Pismo drugu,
(Ovu pricu poklanjam velikim zaljubljenicima u Zavicaj i nepopravljivim nostagicima)
Skoro sam pisao pismo mom drugu Teofilu Simiću sa kojim sam kao klinac pecao ribu na Crnici. Nisam poslao pismo, nekako mi ne zvuči lepo da pošaljem mom bolesnom drugu tamo u Australiji jedno pomalo tužno pismo, ko zna kako će on to da shvati. A bili smo stvarno drugovi. Imao je nekako vesele oči i osmeh da se ugreješ i da ti uvek posle toga nedostaje, da ti fali, čoveče, taj osmeh, kao nešto vrlo važno, neophodno, drago…
Svake nedelje smo rano ujutro išli na pecanje iz one naše kolonije pored fabrike stakla. Sa slamnatim šeširima na glavama pošli bismo gore uz reku, noseći četiri pecaljke, da bismo valjda nahvatali četiri puta više ribe, ali obično se dešavalo da smo upecali četiri puta manje, ne znam kako, jednostavno tako.
Hodajući tako prema reci sa onim šeširima od slame i pecaljkama, izgledali smo možda kao Tom Sojer i Haklberi Fin koji su pošli u svoju Misisipi avanturu. A taj naš Misisipi, moj i Teofilov, bio je tamo na onom velikom proširenju reke daleko iznad fabrike.
Tu su bili najbolji i najdeblji šarani, kao da su se gojili od debele hladovine velikih topola i hrastova koji su stajali tu kraj reke i čuvali sav taj sladunjavi mir i lepotu obale i tog dela Crnice koji smo zvali Veliki jaz.
Pecamo mi tako, a on meni kaže: „Džo, daj da ti namestim glistu na udicu, ti uvek to zabrljaš.” I on to uradi onako pedantno i sa uživanjem. „A na onu drugu udicu staviću ti mušicu, pa riba neka bira”, i udari me onako drugarski po ramenu.
Ponekad, a to ponekad bilo je često, ne bismo upecali ništa, išli smo nazad snuždeni, navučenih šešira na oči, i zaobilazili mesta gde bi neko od naših drugara mogao da nas vidi. Osećao je on da sam tužan i želeo je da me uteši.
„Ej, Džo, …eš pecanje, V A Ž N O J E D R U G A R S T V O!”
„Ha, ha, ha”, smejali smo se ulazeći u grad bez ijedne ribe u torbi, mokrih pantalona do pojasa.
Da , važno je drugarstvo, često sam se u belom svetu sećao toga, a onda kad me uhvati neka topla tuga i zaželim se tih druženja i tih mojih drugara rasutih po svetu ili ostalih tamo meðu topolama detinjstva, onda sam ga totalno na…ao.
Imao sam običaj da se popnem na vrh zgrade u kojoj sam dugo živeo u Bruklinu, na onaj najviši deo zgrade iznad samog lifta, tamo gde je postavljena TV antena, pa gledajući negde daleko u plavu i magličastu daljinu, da vičem koliko mogu, i više od toga: „Teofileeee, Baneeee, ZIKOOOOOOO, Mitoooooo, Mikooooo, Mitko, Æorooooo, gde ste majkevam ga steram, gde ste se bre izgubili golubari, švaleri, fudbaleri, ribari, drugariiiiiiiiiiii mojiiiiiii !!!!Gde ste?” A onda bih čučnuo i zario glavu u šake, i dugo sam stajao tako i plakao…..
Silazeći kasnije sa terase i odlazeći u moj stan sećao sam se Teofila, njegovog osmeha i njegovih reči: “ DŽO, DRUGARSTVO JE NAJVAŽNIJE!„
Bio je toliko u pravu da je teško podneti.
