Izdavacka kuca „Otkrovenje“ kontinuirano objavljuje romane prozaiste i dramskog pisca Mila Dora, koji živi u Becu, i istaknuti je autor i na nemackom govornom podrucju. Do sada je uz pomoc fondacije Kultur-kontakt „Otkrovenje“ objavilo dve knjige iz „Beogradske trilogije“ Mila Dora – romane „Secanje samo“ i „Mrtvaci na odsustvu“, a ovih dana treba da se pojavi i poslednji tom, pod nazivom „Beli grad“.
Priznat u svetu, Milo Dor je ove godine bio pocastvovan i objavljivanjem njegovih sabranih dela na francuskom jeziku, a u „Otkrovenju“ je takode štampan i „Roman o Milu Doru“ Dragog Bugarcica, posvecen u celosti ovom piscu. Milo Dor, nezaobilazna spona izmedu književnosti našeg i nemackog govornog podrucja, nedavno je boravio u Beogradu, da bi primio priznanje Srpskog PEN centra za zasluge upravo na tom polju.
• Pripadate piscima koji veruju da književnost kritickom reci može da utice na pozitivne promene u društvu. Koji je uslov da takva kriticka rec padne na plodno tlo?
– Književnost nije nikada vršila direktan uticaj na politiku trenutka zato što se svojim delovanjem, za razliku od politicke aktivnosti, ne obraca masi vec pojedincu, mada na dugu stazu ona ipak može da doprinese nastanku jedne nove svesti. Da bi, medutim, nastala nova svest potrebno je vreme. Pisac piše, dakle, najcešce za sledecu generaciju, ili za prvu generaciju iza nje, koja pokušava da se snade u naizgled „išcašenom“ svetu. Autori Grupe 47, poput Hajnriha Bela, Hansa Magnusa Encensbergera, Gintera Grasa ili Petera Vajsa suštinski su doprineli nastajanju jedne nove svesti u Nemackoj i tako su u presudnoj meri olakšali suocavanje sa mracnom prošlošcu svoje zemlje. U književnosti nije rec o pripisivanju krivice, vec o tome da citalac postane svestan postupaka i situacija koje su to omogucile. Pisac je svedok svog vremena, a ne njegov sudija.
Prikaz vremena
• Najnoviji roman Gintera Grasa „Hodom raka“ otvara drugi aspekt rata: svesno precutkivanje sopstvene nesrece zbog snage nesrece koju smo naneli drugom. Ima li kraja krivici, ima li nade za krivce?
– Ceo niz autora koji pišu na nemackom jeziku bavio se nacionalsocijalizmom, Drugim svetskim ratom i njegovim posledicama, kao na primer Hajnrih Bel u romanu „Gde si bio Adame?“, ili Ginter Gras u romanima „Limeni doboš“ i „Psece godine“. U svom najnovijem romanu „Hodom raka“ Gras veoma ubedljivo piše, ali bez lažnih emocija, o nesreci nemackog naroda koji je mnogim drugim narodima doneo nesrecu, bez namere da vlastitu krivicu potisne ili je prebaci na druge.
• Nema coveka kome rat ne donosi sramotu: ako nije ucestvovao u sukobima, onda je sigurno, ako hoce da bude pošten prema sebi, makar u mislima grešio. Da li tek kajanje, i pokajanje, dopuštaju isceljenje?
– Ocigledno je u prirodi samog coveka da krivicu zbog nesrece sveta podmece drugima. Ako sam dobro razumeo Frojda, on smatra da privodenje svesti i imenovanje vlastite krivice vodi ka tome da se covek nje oslobodi. To je kao kod ispovedanja. Pisanje lici na ispovedanje koje se pred istorijom vrši za sebe i u ime drugih, dakle za citaoce.
• O cemu sada treba da govori pisac, kad ni u sebi ne nalazi mir? Ili je spas u dobroti, u ljubavi, makar i ne bile uzvracene?
– S obzirom na to da se ubrajam medu „angažovane“ autore, verujem da se naš zadatak sastoji uglavnom u tome da se kroz što „objektivnije“ prikazivanje dogadaja našeg vremena citalac pobudi da o njemu stvori vlastitu sliku. Zanimljivo je konstatovati da preživljavaju uglavnom one knjige koje, pored svoje umetnicke vrednosti, posreduju pravu atmosferu i istinit prikaz svog vremena. Buduci da je nacionalno i politicko ludilo izoblicilo lice naše planete, smatram da je veoma važna borba protiv svake vrste fanatizma u koje ubrajam i religiozno ludilo. Ajnštajn je rekao da postoje dve stvari koje su beskrajne, svemir i ljudska glupost. Jedino, kad je o svemiru rec to nije baš tako izvesno.
Novo prosvecivanje
• Kada biste pisali hroniku našeg doba, od cega biste krenuli, šta bi bila njena suština, a kako biste je završili?
– Bez obzira na sav napredak nauke i tehnike, covek kao da je u ranijim mracnijim epohama zastao u vlastitom razvitku, tako da je hitno potrebno novo prosvecivanje. Buduci da pisac nije politicar koji ljudima obecava nacionalni ili socijalni raj, što se kasnije uvek pokaže kao lažno, njemu ne preostaje ništa drugo nego da se brine o pojedincu i da ga uzme u zaštitu od nasrtaja takozvane vecine i da ga ohrabri kako bi mogao da preživi na ovoj, još uvek lepoj Zemlji.
• Mitovi kojima se i savremeni covek zavarava – o lepoti, o vecnosti, o naciji, o slobodi – u sebi sadrže i zlokobno zrno ekskluzivnosti. Zašto meni mora biti dobro samo ako je drugome loše? Je li to vecni dokument, i izvor umetnosti?
– Nacionalni mitovi donose samo nesrecu, kako vlastitom, tako i drugim narodima. Pisac ne bi trebalo da ucestvuje u izgradnji takvih mitova, sem ako je rec o mitu bratstva i ravnopravnosti svih naroda na Zemlji. Ja sam poreklom Srbin, ali mojim venama ne tece srpska krv, vec krv grupe A1-negativna, tako da mi u slucaju nužde život može spasti neki žuti ili crni stanovnik planete koji ima istu krvnu grupu. Srpski mit mi je jednako dubiozan kao i germanski ili americki.
Ja sam ubedeni Evropljanin jer smatram da evropska kultura obrazuje jedinstvo. Sve nacionalne kulture nisu izrasle na vlastitoj podlozi, jer se kod njih radi samo o varijacijama ukupnoevropske kulture. Naše pismo (sanskrit), kao i našu religiju dobili smo sa Bliskog istoka. Grcka je polazište evropske kulture, kojoj su kasnije doprineli Rimljani, a zatim Italijani sa svojom renesansom, Francuzi sa velikim prosvetiteljstvom, Englezi sa svojom ekonomskom naukom, Nemci sa svojim filozofima i Rusi sa svojim pesnicima. Medusobno srodni su cak i narodne melodije i narodni plesovi, što svaki etnolog može lako dokazati.
Srodstvo je vece nego razlike koje izvesni zlonamerni politicari prenaglašavaju. To važi i za narode bivše Jugoslavije, koji naravno sa svim slabostima i karakternim osobinama pripadaju Evropi.
Na kraju bih citirao jednog velikog kolegu. Rec je o Volteru, koji je rekao: „Ljudi, volite jedni druge jer ko bi vas, do davola, inace voleo“.
