UMESTO PROLOGA
čoveče koji Srpskom zemljom stupaš,
Bilo da si došljak ili ovdašnji,
Ma ko da si i ma šta da si,
Kada dođeš na polje ovo
Koje se zove Kosovo,
Po svemu ćeš ugledati puno kostiju mrtvih,
Te sa njima i kamenu prirodu,
Mene krstoznačnog i kao steg
Videćeš kako posred polja uspravno stojim.
Da ne promeneš i ne previdiš
Kao nešto zaludno i ništavno,
No molim te, priđi i približi se meni, o voljeni,
I razmotri reči koje ti prinosim,
I iz toga ćeš razumeti zbog koga uzroka
I kako i zašto stojim ja ovde,
Jer istinu ti govorim,
Ništa manje od živoga,
Da ću vam izneti u suštini sve što se zbilo.
Ovde negde [bejaše] veliki samodržac,
čudo zemaljsko i riga srpski,
Zvani Lazar, knez veliki,
Pobožnosti nepokolebimi stub,
Bogopoznanja pučina i mudrosti dubina,
Ognjeni um i zaštitnik stranaca,
Hranitelj gladnih i smilovanje ništih,
Tužnih smilovanje i utešitelj,
Koji vole sve što Hristos hoće.
Uz ovoga je sam po svojoj volji
I sa svima svojima, bezbrojnim mnoštvom,
Koliko je pod rukom njegovom.
Muževi dobri, muževi hrabri,
Muževi, vaistinu, u reči i u delu
Koji se blistaju kao zvezde svetle,
Kao zemlja cvetovima šarenim,
Odeveni u zlato i kamenjem dragim ukrašeni;
Mnogi konji izabrani i zlatosedlani,
Svedivni i krasni konjanici njihovi.
Sveplemenitih i slavnih
Kao kakav dobar pastir i vođa,
Mudro privodi duhovne jaganjce
Da u Hristu dobro skončaju
I [prime] mučenja venac
[I ] višnje slave učesnici budu,
I tako složno veliko bezbrojno mnoštvo
Zajedno s dobrim i velikim gospodinom,
Dobrom dušom i verom najtvrđom,
Kao na dvoranu krasnu i mnogomirisnu hranu
Na neprijatelja se ustremiše
I pravog zmaja zgaziše
I umrtviše divlju zver
I velikog protivnika
I nesitog ada sveproždrljivca,
Velim Amurata i sina njegova,
Aspidin i gujin porod,
Štene lavovo i vasiliskovo,
Pa sa njima i ne malo drugih.
O, čuda Božijih sudbina,
Uhvaćen bi hrabri stradalac
Bezakonim agarenskim rukama
I kraj stradanju lepo sam prima
I mučenik Hristov postaje
Veliki knez Lazar.
Ne poseče ga niko drugi, o voljeni,
Do sama ruka toga ubice, sina Amuratova.
I sve ovo rečeno svrši se
Leta 6897, indikta 12, meseca juna 15. dan, u utorak,
A čas je bio 6. ili sedmi, ne znam, Bog zna.
*NATPIS DESPOTA STEFANA LAZAREVIćA NA KOSOVSKOM MRAMORNOM STUBU
Prepis s kraja XVI veka
Arsenije čarnojević (1633-1706)
MOLITVA ZASPALOM GOSPODU
I dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom,
od mesta do mesta,
kao lađa na pučini velikog okeana
bekstvu se dajemo,
čekajući kada će zaći sunce
i prekloniti se dan
i proći tamna noć
i zimska beda koja leži nad nama.
Jer nema onoga koji nas savetuje,
ni onog koji nas od nevolje oslobađa,
i nevolja naša udvostručava se.
I rekoh suzama:
Dokle ćeš, Gospode, zaboravljati nas do kraja,
dokle će se naoružavati na dostojanje tvoje,
Ustani, Gospode!
Zašto spavaš,
zašto lice tvoje, oče naš, odvraćaš od nas?
I opet vaskrsni, Gospode,
pomozi nam imena tvojega radi!
I tako neprestano ridanje na ridanje prilažemo
i niotkuda pomoći.
PISMA IZ SRBIJE
Trag pera kosovog
Na početku Beše Kosovo
I KRUG
PISMA IZ SRBIJE
U Srbiju možete doći uvek
ma kad pošli
stići ćete
ali tek posle Getea i Ajnštajna
ako i ne stignete
u njoj možete ostati zauvek
kao što se to dogodilo Viktoru Igou
kad reče svetskim vladama: Za Srbiju!
postoji prečica
kojom dolaze prijatelji
i upadaju neprijatelji
voz koji kreće
ide za Srbiju
Ana Karenjina bacila se
pod točkove lokomotive
zbog srca
koje pripade Srbiji
avioni lete visoko za Srbiju
vi koji ste kraj prozora
vidite li zemlju i ljude
uspravne kroz vekove
šta drži carstvo
palo na Kosovu
glave u ćele kuli
mač u koricama
pero u rukama
kuću nasred druma
KRŠTENjE VARVARA
Trag
Bosiočevog praha
Krst
Koji nosim
Pre vetra
GOSPODARI KOčEVA
Odakle došli?
Kažu oduvek tu bili!
Pre onih što se u rupe krili!
Kako kročili,
Stopu ogradili.
Tako nastala
Zemlja dubokog korenja
I visokih kočeva.
IZVOR
Osvajači
Srpske zemlje
U divljem naletu
Kad naiđoše na dete
U utrobi majke
Potegoše
Hladno
Oružje.
Bolan rez
Vrhom oštrice
Uobliči se
U krst u čoveku.
Ispod kamena
Na koji je kapnula krv
Hristovog sledbenika
Izbi izvor.
HAJDUčKI PASULj
Kad se kamen usija
Na suncu
Hajduk Veljko
Uvuče ga
Kroz tajni otvor
Pod zemlju
I stavi ga
U grne
S pasuljem
I izvorskom vodom
Tako se kuva
Dok potera ne ode
Tamo gde se vrata otvaraju
Sekirom
Odakle i došla
SPOMENIK VOLU
Posle prve brazde,
Vo ostavi plug
I pređe na top.
Dobošar objavi:
Svi sa slamkom u kosi
Do daljeg su sejači
Na bojnom polju.
U neko doba,
Kad presta grmljavina,
Pod vedrim nebom
Previše mi rane.
Nema truba.
čuju se vrane.
Mora da je jutro.
Krici s druge strane.
Junaci se klanjaju
Kamenu uspravljenom
Na četiri noge.
POBEDNIK
Moj deda vratio se iz rata
među poslednjima.
U selu se šaputalo
Kako je Boža Blagojev pao
u strašnoj borbi pod Jedrene.
Zahvalni podigoše spomenik
Simbol borcu za kralja i otadžbinu.
Moravski pešadinac beše prvi
po očevoj muškoj liniji
koji prežive vojevanje.
Nedeljom bi iznosio
svoj vojnički kovčežić
na sunce.
Stajali smo okolo
i čekali da vidimo
primerak trofejnog oružja
iz odlučujuće bitke.
Naš idol je ponosno podigao mašinicu
kojom je šišao
Vojvodu Stepu
i pitao narod:
Ko je sledeći?
KOŠULjA
Tek što bi tenk
Iz zapaljene šume
Žmirkajući provirio
Kuća na horizontu
Skotrljala bi se
Niz zaleglo brdo
Po tragu gusenice
Gde trava više ne raste
Kao poprsje pokojniku
U keltskoj košulji
Na srpskoj zemlji.*
*Tragom Kelta… do savremenih običaja u Srbiji, u duhu istraživanja Suzane Antić, Jednodanka košulja.
PANAđUR
Mora da je
Sutra
Neki panađur
Kad Boža džambas
Štuca brkove
Usred avlije
VELIKA SRBIJA
Po Radovanu Samardžiću
Bila je to
Mala zemlja
Kojom su hodali
Veliki ljudi.
KNjIGA VREMENA
čoveče, ako hoćeš istinu,
čitaj Knjigu vremena.
Tiho, u sebi.
Tragično je mera slavnog.
Nije za decu
Ispod hiljadu i više godina.
Uzmi kosovski božur,
Videćeš da je to krv častoljubivog.
Posle poslednjeg lista,
Nema kraja, otvori kamen.
(Iz recenzije rukopisa Istina o Kosovu)
SVETOSAVSKI POTOMAK
Ako život
Mog naroda
Nije istina
Nestanak jeste.
ZADATAK
Na kamenu
Izbijenom iz temelja
Precrtani brojevi
Unakažena slova
Razbijeno zvono
O glavu učitelja
Učenici oterani
U vojnike
Komad table
Pretvoren u noć
PODBOŽJE
Proglasili bodljikavu žicu
Za državnu granicu.
Prepolovili nadgrobni kamen.
Od praha kuću prave. Amen.
Kažu da tu žive čitav vek.
Oduvek.
Preci od kamenog doba.
Pre Boga.
MISIJA
Tenkovi
Bodljikava žica
Vojnici u pancirima
Svuda oko crkve.
Šta rade tamo?
čuvaju Hrista.
DRAMA
Između maslinastih tenkova
Na ulici, kraj izrovanog dvorišta,
Usred tinjajućeg zgarišta…
Pod plačnim nebom Kosova
Igraju glumci Srpske drame
Prištinskog Narodnog pozorišta.
Pred samo jednim gledaocem:
Svetom!
Tema je opstanak čoveka.
Uloge su izazovne i tajno podeljene.
Igra se u život, kao od pamtiveka,
I u sudnjem činu nestaju sa scene.
Kada se digne zavesa
Od bodljikavih žica
čuje se monaška tišina
Zanemele publike očajnika.
Ovacije onih pod zemljom.
GAVRAN NA KOSOVU
Zločin je počinjen.
Nema dokaza.
Postoje oni koji ne postoje.
Kosti su tako rasute
Da ih ni gavran ne može skupiti
Ni sastaviti!
Ali zna da su od čoveka.
VISOKI DEčANI
Hoće li preći
Preko koščatih pragova
Svakodnevnih grehova
Tihi odjeci zvona
Visokih Dečana
POVRATAK U KOSOVO POLjE
Mrtve koje ni zemlja ne prima
Pokriva nebo-tamo mesta ima.
Tomas Gof, 1619. -godina izvođenja predstave
kosovske drame na Oksfordu.
Nikad tiši korak čizme
Ni vrata što se gotovo sama otvore
Kao usta
Koja izgovaraju poslednju reč
Tek što je napipala krnjetak rašlje
Blizance divljih vetrova
I podigla pogled
Kao zalazeći plamičak
Nije me odmah prepoznala
Ah kada je to bilo
Kada si ličio na zrno pšenice
Tu gde si strašna bitka vodila se
Za pedalj zemlje
Napoličari posle utabali put
Podigli zidove i krov
Sada miševi veselo trčkaraju
U kući nasred raskrsja
U kojoj živim sama
A oni uvek izađu
Kad neko dođe
čekaju valjda nekog svog
Koji je najviše rupa iskopao
Nije se vratio
Iz rata
MISIONARI
čujte
Srce
Kamena
Hitnutog
Na malu crnu pticu
U polju
PRIZRENSKI BERBERIN
Trava
Neošišana
Iznad berberina.
Poslednjeg carskog.
Cedulja
Na vratima radnje.
Izbledela.
Visi od 1389.
A lepo piše:
Vraćam se odmah.
III ARHEOLOGIJA SEćANjA
SVET DOM
Eleonori Luthander
Pepeo
Na vetru
Može biti
Moja kuća
IZBEGLICA
Izaći iz kuće
Kao da ćeš se odmah vratiti…
Šta spakovati…
Na brzinu?
Svoj mali život?
Nešto tako…
Što se neće ni primetiti
Kada budeš otišao…
ZAVEŽLjAJI
Potomci graničara
Pod gavranom
U letnjoj oluji
S jamama
Na izveženim zavežljajima
Za zrnom
Na leđima mrava
Niz baštenski puteljak
Odbeglog sveta
Rasprsnutih imena
Na gračaničkom kamenu
Pozadi mahovine
Nisu se videli više
* Gračanički zapis izbeglica iz Hrvatske od Kosova do Kosova, 4. avgust 1995. – 17. mart 2004.
NEKA TI JE LAKA MOJA ZEMLjA
Ranjenik i zarobljenik
Leže jedan kraj drugog.
Ne znaju ishod.
Ne znaju za sebe.
Jedan drugome poželeše:
Neka ti je laka moja zemlja.
POSLEDNjI
Kopaj, prekopaj svet
Poslednji priljubljen uz zid
Možda je mogao videti
Kroz zatamnjen rešetkasti prozor
Jednog iz reda
Skinutog poveza
Odvezanih ruku
Kao u znak slobode
Hvata ono što mu je hitnuto
Logorski ašov
Iz ugla otpisanog nazirao se posao
I cev uperena u potiljak
Tek po koja grudvica iskopane zemlje
Visoko poletela
Možda već preko sledećeg
Koji pokaza srednji prst
Na reč naredbe kopaj
Kao snagu nesalomivog
Logorske ašovdžije, epilog samoukopanih neprijatelja zemlje.
SUOčAVANjE
Privode me
Vezanih ruku
U zoru
Zgarište tinja
Na ostatku zida
Fotografija
Moja majka i otac
čude se
Kako ne znam
Ko su
POVRATNIK
Najteže je prošlo!
Procenjuju korumpirani cinici
Preuređenje poprišta
U stanište suživota.
Šta da kažem
Ja
Usamljeni povratnik
Na koga su pucali
I uvek promašili!
ŠARPLANINAC
Mi smo se nadali boljem životu
Pod novim gospodarima.
Zbor pasa u Knososu Miodraga Pavlovića
Sećate li se onog proročanskog repića?
Šestice odmetnutog povratnikovog psića!
Zube oštri na sebi, ponekad bi zaurlao
Kad bi ga iz tame pojurio dvoglavi orao.
Nema tanjirića, loče iz uranijumske barice.
Iskopa kost cvetne srednjovekovne okućnice.
Laje koliko da se čuje prava rasa.
Neće lanac, ni gospodara iz oglasa.
Ne haje za otrovne uljezove poslastice.
Krije njušku iz Knososa i buvljive nožice.
A hteo bi da skoči do neba, u krilo carice!
ULjEZ
Hleb lomi.
Ne seče.
Nož čuva
Za komšiju povratnika.
ZATVORENIK
čemu lanci
Zašto mreža
A najmanje paukova
Ne izlazim
Ni iz svoje kože
Kad istekne vreme
Za život
Ne i za kaznu
Slobodno me zakopajte
Znaćete da jednog imate
Uvek
Na broju
čUVAR KUćE NA GRANICI
Ne zna ko je
S druge strane.
Ni ko će
Odavde tamo.
Na nekoga laje.
Kidiše kao vuk.
Nekome ruku ljubi.
Skače na grudi…
Da li od besa
Ili radosti…?
BEGUNAC
Na jednoj nozi
I dva štapa…
Neće daleko.
Pretiče ga
Požuteli list.
Kao da zna
Kuda ide.
PROSJAK
Skinuo
Torbu s ramena
Na raskrsnici
Stao
Na molitveni kamen
Pomislivši središte sveta*
Svima pruža ruku
Koju nema
* OMFALOS – grčki, pupak sveta.
POSLEDNjA STANICA
U noći zakočenih vozova
Stvari idu svojim tokom.
Na pružnom prelazu
Crvenkasta barica.
Led razbijen.
Tvoj lik u komadićima
Ne mogu da zaboravim.
Ni prekid saobraćaja na otvorenom.
Ljudi odlaze kao da nije zastoj.
Tako se lako ubija, niko nikoga ne ispraća…
Kondukter ne stigne ni kartu da poništi.
Sad ispade ovo mesto je poslednja stanica.
ZADUŠNICE
Visoko
Iznad bodljikave žice
Grobovi
Grobovi
Grobovi
Grobovi zemlja i nebo
ZASTAKLjENA PRAZNINA
Kad ugledate suzne oči deteta
Iza razbijenog prozora
Da li promenite pogled
Na svet
Ili samo zastaklite prazninu?
SIROčE
Bombe su padale
Kad dođoh na svet.
Imadoh sedam meseci,
Jedan rat i dve države.
Mesto rođenja: zgarište.
Od kad stadoh na noge,
Održavah se uspravno.
Koračajući kroz život,
Naiđem li na neravninu,
Osetim golicanje po tabanima.
Mislim da su to kosti
Moje majke i moga oca.
Zemlja koja me rodila.
NOVOGODIŠNjI POKLON
Srećna 2008.
Misionari iz sveta
Došli na Kosmet
U humanitarnu posetu.
Uputili se u vrtić
S paketićima.
Pitali decu:
Šta bi ste voleli
Da dobijete
Kao novogodišnji poklon?
Svi u glas:
Slobodu!
NA BRISANOM PROSTORU
Rođeni u praskozorje.
Između dva granatiranja.
Upisani
U izrešetane listove
Oborenih hrastova.
Hoće li se dići
Na brisanom prostoru?
GNEZDO
Među humkama
Bližnjih
U jaruzi
Skriveni.
Bez imena.
Na kamenu.*
Ko će ih naći?
Trava.
Iz gnezda kosova.
*Trag pera kosovog na kamenu, mapi sveta.
IBAR
Preko preći…?
Ili?
Svejedno.
Ako budem ubijen,
Možda neko sazna
Da sam živeo.
OčI
Dve tačke
Na kamenu.*
*Neocenjeni pismeni Dve tačke na kamenu…Mamice, iste kao što su bile oči tvoje. Jaruga”.
đAKU PRVAKU
Poslednji pozdrav
Od školskog zida
Nije ostalo ništa.
Samo ime tvoje.
LUTKA
Odnedavno idem u vrtić.
Lepo je.
Lepo, što niko ne zna ko sam.
Ni kada će moji mama i tata
Da dođu po mene
I pomognu mi da stavim ranac na leđa.
Kada me predškolci pozovu
Da se igramo-
Ja odbijem.
Odem u ćošak.
Tamo gde se sastaju zidovi
Moje spaljene kuće.
Vetar donese igračke
Kada se sakrijem
Tako što stavim ruke na lice.
Volim da lebdim
S lutkom od majčinog plamena u beskraj
Dok me ruka očevog praha miluje po kosi.
ZVONO POSLEDNjEG čASA
Ne zaboravi
Jabuku
Koju sam ti bacio
Poslednjeg časa
Kad zvono umire
Na obali
đačkog potoka.
Na prste sam se podizao
I poskakivao
Za vrhovima
Odbijajućih grančica
Jedne večeri…
Seti se
Kako su torbe spale
S pognutih leđa.
Ti si svoju stavila pored moje.
Na kraju se naslonile
Jedna na drugu.
Jadni vrapci
U južnoj pokrajini
Školskog dvorišta.
Za vreme skraćenih časova
Šćućureni oko slučaja
Jednog običnog crva
Koji ima pet srca
A ne pokazuje ljubav na prvi pogled.
Vesele se.
Svađaju.
Zaplaču zbog mrvice.
Ponekad nakostrešeni.
To smo možda bili mi!
Leteli! Leteli! Leteli…!
I nebo nam je bilo malo!
Nismo imali krila.
Držali smo se kao korice
Zabranjene knjige.
Bili smo udvojeni treptaj svetiljke
I srce dve olovke
I dva puta izgubljeno pismo…
Smeši se Kraljice poslednjeg časa!
Ti umeš da se smešiš
I da budeš sama
Kao tabla
Na levoj nozi.
O, Veličanstvo matursko!
Ne šapući
I ne laži
Da to kiša pljušti
I da se niz lice sliva.
Samo je noć mogla biti
Takva, baš takva u belom!
Cvetić jabuke i tvoj čuperak
Nikad više zajedno
Na mome reveru!
Crtali smo puteve
Kojima nećemo ići.
Mi, brežuljci u daljini.
Kako smo lebdeli…!
Ali…ako me ikada zaboraviš…
I ako te više nikada ne vidim…
O, da li će se čuti zvono
Poslednjeg časa
Na obali
đačkog potoka?
Pod zvezdama.
Kuće u nizu
čini se da su iste
Kao i one što su nekad bile
Na obali reke
Možda ipak malo razbacane
Kao da su jurile za decom
Koje nema od kada su odvedena
Nekud
U noći
Sem ako nisu ostarila
Kada su njihova deca pošla da ih traže
I nisu se vratila
Talasi se stišali
Krovovi se okrenuli suncu
Samo još kamenčić
Hitnut iz ruke
Da donese sreću
SOLITERI
S prozora
Višespratnice
Gledam
Iza zavese.
Kao što ti pod velom
To isto činiš
Sa suprotne strane.
Veče je.
Život završava
A mi se nećemo videti.
Zvezde trepere
U rupicama zavesa.
IV TIHO U ENKLAVAMA
ODAVNO
Nas ne bude
Petlovi
Nego vrane
BESPUćE
Valentini Pitulić
Bose noge
Gladna usta
Ne ostavljaju
Trag
NEDOGLED
Zoranu Nedeljkoviću
Gola žica
Povezuje
U nedogled
Najdalje
Sa samim sobom
KRAJPUTAŠI
Mirku Miletiću
Koturovi
Bodljikave žice
Kao točkovi
Koji ne vode
Nikuda
POSTOJANjE
Aleku Vukadinoviću
Kad isprazne
Džepove
Mi napravimo
Kuće
Od kamenja
Kojim nas gađali
Očajni
Što još postojimo
Dođu po svoje
SEOBE
Ovde smo svi
Samo jedna ptica.
Leteće pero.
Kosovo.
NOVO BRDO
Nema drugog vrha
Do nagomilanih tela
Visoko
Pod zemljom.
KAP KOSOVA
Jovanu Živkoviću
Tri reke potekle
Iz tri izvora.
Svaka se uliva
U svoje more.
Sada su kap
U okeanu.
EGZODUS
Sonji Živković
Ispraćaju nas
Sa nadom
Da nas ne vide više.
Tovare naša ognjišta
I prepune grobove
Trpaju
U predačke bisage.
Male stvari
Bacaju
U samrtne zagrljaje.
Prokletije nam guraju
U oslepele džepove.
!
Na dubok put
Nas otpremaju.
VI KAD PROTEKNU NAŠI MALI ŽIVOTI
POSLE
:::::::::::
Prizor
Možda…
Tu gde je bila kuća,
Drvo…
Provalili.
Kao iz rupe u ledu
Prljav mlaz.
Talas
Nosio
Sve pred sobom.
Nije to bio
Neki naročit dan.
Sada jeste.
17. mart 2004.
Uviđaj
Ti koji se zadesi
U podrumu,
Sada si samo broj.
Nagorela grančica,
S vremena na vreme,
Kucne u komad stakla.
Prozor nestalog.
PRADEDOVSKI BUNARI
Tog leta
Kao da je sve gorelo!
Kopali po Kosovu…
Prekopali Metohiju…
Kad naiđoše na krv,
Ne i na vodu,
Potražiše mog pradedu.
Starog bunardžiju.
Pretražiše svaku iskopinu.
I u grobove zaviriše.
Žalostivi, zapretiše oštricom:
Pobegao iz zemlje!
Dobrovoljac s vojskom krenuo.
Preko Albanije se povlačio.
Još uvek se povlači…
Preko Krfa i Soluna,
U Srbiju izbio
I dalje…na sever…
Koliko bunara
Za sobom ostavio!
U svakom Kosovo.
RODNA ZEMLjA
Zrno
Ne izbija
Iz zemlje.
Odžak
Pun neprobojnih frontova.
DUD
Da sam drvo
Kao što je dud
U Pećkoj patrijaršiji
Sada bih imao
Godine
Koliko je listova
Na svetim granama.
SITNICA
Meni obala.
Tebi obala.
Između
Sitnica.
Šta deli
Šta spaja
Kad proteknu
naši mali životi?
MOST
čemu most u podeljenom gradu?*
Napravljen da spaja, sada razdvaja.
Kao život i smrt. U oba smera.
Slobodno se šeta mrav
Hrabro izašao
Iz pregažene korice.
Jedemo isti hleb
Pečen na vatri
Razmenjenih metaka.
Na čiju će stranu?
*Most na Ibru, između severa i juga Kosovske Mitrovice,
s izbledelim natpisom Reč ljudska-most beskrajni..
LANAC
Sve slabije
čujem
od vetra
samo šarplaninca
razlikujem
ali ga ne vidim
ni kraj
lanca
PARAF
Tapija.
Parcela vidovdansko polje.
Na kraju
Otisak prsta.
Onaj koji izgubio
Lazarov dobrovoljac
Kojim put pokaza
Dovde
Dokle smo stigli.
Gde je božur…
Ispod izvor
U obliku korena?
Ni kapi
Branilaca otadžbine!
Požuteli list leluja…
Bože, isti vetar
Opet otkinuo krajičak.
Ne zna se
čija je zemlja!
Uzvišica
Tamo gde je uvala bila.
Iz gomile kostiju
Tako mali tartuf
Svinje iskopale.
Od svega ispade
Moja je samo pesma
Kosova.
Vidovdan, 1389-2009.
KAO DA NEMA VIŠE KO ćE KRIKNUTI
Širi krila
I leluja na jednoj nozi
Na vrhu krošnje, kao nad svetom,
Dok se kamen ne uspravi
Povrh čovečuljka
Koga tiho spuštaju u zemlju…
Kao da se to nikome, pa i onim pažljivijim,
Ne dešava…
A možda je baš i ovaj tek položeni
Dobar lovac bio…?
Ali, ako nećeš ti, kao da nema više
Ko će kriknuti!
NIKAD
čujem li
Reč nikad
Pomislim na Kosovo
Pomislim li
Na bilo šta
Kao da uvek čujem isto.
RASELjENO LICE
Kamen, gladak i vreo,
Na zapaljenoj granici.
Međaš,
Nalik hlebu
Iz orahovog lista.
Kravajče,
Pečeno na tihoj vatri
Zvezda…u rano jutro,
Kad vetar, kraj ognjišta,
Zavrti oblačić pepela
Nad kolevkom.
Bože, šta se sve nije rasulo
Kroz rupicu na pregači stare majke,
Nagnute nad zrnom belice,
Misleći da je moje lice.
SRPSKA BIBLIJA
Zbivanja na Kosovu i Metohiji krajem XX i početkom XXI veka eskalirala su u veliku dramu, koja je zaokupila i Srbiju i svet. Literarno stvaralaštvo je pronašlo neiscrpne izvore na ovom prostoru, potvrđujući svoju kreativnu vitalnost.
U nizu ostvarenja iz tekuće produkcije na pomenutu temu, a sa osnovnim pretpostavkama i nepobitnim činjenicama da se ne ponavlja, vidno se izdvaja nova zbirka pesama Slobodana Brankovića, istaknutog univerzitetskog profesora, kulturologa i istoričara, čiji su poetski prilozi sve zastupljeniji u domaćoj periodici.
Njegovo pevanje o Kosovu i Metohiji je glas etičke i humanističke provenijencije. Polazeći od biblijskih konotacija, pa preko indikativnih reminiscencija na Aristotela, Ajnštajna, Getea, Igoa i drugih, pesnik u širokom simboličkom luku ukazuje na faktografiju iz riznica svetske istorije (Kelti, Arsenije čarnojević), ratnu prošlost (Hajduk Veljko, Vojvoda Stepa, ćele kula, Solun) i zavičajne slike (Gračanica, Prizren), koje deluju veoma potresno i upečatljivo.
Iako je pevanje, uglavnom, ostvareno u prvom licu jednine, ono se, u suštini, odnosi na kolektiv, nacion i uopšte na zajednicu ljudi, jer individualna percepcija ovde poprima univerzalnu vrednost i etički smisao, koji stremi najvišim vrednostima i idealima civilnog društva od drevnih civilizacija ka dalekoj budućnosti.
Bez imalo patetike, pristrasnosti ili osvetoljublja, hrišćanski saosećajno i mudro, a kristalno jasno i hrabro, Branković ispisuje svoj kosovsko-metohijski dnevnik, delimično nastao kao svojevrsne beleške s puta, ali i kao snažna opomena moćnicima o nepravdi i ugnjetavanju čoveka na rasplamsalom ognjištu, ma koje vere i nacije bio. Novo brdo je humanistički pesnički krik i grmljavina savesti nad sudbinom pripadnika druge vere i nacije da se nikada ne zaboravi ono što i nije smelo da se dogodi ni u najtamnijoj noći koja je ikada pala na Kosovo.
Zalažući se za istinu o Kosovu, pesnik crnohumorno osvetljava ono što je davno svima jasno, a što silnici ne žele da se zna i čuje. Pesničke slike su, u tom smislu, duboko promišljene i jezgrovite tako da lapidarnim jezikom i sa malo reči kazuju mnogo.
Na primer, pesme Velika Srbija, ili Srpska biblija, koja je, i pored sažetosti poput drevnih poetskih zapisa, indikativnog modaliteta i jasna u svojoj poruci:
Na početku
Beše
Kosovo.
Pesnik, dakle, razmatra veoma širok vremenski raspon, od Kelta, Biblije, Kosovskog boja, pa sve do današnjih dana, pri čemu, ponekad diskretno a ponekad (samo)ironično, osvetljava po neki značajan motiv ili detalj iz svakodnevne stvarnosti i ličnog života, kao što je povratak dede iz Prvog svetskog rata. Preplitanje objektivnog i fiktivnog, stvarnog i imaginarnog, ostvareno je u suptilnoj stilizaciji i intimističkim ispovestima, a opet minimalističkim diskursom u svega nekoliko poteza. To je, zapravo, sinteza molitve, plača, opomene i glasa vapijućeg, koji tek treba da odjekne svetom, ako ima pravde i istine. Uzev u celini, lirsko i baladično, gorko i sarkastično pevanje Slobodana Brankovića u Pismima iz Srbije u svojim najboljim varijacijama predstavlja uistinu dragocen prilog inovativnom pesničkom stvaralaštvu, koje je ovim izdanjem dobilo originalno i snažno umetničko delo.
dr Milutin đURIčKOVIć
PISMA IZ SRBIJE
SLOBODANA BRANKOVIćA
Zbirka pesama Slobodana Brankovića Pisma iz Srbije predstavlja prijatno estetičko otkriće kao zrela, ozbiljno promišljena i nadahnuta lirika. Uzoran refleksivni ton, nacionalna etika i individualna emocija saobraženi su u ovoj lirskoj tvorevini osobenom stilizacijom poetskog diskursa.
Istražujući i aktivirajući arhetipove, nacionalne idiome i saborno umlje i fokusirajući ga u novom vremenu, Branković izražava kritičku lirsku svest o civilizacijskom i kulturološkom toku naše istorije.
To istorijsko iskustvo kreativno je transponovano kroz duh subjektivne imaginacije stvarnosti.
Na tom lirskom fonu, zavičajne teme Slobodana Brankovića dobijaju univerzalni karakter a esencija bića se projektuje na osnovna pitanja ljudske egzistencije.
Branković je i pesnik zajedničar i pesnik bićevit.
Estetizacija istorije, poetizacija fakta i lirski tragizam u ovoj poeziji kreiraju odličnu zbirku pesama i predstavljaju novi lirski glas Kosova i Metohije.
Prof. dr Danica Andrejević
Stihovi Slobodana Brankovića, u izboru kritičara savremene poezije, zaslužuju pohvalu koju i zahtevni čitalac u vreme nečitanja spontano izražava. Oni pripadaju osobenom poetskom modelu. To su kratke pesme. Pravi mali medaljoni.
Prof. Dr Valentina Pitulić
SENZIBILITETA,
SUPTILNE IRONIJE I SARKAZMA
Slobodan Branković se ukazuje kao pesnik modernog senzibiliteta i urbanog profila, koji svojim pesničkim postupkom i vrstom iskaza pripada najaktuelnijem toku savremenog pesničkog verizma. Njegov visoko urbanizovani stih, kondenzovan, narativan, izoštren u izrazu, zasnovan je na specifičnoj tehnici poentiranja, sa brojnim finesama i efektima suptilne ironije i sarkazma.
Pesnik modernog osećaja sveta, Branković svojim stihovima najčešće svedoči pustošnost i prolaznost, nesigurnost i ugroženost, teskobu i muku postojanja savremene egzistencije.
Na tamnom fonu ove doživljajne optike nalazimo kod Brankovića i brojna pitanja iz sveta univerzalija, kao i metafizička pitanja smrti i prolaznosti. Mogao bi ovde navesti ceo niz sjajnih uzleta Brankovićeve refleksivne imaginacije koji će, siguran sam, privući pažnju i tumača i čitalaca.
(Izvod iz recenzije o Glasu iz pesničkog grma).
Alek Vukadinović
VELIKA ZAGONETKA POEZIJE
Pesma je golub u rukama stvaraoca. Pesnik, poput golubara, hrani svoje golubove, najčešće skrivenom ljubavlju.Ukrštajući različite vrste, najraznolikije reči, traži među njima najboljeg visokoletača.
Ko koga uči letenju?
Delo istinskog pesnika svojevrstan je golubarnik. Ući u pesnikov svet a ne pre-plašiti njegove ptice, izazov je za svakog kritičara. Biti unutar kaveza od stihova, i gledati kako pesnik pušta svoje golubove da lete, posmatrati ga kako radi i čisti za njima , dok odstranjuje iz pesme reči koje po njemu moraju biti izbrisane i zamenjene novim krilatim ljubimcima, velika je zagonetka poezije.
Pesnik Slobodan Branković, naučio je svoje golubove da lete iznad Kosova i Metohije. Njegovo jato kruži iznad kosovske zemlje i ljudi, i gleda umesto njega. Koliko krugova toliko ciklusa u ovoj zbirci. Poput novinskog izveštača, što nije novina u savremenoj svetskoj poeziji.
Branković kazuje svoje slobodne stihove o tri Kosova, jednom mitskom, drugom istorijskom i trećem ličnom, vlastitom, koje je poneo u svom srcu radeći kao naučni radnik na ovim prostorima.
Jednom prilikom, dok mi je recitovao svoje pesme, rekao sam mu da slike govore duhom molitve, i da je svaka njegova mala pesma dovoljno velika da u nju stane jedna emocija. Ona je kao čvor na brojanici, koja se dugo drži pod prstima i ne daje svakom u ruke.
Pesnički kod ove zbirke je molitva, koja je nevidljiva i vidljiva , kao jato njegovih golubova dok kruže i krstare vidljivom i nevidljivom svetom kosovskom ravnicom.
Verujte mu na reč, Sveti duh jednom je bio golub.
Mr Zoran Nedeljković
\Stihovi Slobodana Brankovića su kruna srpske poezije i srpske muke. U krvavom krstu na stomaku trudnice vaskrsava Andrićeva Na Drini ćuprija
Hoće li vojnici sačuvati Hrista? Od koga? Izbeglice, sa zrnom na leđima mrava, kuda idu…? Kuće razbacane, kao da su odjurile za decom…? Pepeo na vetru može biti svaka od njih… Hoćemo li promeniti pogled kad ugledamo dete iza razbijenog prozora, ili samo zastaklimo prazninu? Vidimo li grešku, zarđalu nulu na obešenom bunarskom lancu…? Eto kruga s obe strane čoveka, ako nigde drugde, naći ćete ih u pesničkim fantazmama…!…. možda stvarnijim i od stvarnosti! (…)
Eleonora Luthander
BELEŠKA O AUTORU
Slobodan Branković se bavi naučnim i književnim radom.
Doktorirao je istoriju kao kulturu.
Kao univerzitetski profesor i naučni savetnik, predaje i istražuje istoriju kulture i civilizacije.
Objavio je veliki broj radova na srpskom i stranim jezicima.
Po knjizi Nezavisnost slobodoljubivih, drugo izdanje, snimljen je istoimeni dokumentarni Film(Karanović).
Pesme su mu objavljivane u časopisima i novinama, zbornicima, zbirkama, antologijama…Zbirke: Balada o belom kredencu, Tapija(u pripremi za štampu; z
