Iako su mu lekari preporučili da se zbog visokog pritiska ne uzbuđuje previše, svaki put kada vidi poštara kako komšijama deli penzije, 55-godišnji Milosav Arsić iz sela ćovdin kod Petrovca na Mlavi uhvati se za srce i popije nešto za smirenje.
Posle pune tri decenije provedene na radu u Austriji i Švajcarskoj, Milosav poslednjih desetak godina, bez ikakvih problema, uredno prima invalidsku penziju koju je zaradio u ove dve zemlje. Istovremeno, Republičkom penzionom fondu Srbije uplaćuje za suprugu Vericu i sebi novac na ime zemljoradničkih penzija. Uplaćuje tako već 20 godina, a niti može tu penziju da koristi, niti da prestane da je plaća!
Igranka na šalterima
– Prvo sam se nervirao, a onda sam odustao kada bih odlazio u opštinu po neka dokumenta. U Švajcarskoj vam je za izdavanje vozačke dozvole potrebno nekoliko sati, a ovde posao ne možete da završite ni za tri dana.To vam je hod po mukama, kao da sam ja tu zbog tog šalterskog službenika, a ne on zbog mene – jada se Milosav.
– Vrtim se po šalterima kao u onoj narodnoj: „Baba dala dinar da uđe u kolo, a dva da izađe“. Po domaćim zakonima, nemam prava da koristim tu penziju, ni mogućnosti da prestanem da je plaćam – veli Milosav koji malo kroz šalu, a više kroz zbilju objašnjava da zbog srčanih problema ne želi da izračuna koliko je para na ovaj način do sada dao Srbiji.
Po lek u inostranstvo
Milosav je sa suprugom Vericom i dalje na relaciji Srbija-Švajcarska. Dok je ranije ovu razdaljinu savladavao zbog posla, sada to čini zbog zdravlja.
– U Švajcarskoj mi je daleko jeftinije da se lečim nego u Srbiji, mada se svi busaju u grudi kako je u otadžbini zdravstveno osiguranje među najboljima u svetu. Ali, ja u Švajcarskoj mesečno platim 300 franaka (194 evra) i više ništa. Ni lekove, ni pregled, ništa… U Srbiji se ništa ne plaća, ali zato ništa i ne dobija – tvrdi naš sagovornik.
– Odmah mi rikne pritisak kada počnem da računam. Prošle godine sam za suprugu i sebe uplatio 700 švajcarskih franaka (454 evra). Jeste, razmišljao sam da im ovog puta ne platim, ali ne smem. Plašim se da mogu da mi oduzmu pasoš ili naprave neku drugu neprijatnost. Ipak, ja sam stariji čovek kome ne priliči sukob sa državom – kaže naš sagovornik, koji je do sada nebrojeno puta pokušao da ispravi ovu nepravdu. – Kada sam pre desetak godina u penzionom fondu pokušao da se odjavim, prvo su me poslali na šalter. Tamo mi je službenica rekla šta mi sve treba od dokumentata, pa da se javim na drugi šalter. Tamo mi čovek objasni da mi nedostaje to i to od papira i pošalje na sledeći šalter. Tu se obično neko izdere što ga maltretira. I ja tako odustanem. Oćutim i nastavim da plaćam – veli Milosav koji je obigravao i druge šaltere, tražio savete, da više ne plaća ono što ne može da koristi. Posavetovali su ga da se obrati našoj ambasadi.
Samo čačkalice jeftinije
– Sećam se ranijih godina kada bih dolazio na odmor da u kafani nisam pitao šta košta, naručivao bih piće za celo društvo. Ni Srbija nije više tako jeftina kao nekada, a ni Švajcarska i Austrija tako dobre po platama. I cene se sve više približavaju. Ovde su možda čačkalice jeftinije, nego tamo – smeje se naš sagovornik.
– Kada sam napokon ušao u ambasadu, tamo mi ljubazno kažu da su mi potrebni papiri iz firme u kojoj sam radio. Odem do firme, ništa lakše, a oni mi kažu da te papire ne mogu da mi izdaju zato što sam već penzioner. I vrate me na prethodnu adresu. I ja shvatim da sam uzalud trošio svoje živce i vreme.
Tako se Milosav vrti u krug iz koga, za sada, ne vidi izlaza.
– Ne kažu džabe ljudi: „Plaši se američke avijacije i srpske administracije“ – veli na kraju kroz smešak Milosav Arsić, koji se ipak nada da će neko jednog dana preseći ovaj zamršeni čvor.
