvek ispunite zadate uslove, drugim rečima, da su konkretni uslovi uvek promenljivi i neizvesni, zavisni od trenutne volje i taktike Imperije, vidljivo je sve vreme. Uzmimo samo primer Kosova. Imperija je prvo tvrdila da se od Srbije neće tražiti da prizna nezavisnost Kosova da bi ušla u EU (šta god o tom ulasku mislili), da bi sad već uveliko postalo jasno da to jeste uslov. Dakle, sve dođe u svoje vreme, kada Imperija proceni da treba da dođe. Gledano iz duže perspektive čitav niz uslova koje postavlja Imperija pokazuje se kao logično uređen niz karika u ostvarivanju njenog imperijalnog interesa.
Znači, da bismo makar u nekom stepenu ostvarili svoje interese, moramo pružiti odlučan otpor Imperiji. Pavlović tvrdi da naši potencijali u tom periodu nisu bili dovoljno veliki za vođenje takve borbe i da ona naprosto ničim dobrim nije rezultirala. činjenice su ipak drugačije. Kao prvo i najvažnije, Imperija nije ovladala čitavom teritorijom Srbije i u njoj preuzela vlast. Milošević je time ostvario svoje obećanje da „Srbijom neće upravljati tuđa ruka“, što je suštinsko obeležje svake države i naroda koji drže do svoje nezavisnosti i slobode. Kao što je, hrabro ulazeći u sukob sa NATO agresorom, ispunio obećanje da se „Srbija saginjati neće“. Agresor je, prema predlogu „sporazuma“ iz Rambujea, za cilj imao da vojno okupira čitavu našu zemlju, ali je, na kraju, ostao samo na Kosovu. Na žalost, nismo uspeli da odbranimo i Kosovo, jer je neprijatelj bio višestruko jači. Crna Gora je još uvek bila u sastavu SRJ, status Vojvodine preispitivao je samo čanak sa svojom marginalnom strankom, a Sandžak je bio uglavnom miran. Postojala je i Republika Srpska, koju je, kako rekosmo, u velikoj meri sačuvao Milošević, i bila je u boljem položaju nego sada. Stoga neće biti da su Srbija i Srbi imali znatno manje potencijala od ostalih u Jugoslaviji, pogotovo to ne važi za vojne. Da je zaista bilo tako kako tvrdi Pavlović, ne bi na vojnom planu Srbi, u neposrednom sukobu sa suparničkim snagama iz bivše Jugoslavije, svuda odneli pobedu, i u Hrvatskoj, i u BiH, i na Kosovu. Podsetimo da su na ova tri ratna žarišta Srbi počeli da gube tek kada se u čitavu stvar direktno umešala Imperija. Ona je prvo pustila svoje saveznike sa ovih prostora da sami ostvare njihove i njene interese, a kada je videla da to ne mogu sami, uzela je stvar u svoje ruke, i kombinacijom vojnih pretnji, ali i neposrednom primenom vojne sile, primorala Srbe da odustanu od zadobijenih pozicija. Ne znam na koje savremene sisteme naoružanja iz onog doba Pavlović misli, ali i oni kojima su Srbija i Srbi raspolagali pokazali su se, dakle, kao dovoljni za vođenje relativno uspešne borbe, uključujući PVO koji je, iako „nemodernizovan“, pružio dosta nevolja NATO agresoru. Što se tiče ekonomske snage, Srbija ju je u to doba, pre ratova i sankcija, itekako imala, a i u kasnijim teškim uslovima se ispostavilo da ta snaga nije toliko slaba kakvom Pavlović ovde želi da je predstavi. Recimo, čim su nakon Dejtonskog sporazuma sankcije jednim delom počele da popuštaju, Srbija je vidljivo ekonomski živnula i počela da se oporavlja, što se osetilo na poboljšanom standardu građana. I nije uopšte bio problem u tome da Srbija nije želela ekonomsku saradnju sa drugim republikama, već u tome što su neke od njih, npr. Slovenija, bile vrlo nekorektne u dotadašnjoj ekonomskoj saradnji, držeći srbijansku ekonomiju u neravnopravnoj poziciji i time je eksploatišući zarad isključivo svojih egoističnih interesa, što je logika koja se ni do dan danas nije promenila. Očekivalo se da to bude jasno Pavloviću ako već zagovara očuvanje i jačanje interesa srpske ekonomije naspram stranog kapitala. Na kraju, važan deo ljudskog potencijala, ako ne i najvažniji, jeste moral, a Srbi su pokazali da ga imaju; to je onaj borbeni duh koji prkosi sili i nepravdi, koji je toliko puta došao do izražaja u srpskoj istoriji, i zbog kojeg su Srbi dali ogroman doprinos modernim borbama za slobodu, ulazeći tako u red značajnih svetsko-istorijskih naroda. Zbog svega prethodno navedenog, Imperija nije uspela, uprkos tome što je bila dosta nadmoćna, da Srbiji i Srbima nanese potpuni poraz i sasvim slomije njihovu volju za otporom.
Sve do 5. oktobra. Tog dana je definitivno ugušen naš otpor imperijalnom agresoru i njegovim satelitima na prostoru bivše Jugoslavije zahvaljujući delovanju opozicije koja ga je sistematski podrivala, od samog početka jugoslovenske krize, unoseći među građane defetizam koji Pavlović ovde verno prenosi i izražava. Ta opozicija bila je sasvim ravnodušna prema borbi Srba izvan Srbije koji su se branili od saveznika Imperije a zatim i same Imperije, kao što je bila sasvim pasivna i nezainteresovana za borbu Srbije protiv Imperije. Ali je zato bila vrlo agresivna u napadima na Miloševićev „režim“ i slamanju njegovog otpora Imperiji. Stoga je odista dirljivo kada Pavlović prekoreva Marka i Slobodana Miloševića za nemoralno ponašanje koje je smanjivalo odbrambenu sposobnost naroda i time još više ohrabrivalo protivnika. Ovde bismo sasvim podržali Pavlovića u ulozi prečasnog (moralnog) sudije da u doba o kojem govori nije bio vatreni opozicioni aktivista iz „kruga dvojke“. Jer, upravo ta i takva opozicija petokolonaški je opstruirala i dezavuisala, od samog trenutka svog nastajanja i na sve moguće načine, odbrambenu sposobnost naroda, između ostalog predstavljajući imperijalnog protivnika ne kao neprijatelja, već kao „prijatelja“ i „oslobodioca“, time opravdavajući svakakve oblike nasilja nad našim državom i narodom i hrabreći agresora da ih još odlučnije čini. Setimo se samo đinđićevog huškanja NATO agresora da bez oklevanja bombarduje Srbiju sve dok ne bude srušen Milošević. Ovakvo isprva izdajničko i kapitulantsko, a potom sasvim besramno i zločinačko delovanje opozicije počelo je pre bogaćenja Marka Miloševića a kasnije se odvijalo sasvim nezavisno od njega. Markovo bogaćenje poslužilo je samo kao zgodan alibi i pokriće za ovu gnusnu aktivnost, za prikrivanje suštinske istine da nisu oni opozicija Miloševiću, već opozicija Srbiji, a pozicija Imperiji. Za ovu kvislinšku rabotu plaćeni su i nagrađeni novcem iz imperijalih fondova čija ukupna suma daleko premašuje Markovo bogatstvo. Niko ne spori da je Markovo bogaćenje bila jedna ljaga na moralnom licu Miloševićeve vlasti, i da je bilo još takvih i sličnih oblika korupcije unutar vlasti. Ali, tim ljagama se nikako ne mogu sakriti ljage koje prekrivaju moralno lice opozicije. Bolje rečeno, dok je obraz Miloševićeve vlasti bar jednim delom bio čist, između ostalog i u onom domenu gde se vodila progresivna borba za nezavisnost naše zemlje od Imperije, dotle se obraz opozicije vrlo brzo, čim je preuzela vlast, do kraja razobličio kao potpuno prekriven prljavštinom moralne i svake druge korupcije. Sam Pavlović o tome govori; nova vlast samo je nastavila sa nepodopštinama prethodne, čak ih uvećavajući, i još uvek ništa dobro nije donela. Međutim, ono o čemu on iz razumljivih razloga ne govori jeste da je ono dobro što je prethodna vlast stvorila i čuvala, a to su prvenstveno patriotski duh i praksa jedne držav(otvor)ne politike, sasvim razgrađeni i uništeni, i da je tu destrukciju patriotskog utemeljio petooktobarski prevrat koga stoga treba sasvim prevrednovati što je, srećom, javnost već učinila. Dakle, nije reč o tome da Milošević, odnosno njegova politika, ni na koji način nije bila loša, tj. da je u celini i bez ikakve dileme bila dobra. Reč je o tome da ona nije bila sasvim loša, dok je politika onih koji su ga (s)rušili, naprotiv, sasvim loša i ništa drugo nego loša. DOS je (naj)gori, to je prava dijagnoza stanja pre, za vreme i nakon 5. oktobra.
Zbog ovakve (pre)petooktobarske prošlosti i zaleđine, Pavlovićevi alternativni predlozi za politiku s početka 90-tih zvuče paušalno, neuverljivo, besmisleno. Prvo, Azem Vlasi nije mogao biti ni za kakav autentičan zajednički život sa Srbima, jer je u vreme njegove vlasti na Kosovu sprovođeno, tačnije nastavljeno i naraslo, etničko čišćenje i šikaniranje Srba protiv kojeg on ništa nije preduzimao, ili je povodom toga davao puke deklarativne izjave, da se ne bi ozbiljnije zamerio svojim sunarodnicima. Preporučujem Pavloviću da pročita intervjue sa Vlasijem i ostalim kosovskim političarima iz tog perioda, objavljene u izdanju B-92 pod imenom „Pitao sam Albance šta žele: a oni su rekli…republiku ako može“. Vlasi u tom intervjuu sasvim jasno relativizuje nasilje nad Srbima, i sa takvom višedecenijskom praksom moralo je konačno biti završeno, u čemu je nesumnjiva Miloševićeva zasluga. Takođe, iz intervjua se vidi da su i on i drugi kosovski političari imali isti krajnji cilj kao i albanski separatisti; jedino su se od ovih drugih razlikovali u sredstvima za ostvarenje tog cilja, jer su oni bili za umerenije metode i čekanje dok ne sazre povoljnija istorijska situacija, a ovi drugi za ekstremnije i militantnije metode. Taj krajnji cilj bio je odvajanje Kosova od Srbije i ujedinjenje sa Albanijom, što je u očima svih njih bilo pravedno i poželjno rešenje albanskog nacionalnog pitanja (ujedinjenje svih Albanaca u jednu nacionalnu državu). I to „kosovsko pitanje“ definitivno bi bilo otvoreno u kontekstu raspada Jugoslavije, sa neizbežnim ratnim ishodom na teritoriji Srbije (što se kasnije i desilo),
