Nedavno je Vršačka pivara prodata za 5.000 evra preduzeću „Unionmarket“, koje je bilo jedini učesnik na tenderu! Kupac se obavezao da će u investicioni program uložiti 110.000 evra i bezuslovno je prihvatio obaveze iz socijalnog programa.
Neverovatno niska cena od 5.000 evra, za koliko je kupljena jedna od najstarijih srpskih pivara, rezultat je višemesečnog većanja nadležnih institucija, koje su na kraju prelomile i prodale fabriku po ceni polovnog automobila.
Prema podacima Agencije za privatizaciju, sadašnji kapacitet pivare je 300.000 hektolitara piva i 100.000 hektolitara sokova godišnje, a poslednji plan rukovodstva bilo je povećanje kapaciteta na 500.000 hektolitara, uz izgradnju objekata za proizvodnju na novoj lokaciji, sa kompletnom savremenom opremom.
Ipak, ovo nije presedan u privatizaciji srpskih preduzeća, jer su i dosad firme prodavane i po veoma niskim cenama.
Preduzeća na poklon
Zoran Popov ističe da rukovodstva mnogih preduzeća u Srbiji precene vrednost i traže više novca nego što je realno. Na kraju im sleduje stečaj ili u srećnijoj varijanti rad sa 10 ili 20 odsto kapaciteta.
– Zbog toga bi bilo dobro da se nemali broj preduzeća, koja godinama kubure i sastavljaju kraj s krajem poklone, ali ljudima sa znanjem i kapitalom – kaže dr Popov.
Svojevrsnu senzaciju pre skoro tri godine izazvala je prodaja tri šećerane. Za svega devet evra, Miodrag Kostić, vlasnik „MK komerca“, kupio je fabrike šećera u Baču, Pećincima i Kovačici.
Kostić je na ime investicija obećao da će u šećerane uložiti 19 miliona evra, a za potrebe socijalnog zbrinjavanja radnika dodatnih šest miliona evra.
Šta je vlasnik slatkog carstva dobio jasno je ako se zna da su kapaciteti za proizvodnju šećerne repe u Baču 4.000 tona na dan, u Kovačici 4.500 tona dnevno, koliko proizvodi i šećerana u Pećincima.
Sve tri šećerane u toku jedne godine proizvedu 150.000 tona šećera, a cena po toni je 220 dolara.
Zoran Popov, ekonomista i profesor BK univerziteta, objašnjava za „Vesti“ da je problem srpske privrede u ogromnoj tehnološkoj zaostalosti i dugovima.
– Osnovni razlog zbog čega se preduzeća prodaju tako jeftino jeste dotrajala tehnologija i dugovi, čija se visina više ni ne zna. Iako je država većini firmi otpisala dve trećine dugovanja, zaduženost je još kamen spoticanja – objašnjava dr Popov.
Međutim, ne treba zaboraviti i drugu stranu medalje, upozorava naš sagovornik, a to je da domaću privatizaciju prati korupcija.
Neozbiljna ponuda
Za kupovinu 51 odsto kapitala Beogradske industrije piva jedino se prijavio konzorcijum slovenačke firme „Poteza naložbe“, novosadskog „Panbira“ i smederevske „Soke“ i ponudio 300.000 evra. Za investicije su obećali milion evra, ali je menadžment BIP-a odbio ponudu, ocenivši je kao neozbiljnu.
Sada ta pivara čeka strateškog partnera, prema rečima dr Popova to može potrajati, a najveću štetu trpe radnici.
– U našem društvu korupcija je gotovo legalizovana, tako da bode u oči kada se nešto prodaje u bescenje. Ali tu nije problem u privatizaciji, nego u vlasti koja stoji iza takvih radnji – kaže Popov.
Da je teško stići do dobrog gazde, pokazuju i podaci Agencije za privatizaciju, prema kojima više od 1.200 preduzeća čeka novog gazdu.
Prodaja na aukcijama je neizvesna za tekstilne fabrike, trgovačka preduzeća, klanice.
Istovremeno, u Srbiji je jeftino prodavano i ono što će realno, makar u budućnosti, imati višu cenu. Reč je o oranicama, koja su po hektaru prodavane po ceni od 1.000 do 6.000 evra.
Ipak, nisu sva privatizovana preduzeća doživela istu sudbinu, neka su jednostavno procvetala nakon privatizacije.
Kuse prodaje
Broj raskida ugovora između firmi, novopečenih vlasnika i Agencije za privatizaciju jako je veliki, što potvrđuje da i kad se preduzeće udomi, ne znači da je kraj mukama. Ugovori se raskidaju iz različitih razloga – nedostavljanja bankarskih garancija, nepoštovanja radnih prava, neuplaćivanja druge rate…
Značajnije propasti su raskidi ugovora u „Župi“ iz Kruševca, „Rulu“ iz Leskovca, „Agrosemenu“ iz Sremske Mitrovice, a raskid kupoprodajnog ugovora sa Srbom Ilićem, koji je kupio turističku agenciju „Putnik“, je svakako najpoznatiji.
Poznata slovenačka firma „Impal“ je pre dve godine za 6,6 miliona evra kupila sevojsku fabriku aluminijuma „Seval“. Investicioni i socijalni program je u potpunosti ispunjen, a ta fabrika, prema podacima Privredne komore Srbije, uspešno posluje i zauzima sedmo mesto na listi najvećih srpskih izvoznika!
Slična situacija je i sa fabrikama, koje su kupile poznate multinacionalne kompanije, a prema rečima dr Popova, najupečatljiviji primer je privatizacija smederevskog „Sartida“.
– Iako osporavana, ta privatizacija je uspela. Nakon ulaska „Ju-Es stila“, smederevska fabrika je nakon 40 godina pravljenja gubitaka konačno stala na noge – objašnjava Popov.
