Pismo tetka Zagi

Nisam ti se dugo javljao: lenjost, izgubljenost, zanešenost, umor i vreme teških misli, koje nosim po ulicama ovog tužnog i uplašenog grada, za koji sam se zabrinuo da ne počne da umire. Ali, gradovi ce živeti koliko i ljudi u njima, i tu neće biti promena, sve dok se zvezda zaštitnica ovog grada, smeštena negde u udobnoj, prostranoj tišini vasione, ne ugasi i sa sobom odnese i sva svetla ovog grada, smeštena iza neprovidnih, spuštenih zavesa nebeskog pozorišta. Onda će se umorna svetla grada, zajedno sa našim posivelim i izmučenim dušama, odmarati do sledeće predstave, za koju je najveći režiser, naš svemirski Otac, već napisao scenario.
Kakve ćemo uloge tada imati, moja draga tetkice, ko, osim samog Gospoda, zna? Valjda onakve kakve će nam najviše koristiti da ove naše iskušane, izmučene, posivele dušice oslobodimo crnih misli i neispunjenih želja, kao i grehova, koji nam krilatu sreću našu, u okove baciše. Ali, ko to zna? Stara, i draga mi, knjiga, kaže da su putevi gospodnji, nama, grešnicima, nedokučivi.
Ala sam se ja raspričao, a, u stvari, hteo sam da ti napišem par reči o jednom tužnom snu, koji me proganja i žalosti, podseća na neke davne dane, i nju, moju majčicu.
Posle smrti moje majke Desanke, a nakon smrti i moga očuha Stevana, a sada i dragog mi Mirka, moga teče, sve više mislim na rodjake i prijatelje, koji su napustili ovaj svet . Skoro sam našao jednu sliku na kojoj smo se slikali sa dedom Vladislavom i babom Darinkom. Bio sam tužan pri pomisli da je više od polovine rodjaka sa slike, otišlo na put koji nije mogao da se odloži. Ali, utešno je to što ćemo se jednoga dana svi videti na nebu i pričati o ovom životu kao o jednom lepom iskustvu, dole, na zemlji, punom lepih doživljaja i saznanja. Sve će nam uspomene izgledati lepo, posmatrane sa tog uzvišenog mesta .
Ali, da se vratimo ovozemaljskim stvarima i da ti ispričam san koji sam imao, a tiče se, kao što rekoh, moje drage majke Desanke.
Sanjam da na sahrani moje Deskice, 22. novembra 1999, godine, stojim pored kovčega na groblju i pocinjem posmrtni govor majci, rečima:
»Draga moja Desanka, draga moja majko, nekada davno, kada sam bio dete i kada smo živeli sami, u ulici Franca Rozmana br.2, na spratu iznad stare škole, ti si odlazila na posao u drugu ili treću smenu, a ja ostajao sam, da sedim i da te čekam. Vreme je prolazilo, sat je otkucavao, veče bi palo i, tek negde oko devet sati uveče, čuo bih korake na našim drvenim stepenicama. Mojoj radosti nije bilo kraja, moja majka se vraća, moja majčica dolazi! Drhtao sam od radosti i sreće.

Ti bi otvorila vrata, grlila me i ljubila govoreći: “Ti si moja kuća sa deset spratova, ti si majčina sreća, ti si majčina nada. Ko će majku da čuva kad ostari, ko će majku da sahrani kad umre?” Tada bih ja počeo da negodujem, otimajući se iz tvoga zagrljaja, “Neću da ti umreš , hoću da živiš doveka. Neću da umreš.”
Tada si me ti tešila govoreći: “Neće majka da umre, neće, živeću koliko ti budeš želeo.”
A ja opet ponavljao: “Doveka , doveka, obećaj mi, obećaj mi!”
“Dobro, srećo moja, doveka.”
I tada bi ti, draga moja Desanka, počela da sredjujes po kući i da spremaš večeru. Onda bismo legli i ja bih se pribijao uz tebe. Napolju je padao sneg, a vatra je u šporetu još gorela i na plafonu su se videli odsjaji plamena koji je igrao veselo i toplo kolo sreće. Ja bih se sve više pribijao uz tebe, srećan što te imam i što sam živ.
A sada se rastajemo, draga moja Desanka. Neću vise čuti korake na stepenicama, neću primiti pismo, niti ćes me zvati telefonom.
Odlaziš ovoga puta na smenu sa koje nema povratka. Srećan ti put, draga majko, srećan ti put, dobra ženo. Neka ti andjeli i naši rodjaci, koji su otišli pre tebe, budu drustvo. I, ne brini, ti ćes za mene živeti doveka……”
Probudio sam se plačući.
Eto, ispričao sam ti svoj san.
Sada mi je nekako lakše.