*PISMO*
Pri našem ulasku u ordinaciju Milanka je povukla sebi papir; grčio se
pod njenom rukom; skoro ga je zgužvala.
Šta to čitaš?
-Kako ste me uplašili. Mislila sam da je šef. ^itam neko pismo. Stiglo
na moju adresu. Pogledajte! Evo, došla sam do ovoga: U devetnaestom veku
živeo je kralj koji je u vojsci izgubio jedinca jer se oglušio o ovakvo
pismo. Svako će tako proći ako ne pošalje dvadeset pisama ove sadržine
na različite adrese.
-^ista izmišljotina. Kada bih dobijao takva pisma završavala su u
plamenu i ništa. Kako mi je, tako mi je – rekoh. Ma, to šalju ovi iz
pošte da bi povećali sebi plate. Što više pisama, to više kupljenih markica.
-A možda to šalje neka sekta iz samo sebi poznatih razloga? – pitao se
Maksim… Mada je to toliko puta već čuo.
-Ma, ne šuketaj! – pokopah ga. – I šta si odlučila, Milanka?
-Neću slati. Ne znam, zašto bih slala?
Nas dvojica, Maksim i ja, napustili smo njenu ordinaciju i otišli na
teren. Bio je naporan dan, žega i teški slučajevi. Po povratku sedeo sam
u svojoj ordinaciji i razmišljao o Milanki. Kao mala igrala se sa
lutkama; lečila ih, da bi kasnije postala pravi doktor; male plate, ona
zapuca pet godina u Francusku i kupi auto i stan; mladost treptala,
gasnula na njenom licu, tridesete uveliko gazile, gacale po telu, nisu
dirale dušu, kada je ugledala momka, mla|eg od sebe, kao da nije
pripadao njenoj sotri, veri, Indijac i Kubanac, neka lepa mešavina iz
Bosne, obgrlati ga kao ni jedna do tada i on se predade; prvi, pa drugi
pobačaj; još jednom je bila uporna, treća-sreća: rodila kćer, zatim,
odmah, i sina – razmišljao sam, kažem o Milanki, kada uskoči u
ordinaciju Maksim.
-Ona je ipak poslala!
-Kako znaš?
-Primetio sam da nije u svojoj ordinaciji, ušao sam, pogledao u korpu za
otpatke, tamo je ležao indigo, podigao sam ga, okrenuo prema svetlu i
prepoznao tekst iz onog pisma.
Kako se samo setio, njuškalo, ne rekoh.
-Reći ću joj što nas je lagala.
-Nemoj je dirati.
-Zašto?
-Svako se uplaši od života.
-Valjda se kaže: svako se plaši za život. čega ona ima da se boji, sve
što je naumila, to je i učinila.
-Može i tako. Ali to je duboko u njoj. Ona ni pred sobom ne može to
priznati. Kao što ni ti ne možeš prihvati da te je na ovu „istragu“,
pored intuicije, naterao najjači vetar.
-Kakav vetar? Šta lupetaš?
-Lupetam? Kad me povlačiš za jezik, reći ću ti: Vetar i te kakav. Vetar
radoznalosti, Maksime moj.
