Dr Sonja Petrović-Lazarević, u slobodno vreme slikar, a u radno vreme vanredni profesor menadžmenta na univerzitetu Monašu Melburnu, izložbom „Mediteranski povetarac“ obeležiće javno još jednu, za njen život značajnu, etapu u iseljeništvu. Od 3. do 22. juna ona izlaže svoja 53 platna u Frenkston art centru u Melburnu.
Izložbu, kako saznajemo, čine dva osnovna dela. U prvom je 16 portreta, među kojima su i dva naša svetitelja: sveti Nikola i sveti Sava, zatim članovi porodice i prijatelji autora. Ostatak su motivi s Mediterana „koji joj je u srcu i duši“, te nekoliko slika iz Škotske, za koje dr Petrović-Lazarević smatra da su vredni pažnje. Pretežno slika uljanim bojama i akrilikom na platnu.
Intelektualci dočekani „na nož“
Poslednjih godina došao je veliki broj obrazovanih useljenika našeg porekla u Australiju. Koji je razlog da nisu aktivni u zajednici, da bi je, eventualno, učinili snažnijom i reprezentativnijom u odnosu na postojeće stanje?
– Ne znam šta je razlog. Možda je jedan od razloga ta velika udaljenost, kao i ono što smo mi iskusili na Novom Zelandu. Tamo je sa jedne strane bila stara emigracija i talas novodošlih. Došli smo mi intelektualci, sa diplomama, i oni su nas dočekali „na nož“.
Kritikovali su nas da smo komunisti. To je bio strašan antagonizam – jaz. Naravno da se većina distancirala.
– Izložbom želim da pokažem svojim kolegama i prijateljima čime se ja bavim, a naročito mislim na one koji su vezani za Mediteran, kao što sam ja, a koji žive u Melburnu – ovde ima puno Grka, Italijana, naših sa svih područja bivše Jugoslavije.
Rođena je, kaže, u porodici koja je dala dva poznata slikara. Od malena je podučavana slikarskoj umetnosti – učeći na delima Peđe Milosavljevića, Petra Lubarde, Miodraga Protića, Miće Popovića…
O tome kako se prepliću menadžment, ekonomija i slikarstvo kaže:
– LJubav prema slikarstvu, mislim da je u našoj porodici. Moj otac je imao veliku sklonost ka slikanju. On je radio minijature i bio je dosta dobar u tome. Sa mamine strane, u porodici, neposredno, imam rođaka koji je poznati slikar u Srbiji, a takođe, i moj rođak Miloš Šobaić je veliko slikarsko ime u svetu danas. Odrasla sam u sredini gde se samo o slikama govorilo, gde se išlo stalno na izložbe, gde se stalno diskutovalo o umetnosti. Jako sam volela Petra Lubardu, on je često dolazio u Muzej savremene umetnosti, gde sam provodila mnogo vremena. Sećam se, voleo je jednu sliku – „Mačke“. Došao bi i dugo bi je gledao. Onda sam pričala sa njim. Volela sam njegovu sivu boju, koju možete da vidite u mojim slikama, taj crnogorski kamen i krš, to me je strašno privlačilo.
Lepo je čuti naš jezik
– Ono što je lepo ovde u Australiji je to što se u neku ruku osećamo kao kod kuće. Imamo naše novine, naše knjižare, naše lekare, crkve, čujete naš jezik svuda, imate delikatesne radnje svuda. Divno je što imamo gostovanja, dolazio nam je Atelje 212, pozorište iz Beograda, folklorni ansambli. To me mnogo raduje – kaže Sonja Petrović-Lazarević.
Očev uticaj prevagnuo je i kod opredeljenja za ekonomiju.
– On je bio vrlo pragmatičan. Kad sam završila Petu beogradsku gimnaziju, bila sam učenik generacije. Htela sam da studiram istoriju umetnosti, to je za mene bila opšta kultura. Onda je moj otac rekao da mi je bolje da imam neki zanat u rukama. Otišla sam na ekonomiju. Zavolela sam je i kroz nju sam shvatila kako živi privreda. Volim što sam to izabrala.
Odlaskom u inostranstvo nastavila je da slika.
– Kad sam, najpre, došla na Novi Zeland, bila sam mnogo srećna što se tiče slikanja. Mogla sam sebi, ponovo, da priuštim da kupim platno i boje. Za vreme zla i raspada Jugoslavije, to nisam mogla, već sam sama morala da pravim platna. Snalazila sam se nekako sa starim zalihama boja. Ali, napravila sam, što je zanimljivo, najveću seriju slika, baš u Beogradu, u to „vreme zla“, kako kaže Dobrica ćosić. Mnoge sam od tih slika prodala…
Porodicu je tada izdržavala slikanjem portreta. Sonja je završila fakultet pre vremena, za tri godine, zaposlila se, magistrirala i doktorirala i naravno slikala. Bila je jedan od najmlađih redovnih profesora na Univerzitetu u Beogradu.
– Sticaj okolnosti je hteo da dobijem katedru 1991. godine, a da sve zvanično bude potvrđeno 1992, onog dana kada je bombardovano Sarajevo, priseća se Sonja Lazarević-Petrović.
– Bili su redovi, bile su nestašice svega. Gladovali smo. Ja sam imala platu redovnog profesora i pored toga bavila se istraživačkim poslom i imala još jednu platu, ali je sve to bilo nedovoljno. Onda smo odlučili da idemo.
Doprinos oporavku Srbije
Iako je sada daleko od otadžbine, Sonja i dalje prati ekonomske promene u zemlji.
– Radim jedno istraživanje, to mi je sada već četvrta godina. Pošto sam bila profesor na Građevinskom fakultetu, vezana sam za ono što se dešava sa aspekta menadžmenta u građevinarstvu. Naravno, to je vezano za privatizaciju i sve ono što prati ovaj sistem donacija koji se dešava posle pada Miloševića.
Naša sagovornica namerava da besplatno održi seriju predavanja i seminara tamošnjim studentima i istaknutim privrednicima. To će biti ove ili sledeće godine. Otići će o svom trošku i bez honorara, kako bi i time dala doprinos oporavku naše otadžbine.
Sa suprugom Miletom i ćerkama Milenom i LJubicom, Sonja 1994. godine dolazi na Novi Zeland. Nakon toga dobija posao u Melburnu.
– Novi Zeland je zanimljiva zemlja, ali je, po meni, jedno 40-50 godina iza Australije. A Australija je dosta iza Evrope, pa sad vidite gde i koliko je to. Na Novom Zelandu nisam mogla da pronađem posao na Univerzitetu. Onda sam se zaposlila u „Telekomu“, imala sam fantastičnu platu. Mislim da takvu platu niko ne može imati na Univerzitetu, ali sam i pored toga bila nesrećna. Nedostajala mi je Akademija, rad sa studentima, i, naravno, rad na istraživačkim projektima.
• Sonja je danas vanredni profesor na Monaš univerzitetu?
– Predajem studentima treće godine odseka menadžmenta predmet „Strategic Management““ i još druga dva predmeta. Imam veliki broj doktoranata i magistranata. Bavim se i istraživanjem.
Sonjinu predstojeću izložbu u Frenkstonu će, kako saznajemo, otvoriti Ambasador Srbije i Crne Gore, Milivoje Glišić.
