Седели смо синоћ у кафани до касно, или до рано – зависи како ко на то гледа – и доживели две несвакидашње ситуације. Прва је била напетост са пијаним кавгаџијом и његовим керовима, а друга је била напетост у Сирији.
Поред самог улаза у кафану седео је средовечан човек са децом коју је извео на вечеру. У нека доба на вратима се појавио локални грубијан са својим керовима, одавно на гласу као кафански кавгаџија. Како је трампаво закорачио, тако се и испружио колико је широк и дугачак. Кафаном се проломио громогласан смех, после којега је наступила неугодна тишина и ишчекивање шта ће следеће да се догоди.
Кавгаџија је устао, зарежао нешто и устремио се најближе дете лажно га оптужујући да му је подметнуло ногу..Керови су такође почели да реже и кидишу на дечака. Дечак од својих петнаестак година кренуо је да се брани како то није истина и како су његове ноге биле испод стола, Човек који је довео децу устао је и покушао да смири ситуацију, али је убрзо севнуо шамар на дечаковом лицу, а онда опет напети тајац.
Интересантно је како је потом одреаговао човек, иступивши испред своје деце, ширећи руке као да жели да их заштити, Могао је да састави кавгаџију столицом за коју се држао. Могао је затим да истом том столицом крене и на његове керове. Али он се обратио пијаном човеку речима. Господине, нема потребе за свађом, деца су то, никад им не знаш! Затим се окренуо дечаку и рекао: Убудуће води рачуна како седиш у кафани!
Сазнали смо да је он тренер и доскорашњи првак у некој борилачкој вештини, а да су деца коју је довео јуниорски репрезантитвци у истој тој вештини. Дакле, могао је, као и сваки храбар човек да се супротстави кавгаџији и његовим керовима. Али није, као што би сваки мудар човек желео првенствено да заштити децу. Допустио је пијанцу да помоћу једне лажи и шамара забашури своју срамоту и повређени его и тако избегао непотребан ризик да неко од његове деце буде повређено.
Све у своје време, каже наш народ, па тако и кавга.
Ако се питате шта смо сви ми остали тада радили у кафани и зашто се нико није умешао…. рећи ћу вам да је међу нама мало храбрих, а још мање мудрих.
О Сирији ћу неког другог дана. О томе ионако данас сви све знају.
Далибор Дрекић
